Istovremeno sa novom knjigom o Tesli koja se pojavila u Beogradu, u Francuskoj je izašao prevod knjige Vladimira Pištala Milenijum u Beogradu. Pisac nam je poslao prolog romana i neke od kritika.

P r o l o g

Legenda o postanku Beograda kaže da je čovek uvredio kentaure koji su, u svitanje vremena, živeli oko Avale. Kopita gnevnih kentaura su potresla zemlju. Njihovi vriskovi su cepali nebo. Čovek im je izmakao “za nogu” i bacio se u reku. Čuo je zuk a zatim pljusak strela po vodi. Kentauri su se zaustavili na obali, njištali i kopali nogama po mulju. Begunac je izronio nasred Save i uhvatio dah. Nagutao se vode dok je doplivao do druge obale. Iscrpljen, pao je pod kalemegdansku stenu, na ušću Save u Dunav, i sklopio oči.

Usnuo je grad.

Usnuo je bogomolje i palate. Usnuo je teatre oko trga na kome su recitovali pesnici. Usnuo je krepke i lepo obučene stare ljude i žene kako šetaju parkovima. Usnuo je ljubavnike kako dahom opijaju jedno drugo. Usnuo je skulpture na trgovima i fasadama. Usnuo je hiljadu gostionica, gde su se služila jela hiljadu naroda. Usnuo je vinarije uređene kao biblioteke. Usnuo je grad čije su sve brige odvlačile dve reke i ostavljale ga bezbrižnog.

Usnuo je knjižare i čajdžinice u kojima bi čovek poželeo da ostari. Usnuo je varoš u kojoj je zadovoljstvo pratiti smenjivanje godišnjih doba. Usnuo je mesto koje ga je zavodilo detaljima i držalo zaljubljenim u celini. Usnuo je Grad. Bio je to grad večitog podneva, bez sutona i senke. Ulicama su šetali anđeli i žene su s prozora na njih istresale jastučnice pune konfeta. Bele ruke su snevaču mahale sa terasa.

Kad je čovek otvorio oči, nad njim je stajao anđeo. Anđeo je imao oči kakve čovek nikad nije video. On je upro prstom ka steni nad vodama i rekao:

– Vidi!

Čovek je pogledao niz anđelov kažiprst i – sve je bilo tu! Na steni se nalazio grad. Zidovi, belji od sipine kosti, bleštali su na suncu. Arhitektonske mase nadrastale su jedne druge u ljupkom neredu.

Bilo je to mnogo pre nego što sam se ja rodio u Beogradu, u njemu upoznao Irinu i zaljubio se u nju. Ipak, o ovom događaju pišem kao svedok. To je moguće zato što se sve dešavalo u Vremenu Snova, koje prethodi vremenu, dolazi posle njega i prepliće se s njim. To se dešavalo u svetom proleću, u večnosti, u “svudsvagdašnjem vremenu”. Zato i mogu da posvedočim koliko se snevač obradovao zidovima koji će ga konačno zaštititi od urlajuće divljine.

Užasnutim očima, snevač je pio svoj ostvareni san. Sada je samo trebalo da otvori kapiju i nastani se u njemu. Iznenada, osetio se premalenim da preuzme odgovornost za svoj san. Hteo je da ciči. Hteo je da vrišti. Hteo je da sakrije glavu pod krilo. Sad kad je san ostvaren, on se mogao rasprsnuti kao mehur od sapunice. Snevačeva usna se iskrivila i on se podsmehnuo sebi i onome što najviše želi. Na razmekšanim nogama napravio je prvi korak unazad. Zatim je napravio drugi korak pa treći. U trenutku kad je zauvek okrenuo leđa gradu odjeknuo je vrisak anđela sa bedema od krede. Ne osvrćući se, snevač je napustio nedosanjani san i vratio se u urlajuću divljinu.

Bogovi, koji su uslišili čovekovu želju, prokleli su grad strašnom kletvom:

Neka ovo mesto bude rana. Čim se na toj rani uhvati krasta, neka je zderu prljavi nokti. Neka generacije sinova nikad ne nastave ono što su radile generacija očeva. Neka se u ovom gradu ljudi uvek podsmevaju onome što najviše žele.

I to je bila kazna bogova čoveku koji je okrenuo leđa svom snu.

 
Peščanik.net, 30.10.2008.

Andre Klovel, Švajcarska, Le Temps, 30.8.08, Beograd kao potopljeni brod:

“Pod jakim uticajem nadrealizma, ovaj je roman pisan tako da Beograd opisuje kao brod koji lagano tone posle Titove smrti. Grupa mladih, sklona noćnim izlascima, vinu i dadaističkim provokacijama, ne mari za komunističko nasleđe zemlje i gaji vlastite snove, uprkos okruženju koje svaku maštovitost progoni. Najzad, po tom gradu počinju da padaju i bombe, dok iz njegovih dubina izbijaju stari demoni nacionalizma, osujećenosti, ljubomora… Pištalo svoju pripovest mozaički gradi, preko odlomaka čas iz prošlosti a čas iz sadašnjosti, bojeći te svoje komadiće života čas nijansama sete, a čas jeze. Milenijum u Beogradupokazuje kako se lomi duša jednog ranije čarobnog grada, koji je bio središte Balkana pre nego što ga je prekrio tamni pokrov.”

