Ovih dana me proganja pitanje kako pisati o napadu na Denisa. Izveštavanje o LGBT populaciji je po pravilu incidentno. Trodnevno izveštavanje o nasilju nad Denisom bilo je aljkavo, površno i indiferentno. Ali sve što se nije dogodilo u tekstovima, dogodilo se u komentarima ispod njih. Količina ideološke artiljerije koju javnost ispucava u svojim komentarima najbolje ukazuje na uzroke fizičkih obračuna i iživljavanja nad drugačijima.
Prvo mi se učinilo da senzacionalistički objavljen i tretiran snimak napada na Denisa na Zelenom vencu ima i pozitivnu stranu. Jer je snimak zabeležio sve. On ne ostavlja prostor za tumačenje. On jasno progovara o činu nasilja. Snimak beleži udarac, pad. Naivno sam se ponadala da ovog puta neće biti prostora za komentare što se vijore po fb i tw nalozima sumnjivog roka trajanja, koji razvijaju teorije o LGBT ljudima koji insceniraju napad na sebe da bi dobili gomile američkih dolara.
Ovde vlada nerazumevanje razlike između aktivizma kao poziva, pozicije pripadnika/ca LGBT populacije kojima je stalo do popravljanja svog položaja i, što je najvažnije, onog dela javnosti koji ne pripada LGBT populaciji, ali mu je stalo do sredine, grada, države u kojoj živi. Takođe, u medijima nema adekvatno pokrivenih tema o tome šta aktivizam jeste, a šta nije. Aktivizam nije pozivanje na linč i medijski spin kojim se nasilje opravdava kroz filtere majčinstva (pismo majke koja se pita ko je taj Nemac i zašto je došao u Srbiju?). To majčinstvo je vođeno uredničkom rukom, koja bi najradije ščepala te aktiviste i aktivistkinje i očinski ih prevaspitala.
Ovde ne postoji navika razgovora – samo ošini pa da vidiš kako će da se prevaspita, pa da vidiš kako će da se pokupi i ode, pa da vidiš kako više neće doći u moju zemlju – meni da čisti! To je uverenje da se aktivizam meri provociranjem svega što se kreće, od prolaznika na ulici, preko radnika/ca u trafikama, na tržnicama i šalterima. Da ne zaboravim radnice u restoranima brze hrane, pekarama i ostalim radnim mestima na kojima žena provede prosečni srBski radni vek – svoj dan i svoju noć. Sasvim je normalno da žena u pekari radi treću smenu, neka tamo žena, ne moja i ne njegova, nego žena štamebrigačija. Međutim, nije normalno i potpuno je neprihvatljivo da moja devojka, verenica ili žena izlazi na ulicu u to opasno doba bez mog nadzora. Zato ugrađujem dupla vrata, sigurnosne brave, činim sve da bih je zaštitio od noći i mraka koji mogu da je progutaju. Ja sam tu da je štitim, ona je tu da (mi) čisti. Da li si se uplašio da će se zapadnjačko poštovanje prema ženi odomaćiti i u tvojim rukama? Da li si se uplašio da će metla zaigrati i u tvojim rukama? Čega si se uplašio? Samo strah, nesigurnost i nemoć mogu izazvati udarac. Ja ne vidim bolji i argumentovaniji razlog za fizički obračun sa momkom koji te je isprovocirao metlom. Zar je toliko strašno čistiti? Zar je toliko strašno pričati drugim jezikom? Zar je toliko strašno upoznati stranca? Zar je toliko strašno biti drugačiji od tebe?
Međutim, Denis nije došao da bi čistio Beograd od smeća, ili bar ne u bukvalnom smislu, Denis je došao u Beograd da bi učestvovao na dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji „Budućnost pripada nama: LGBT prava na putu ka pristupanju Evropskoj uniji“ koju je organizovao Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava sa ciljem otvaranja diskusije o ljudskim pravima u okviru pridruživanja Evropskoj uniji. Denis je došao, kako je to istakla poverenica Nevena Petrušić u saopštenju u kojem je osudila nasilje, da bi učestvovao u promovisanju ideja tolerancije, poštovanja, različitosti i nenasilja – a doživeo je brutalne posledice u vidu oštećenja mozga.
Ako ti možeš da prihvatiš kršenje prava drugih, uključujući prava LGBT osoba, zašto bi drugi ljudi poštovali tvoja osnovna ljudska prava. Ničija prava ne mogu se zaštititi kršenjem prava drugih. Ljudska prava važe za sve ili ni za koga.
Peščanik.net, 18.09.2014.
LGBTQIA+