Patriotizam sam po sebi nije ništa loše. Naprotiv, to osećanje je jedan od temelja društvene kohezije. Nevolje nastaju onoga momenta kada patriotizam – a to se nama dogodilo i događa – metastazira u ideologiju. To se uvek zbiva kada zbog rastućeg partikularizma i neobuzdane sebičnosti, obično prouzrokovanih raspadom nekog društvenog i vrednosnog sistema oslabi autentični patriotizam.
U takvim vremenima uvek se javljaju pojedinci i grupe koji – ne uvek nužno iz niskih pobuda – čine pokušaje da obnove izgubljeno jedinstvo. Sve je to unapred osuđeno na propast, zajedno sa društvom u kome nastaje, iz prostog razloga što se društveni raskol (koji je metafizičke prirode) ne može zalečiti političkom akcijom. Umesto istinskog osećanja zajedništva i ljubavi prema domovini, na društvenu scenu stupa deklarativno zajedništvo, verbalni patriotizam, koji, kao nešto čisto spoljašnje, vrlo brzo prerasta u okamenjenu mantru iz koje je iščilio svaki smisao. Sa druge strane, partikularizacija patriotizma kao onog zajedničkog i opšteg od strane pojedinaca i grupa, umesto željene integracije (pod uslovom da je bila željena) stvara dodatni raskol i ubrzava procese društvenog i – sledstveno – državnog raspadanja.
Ideološki patriotizam je, zapravo, endorasizam. On neizbežno završava podelom – u našem slučaju – na „kvalitetne“, „manje kvalitetne“ i sasvim „nekvalitetne“ Srbe, zapravo izdajnike. Nije li to sasvim ogoljeno formulisao Koštunica koji u stanju akutnog izliva gluposti i pokvarenjaštva na mozak svojevremeno izjavljuje (navodim po sećanju) da su prekodrinski Srbi kvalitetniji i bolji od srbijanskih, korumpiranih valjda udobnošču života u Srbiji.
Nisu, međutim, takve gluposti ni jedina ni najveća šteta koja proizilazi iz ideološkog patriotizma. „Koalicioni potencijal“ tog lažnog patriotizma je sumnjivo preveliki. Pod skute ideologije patriotizma sasvim udobno se smeštaju babe i žabe, stvari koje u normalnim okolnostima treba da stoje odvojeno, pa tako se u „patriotskom bloku“ bez problema okupljaju donekle umiveni boljševici, stranke centra, stranke desnice i pseudodesnice. No budući da šinjel koji su svi obukli ne postoji, sve neminovne i nepremostive razlike, a posebno različiti lični i grupni interesi, prividno ujedinjeni, stvaraju još veću konfuziju.
Sistemska manjkavost takvog patriotizma jeste njegova jalovost. Osim u vanrednim okolnostima (ratovi, prirodne katastrofe) ni autentični patriotizam nije u stanju ništa da učini. Niti treba išta da čini. Svrha ljubavi i zajedništva je ljubav i zajedništvo. Ništa izvan toga. Sve ostalo obavlja volja.
Tek ideološki (interesni) patriotizam ništa nije u stanju da uradi. Mogu, recimo, svi Srbi na svetu napamet naučiti i slepo slediti Ćosićeve ili Antonićeve nebuloze; možemo se svi okupiti na nekom vaseljenskom višemilionskom mitingu – osim destrukcije (više puta viđene) iz toga ništa dobro ne može proizići niti se šta može popraviti. Što ideologe, dobošare i telale tog patriotizma uopšte ne sprečava da do u beskraj – šarlatanski naravno – pokušavaju da ostatak univerzuma saobraze njihovim skomračnim vizijama bilo „nebeske“ bilo „socijaldemokratske“ Srbije.
Osnovna pogreška srpskog patriotizma (svih takvih patriotizama uopšte) je apsolutizacija relativnog, u ovom slučaju naroda. A narod je, ma kako to rodoljupcima neprijatno zvučalo – relativan. Kao i patriotizam. Patriotizam ima smisla samo u odnosu na neki sistem vrednosti. Jedno je, na primer, biti nemački patriota za Hitlerovog vakta, sasvim je drugo danas. Jedno je biti patriota za Miloševićeve vladavine, ali – u našem slučaju – sasvim je isto danas. Pogubna apsolutizacija patriotizma kao vrednosti po sebi u svim vremenima i svim poslovima, dovela je Srbiju na sam rub civilizovanog sveta. Takav „patriotizam“, postavljajući nacionalnu pripadnost kao vrhovnu (jedinu) vrednost, suspenduje svaki sistem apsolutnih i univerzalnih vrednosti. Konačan ishod takve prakse je sveopšta provincijalizacija i neizbežni povratak u neku vrstu postmoderne rodovske zajednice.
Ako takvo stanje nije dobro po Srbiju i većinu njenih građana, više je nego dobro za istaknute nacionalne radenike i nacionalne šegrte. Jer apsolutizovani patriotizam sve poravnava i sve opravdava; i samo je u takvoj atmosferi moguća naoko apsurdna ali paradoksalno funkcionalna simbioza komunističkih komesara, vajnih demokrata, najobičnijih kriminalaca, nesposobnjakovića i lovaca u mutnom koji uspostavljaju kontrolu nad celokupnim političkim, privrednim i kulturnim prostorom.
Osim što je prikriveni endorasizam, ideološki patriotizam je istovremeno i endookupacija. Sada je to potpuno očigledno. Patriotska pseudoelita se prema ljudskim i privrednim resursima naše zemlje odnosi nemilosrdno, kao da je u pitanju strani okupator. „Patrioti“ su odbranu države – rekoh u prošlom broju – redukovali na odbranu institucija, portfelja i vila kupljenih opljačkanim novcem. Izvan te difuzne linije odbrane državnog aparata i njegove posluge, ne postoji nikakva država, već se sve zasniva isključivo na orijentalnoj običajnosti, korupciji i mitu. I na dobroj ili lošoj volji lokalnih kabadahija.
Što bi rekli mrski Amerikanci, to bi bio state of affairs. I biće, po svemu sudeći, još zadugo. Kada, međutim, Albanci odvale poveliki deo nebranjene teritorije, onda nacionalni radenici predvođeni gubitničkim guruom, Ćosićem, kreću u zapomaganje, jaukanje i kuknjavu nad nepravdom. Teško je pojmiti da ti navodno zreli ljudi – inače skloni činjenju nepravde – veruju da je ovaj – do Nebeskog Jerusalima – jedini mogući svet ustrojen na pravdi. Jok, more. Nema toga.
Dok sam bio mlađi, čudio sam se zašto su na raskrsnicama velikih pariskih bulevara u najnormalnijim uslovima danonoćno parkirane marice pored kojih stoje u crno obučeni i dobro naoružani žandarmi. Nikoga ne diraju, ali tu su. Za svaki slučaj. Nije to policijska država, kako sam u naivnosti mislio. Daleko od toga.
To jedna ozbiljna država samo bdi nad svojom teritorijom.
Danas, 09.06.2009.
Peščanik.net, 11.06.2009.