 
J.-M. M., Livre HEBDO, 04.07.08, Vizantijski mozaik:

“Posle halucinantne spoljašnje i unutrašnje destrukcije Beograda, pregaženog i ideološki sasvim dezorijentisanog, vidimo kako ovaj grad ipak uspeva da zadrži magična područja svoga šarma, bogati dijapazon svojih boja. Jer, to je stari grad u kojem vekovima sinovi ustaju protiv očeva, generacije se krvavo sukobljavaju, a ljudi se vazda podsmevaju onome što najviše vole i za čim najviše žude.”

 
Vensan Ige, Le Magazine Litteraire, okt. 08, Srpske spirale:

“Beograd se nalazi u zabačenom delu Evrope, na granici sa Mesecom, kaže napola promišljeno, a napola ironično Vladimir Pištalo, u knjizi koja zaustavlja dah svojom lepotom i poetičnošću, a čiji je glavni junak prestonica Srbije.”

 
Frederik Vitu, Le Nouvel Observateur, 02.10.08, Beograd, godine nulte:

“Ovo je priča o grupi drugara… njihovim ljubavima, nadama, sukobima… i svim životnim razočarenjima. Ujedno, to je i priča o jednom gradu, Beogradu, tako voljenom i često opevanom, tako zlostavljanom u ratovima i revolucijama. Najzad, to je i priča o jednim košmaru – o Istoriji s velikim I, o kraju milenijuma, o smrvljenoj i rasturenoj Jugoslaviji i Miloševiću koji je još na vlasti… Ta priča je spoj osvežavajuće kratkih poglavlja, gorkih prizora iz stvarnosti, jetkih ali i lirski nežnih razmišljanja, veselih trenutaka očajnika. U njoj se mladost razbija o laži starije generacije. One najosetljivije razjedaju ubilačke nacionalističke ideje. Nesporazumi se umnozavaju. Pošteni ostaju usamljeni. Da li je to kraj jednog čina u drami s više delova, ili samo kraj milenijuma u Beogradu? U svakom slučaju, to je početak za jednog pisca, Vladimira Pištala”.

 
Kristjan Otje, Le Figaro, 28.08.08, Jedna se zemlja ruši kao kuća od karata:

“Vladimir Pištalo, koji je 1977. osnovao Beogradsku manufakturu snova, književnu grupu koja će pokrenuti prvi privatni književni časopis u Jugoslaviji, potpisuje romanom Milenijum u Beogradu ne samo neobičnu pripovest o raspadu jedne države, već i svoju ljubavnu izjavu ‘belome gradu’. Jer taj grad, gde su jedni uz druge toliki jevrejski, jermenski, turski, katolički i pravoslavni grobovi, ovde postaje ravnopravni junak priče. Čuje se njegov glas, osećaju se njegovi dah i poezija. Pisac retkog spisateljskog dara uspeva da uhvati osećanje gubitka i potpune nemoći njegovih stanovnika pred prizorom jedne zemlje koja se ruši poput kuće od karata. U Beogradu se, naime, ta poslednja decenija u milenijumu odvija pod jarmom Tarkvinija Oholog i njegovih neprijatelja, ujedno saučesnika, iz Zagreba i Sarajeva. U takvim jezivim vremenima ljubav je sramnija od mržnje: jer u ovom gradu, u svojoj dnevnoj sobi, svaka porodica ima svoga agresivnog fašistu: televizor. Milenijum u Beogradu je lep roman, gde nada i sećanje na bolji život ublažavaju gorki gubitak iluzija i potpuno beznađe.”

 
Sofija Blitman, La vie, 25.09.08, Milenijum u Beogradu:

“Kao omaž gradu koji je ranije bio multikulturalna sredina, ovaj roman predstavlja pripovest o dugotrajnom cepanju jedne sredine i njenih junaka. To je razdiruća pripovest čiji se jecaji još čuju… Sećanja obojena primesama nadrealnog tu se povezuju u celovitu nostalgičnu sliku jedne rasturene i osakaćene Jugoslavije, sliku pune sete uprkos tada vladajućem komunizmu i njegovom jednoumlju. Jer, posle Titove smrti, mladi pripovedač i njegovi umetnički nastrojeni prijatelji nadaju se ulasku u svet pune slobode. Umesto toga, ubrzo upadaju u zamke rata i bespomoćno posmatraju raspad zemlje. Njihovi snovi o toleranciji konačno nestaju pod bombama nad Beogradom. Precizni portret te izgubljene generacije raspršenih iluzija jedino se i može napraviti fragmentarnim pripovedanjem, sakupljanjem rasprslih komadića Pištalovih sećanja.”

 
Peščanik.net, 30.10.2008.

Leave a Reply