Čak i mi koji pratimo stanje ljudskih prava i praksu nekažnjavanja u kojoj živimo već više od decenije, bili smo frapirani nedavnim monstruoznim nasiljem pripadnika policije prema dve mlade osobe u čijem su stanu prepoznali obeležja kvir kulture. Kada isključimo emocije, jasno ćemo zaključiti da je ovo kulminacija dugogodišnjeg oglušivanja o zakone, ignorisanja nasilja i njegovog potajnog podsticanja i odobravanja među pripadnicima policije i to od samog vrha MUP-a, prema svima koji se prepoznaju kao neprijatelji ovog režima. A neprijatelji ste u svim situacijama u kojima vas režim prepoznaje kao pretnju za vladajuću ideologiju ispražnjenu od svake politike i svedene na – pljačkanje naroda.
Kad smo kod pljačkanja, treba skrenuti pažnju na govor Sandre Benčić, hrvatske političarke i aktivistkinje za građanska prava, koja se HDZ-ovcima obratila sledećim rečima: „Korupcija u vašoj stranci“, kaže ona, „nije incidentna, ona je duboko ukorijenjena. Jedan od razloga je koncept ‘stožerne stranke’ – vaše uvjerenje da ste vi, a ne narod, utemeljitelji Hrvatske, i da je zato smijete dijeliti poput plijena.“
Iza nesankcionisanja nasilja u Srbiji ne stoji „borba protiv svih koji ugrožavaju srpstvo i našu slavnu istoriju“, već stoji isključivo održavanje točka korupcije bez kojeg bi SNS bio uništen u rekordnom roku. Da bi okretanje ovog točka bilo moguće potrebno je jačati tu fatamorgansku ideju da samo jedna opcija ima ekskluzivno pravo na tradiciju i istoriju ovog naroda i da je samo ta opcija prava, ispravna i jedina direktan potomak junačke loze Nemanjića i ostalih nacionalizama preko kojih se vlada.
U ovako podeljenom društvu, na prave i izdajnike, moguće je da kao pripadnik LGBTIQ zajednice nastojite svoj život organizovati i (pre)živeti ga u paradoksalnoj situaciji – da s jedne strane na funkciji sa najviše moći imate lezbejku a da istovremeno nikad niko nije odgovarao za to što je ugrozio bezbednost i/ili život pripadnika LGBTIQ zajednice. To je dobar primer realnosti u kojoj se trudimo da ostanemo živi.
Organizacije koje se bave LGBTIQ pravima godinama unazad izložene su napadima i targetiranju. Prajd info centar u Beogradu je najčešća meta tih napada, iako se nalazi u neposrednoj blizini zgrada u kojima se nalaze najviše državne institucije koje imaju dvadesetčetvoročasovnu zaštitu i nadzor. Prostorije Prajd info centra napadnute su 15 puta: poslednji napad je bio ove godine u januaru na Božić. Svi ovi slučajevi napada nisu procesuirani a nakon njih svakog puta je izostala reakcija zvaničnih institucija. Nijedan napadač nikada nije bio procesuiran.
Iako Srbija u svom zakonodavstvu prepoznaje zločin iz mržnje, ova se otežavajuća okolnost veoma retko ili nikako ne primenjuje a nasilnici ostaju na slobodi u gotovo svim prijavljenim slučajevima nasilja. I ne samo da ostaju na slobodi, nego neretko bivaju nagrađeni za svoje postupke nasilništva kao čuvari, za javnost, tradicije, a u svojoj istini – čuvari korupcije zbog koje ovaj režim i ostaje na vlasti.
Međutim, ne bi trebalo da ostanemo u zamci ideje da se ovde radi o nasilju prema LGBTIQ zajednici. Reč je o nasilju prema javnom interesu i svima koji u Srbiji rade pošteno i, usudiću se da kažem, patriotski. Nije patriotizam ono što nam prodaju na prorežimskim medijima čija propaganda očito više ne donosi dovoljno rezultata. Zato nam se sve učestalije dešava policijsko nasilje a ono je ultimativni pokazatelj autoritarnog režima. Mi smo u Građanskim inicijativama ukazivali na to u svom poslednjem izveštaju o sužavanju prostora za građansko delovanje.
U izveštaju su evidentirani svi slučajevi prekomerne upotrebe sile od strane pripadnika MUP-a. Ovakvo demonstriranje sile najviše se dešava u predizbornom periodu kada se sve službe angažuju u cilju zastrašivanja građana koji na bilo koji način pružaju otpor. Pritiscima i zastrašivanju direktno povezanim sa predizbornom kampanjom, pored predstavnika građanskog društva najčešće su izloženi i novinari na lokalu.
Primera radi, Danijel Radić, vlasnik zrenjaninske KTV, u dužem periodu bio je izložen pritiscima i napadima od strane lokalnih kriminalaca povezanih sa vlastima u tom gradu. Poslednji u nizu incidenata desio se 15. novembra prošle godine, kada je Radić uočio da su šrafovi na točkovima njegovog automobila odvrnuti. Novinar veruje da su incidenti politički motivisani zbog, kako navodi, „izveštavanja KTV koje ne ide u prilog Srpskoj naprednoj stranci”. Radić je napade kojima je izložen redovno prijavljivao, međutim, pritiscima je bio izložen i od strane same policije, koja ga je, jednom prilikom, bez razloga zaustavila i testirala na prisustvo alkohola i droge, a tada mu je jedan od policajaca saopštio da su „dobili naredbu i da se pazi do izbora jer je ovo privatna država i privatna policija“.
Targetiranje prevashodno dolazi od strane najviših funkcionera vlasti, stoga ne iznenađuju zabeleženi primeri fizičkih i verbalnih napada, kao i pritisaka kojima su građani Srbije izloženi. Sudski epilozi u takvim slučajevima najčešće izostaju, a počinioci ostaju nekažnjeni. Upravo su nadležne institucije direktno odgovorne za stvaranje klime sistemske nekažnjivosti službenika, o čemu najbolje govori činjenica da godinama unazad nijedno službeno lice nije osuđeno ili otpušteno zbog izvršenja dela nasilja i zloupotrebe moći.
Autorka je književnica i aktivistkinja Građanskih inicijativa.
Peščanik.net, 28.02.2024.
LGBTQIA+