Miladin Životić: alternativa zaboravu

Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu ustanovio je nagradu za kritički društveni angažman „Miladin Životić“. Istorija ovog instituta usko je i na zanimljiv način isprepletena s istorijom jugoslovenskog i srpskog društva. Kao i ta društva, i Institut je unutar sebe bio vrlo raznorodan, a u svojim idejnim tendencijama neretko i protivrečan. Osim u naučnom i kulturnom, članovi Instituta su ostavili neizbrisivog traga i u političkom i društvenom životu ove zemlje, utiskujući svoja društveno-teorijska uverenja u politike koje su zagovarali i sprovodili. Utoliko istorija Instituta nije samo odraz istorije našeg društva: ideje koje su se u njemu razvijale takođe su oblikovale i proizvodile naše razne društvene istorije.

Odlučiti se za jedno ime koje će predstavljati prihvatljivu tendenciju današnje generacije angažovanih društvenih teoretičara, u ovakvim okolnostima svakako nije bilo jednostavno. No, pravo je savremenika da u mnoštvu prošlosti izaberu onu koja će biti svojevrstan zalog za budućnost, što osobito važi za današnjicu u kojoj se zaboravi pažljivo kroje i brižljivije čuvaju od pamćenja. Zbog čega je bilo važno ne zaboraviti ime Miladina Životića? U jeku rata, Radomir Konstantinović ga ovim rečima opisuje: „Živeo je kao u vatri, kao u nekoj groznici. Svi smo živeli od tog njegovog zanosa. Hranili smo se tim zanosom. Opijali se njime. Divili smo se Životiću“. U uverenju da je za kritički angažman u svakom vremenu ključan vatreni zanos kao direktna suprotnost apatiji i potmuloj ravnodušnosti, Institut je odlučio da upravo Životićevo ime otrgne od zaborava.

Miladin Životić (1930-1997) je bio beogradski filozof koji je uspešno sintetizovao teorijsko mišljenje i intelektualni angažman. U dobroj tradiciji etike odgovornosti koja se zahteva od intelektualnog pregnuća, on je dosledno živeo vrednosti čije je postulate iznosio u svojim teorijskim radovima. Njegova misao i neophodnost javnog angažmana našli su se na iskušenju i kada je derogirao politički monopol i borio se za pravo na kritičku reč 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, zbog čega je 1975. ostao bez katedre na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i kada se 90-ih otvoreno i požrtvovano, javnim nastupima i koncentrisanjem na civilne žrtve, suprotstavljao nasilju i zločinima u vreme ratova na postjugoslovenskom prostoru.

Kao zagovornik slobode i etike odgovornosti bio je kritičan prema jugoslovenskom društvu i njegovoj ideološkoj zatvorenosti. Pribojavao se zatiranja kritičke svesti i slobodnog duha, i oštro se protivio tome da se drugačije mišljenje tretira kao neprijateljsko u svrhu generisanja društvenih napetosti ili ideoloških homogenizacija. Odbranu prava na pobunu platio je isključenjem s Filozofskog fakulteta. Nakon promene legitimacijske forme autoritarnosti, onda kad nacionalizam postaje vladajuća ideologija, Miladin Životić ulaže jednaku snagu da se svojim kritičkim angažmanom suprotstavi identitetskom antagonizovanju. To čini kao angažovani mislilac čija je praksa kritika, suprotstavljajući se intelektualcima koji su svoje ideje želeli da upregnu u svrhe osvajanja političke moći: „Kod nas nije nedostajalo takvih intelektualaca koji su hteli da projektuju, modeliraju i osmišljavaju budućnost: to i jeste velika mana naše duhovne stvarnosti“. Pravo na pobunu, u duhu Praxis filozofije, gradio je iz uverenja o univerzalnoj ljudskoj emancipaciji koja se nikako ne može preobraziti u male, lokalne, nacionalne emancipacije. U tom duhovnom preobražaju video je „provincijalnu pretencioznost onih filozofa koji su sebe proglašavali za autore istina o naciji, vremenu, istoriji svoga naroda“. Odbijajući da se svrsta uz većinu nacionalnih metafizičara, ali i uz filozofe-kraljeve i mislioce-planere, Životić se zalagao za ironijski odmak, za izvesnu „antimetafizičku opuštenost, težnju da se bez velikih projekata globalne izmene sveta gradi alternativna scena društvenog života“ – alternativa koja u ovoj zemlji nikada nije postala deo glavnog toka.

No, njegov kritički angažman podrazumevao je više od teorije. U središtu Životićevog angažmana bila je Bosna i Hercegovina u kojoj rat nije vođen samo radi osvajanja teritorije, već s ciljem uništenja mogućnosti zajedničkog života. S tim na umu, Životić će reći da ako zajednički život nije moguć, ni sam život nije moguć. Neposredno suočavanje s varvarstvom i besmislom rata, odlazak na liniju vatre (Sarajevo, Tuzla, Mostar) i susret sa žrtvom, smatrao je neodvojivim od etike odgovornosti u vremenu u kojem muze ćute, a pucaju topovi i snajperi. Upozoravao je da rat služi sprečavanju artikulisanja nezadovoljstva zbog socijalnih nepravdi i društvenih nesloboda, i skreće ka neprijateljskoj identitarnoj drugosti. Njegova poslednja knjiga, istovremeno oporuka i memento pod nazivom Contra bellum (Protiv rata), i danas je snažna opomena o tome kako pad u varvarstvo može biti tragičan, ali je i nauk da se zlu može suprotstaviti u svakoj prilici.

Pred našim društvom je pitanje zbog čega je ova nagrada, prvi put dodeljena vodećoj teorijskoj figuri svetskog glasa, Džudit Batler, uglavnom prećutana. Samo je jedan medij, Radio Slobodna Evropa, obradio temu o nagradi i čoveku čije ime nosi, odredivši ga kao „zaboravljenog heroja antiratne Srbije“. Možda je dobar trenutak da se zapitamo o tome kako se zapravo grade heroji i zbog čega se tako lako utišava glas za slobodu, radikalnu demokratiju, protiv nasilja i za univerzalnu emancipaciju, glas koji podržava pravo na pobunu – Životićev glas koji neočekivano odjekuje u delima Džudit Batler. Kako se dogodilo da se danas ne zna ko je bio Miladin Životić? Tužna činjenica koja govori mnogo o našem društvu jeste da su ratni antiheroji, protagonisti užasnih zločina i dehumanizacije veoma prepoznatljivi i to kao uzori, dok su antiratni pregaoci gurnuti u zaborav. Pitamo se: ima li taj zaborav svrhu? Aktuelnim političkim strukturama, protagonistima ili epigonima ranijih ratnih vođa, ime Miladina Životića i narativ o antiratnom pokretu neprijatno je podsećanje na činjenicu da su ratna politika i nacionalistička ideologija imale alternativu u Srbiji. Svakako krhku, ali delatnu. Zaboravi utoliko nisu nasumični i slučajni, već su deo aktivnog gušenja novih društvenih alternativa.

Autori su naučni saradnici Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Peščanik.net, 04.08.2018.

DRUGA SRBIJA