Milenijum u Beogradu

 
Glava I

O kraljevoj sahrani; i o nadahnutom razgovoru koji smo tom prilikom vodili

 
Ta – dum, ta – dum, ta – dum…

Prvi program radio Beograda prenosio je rad srca maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. Kad je nastupila tišina, Bane mi je rekao:

– Ovo je zvuk istorije.

Tog četvrtog maja 1980. godine, u vanrednom izdanju „Politika” je priznala:

„Prestalo je da kuca veliko srce. Umro je naš predsednik, maršal Josip Broz Tito.”

U podnaslovu, “Politika” je zajecala:

„Teški bol i duboka tuga potresaju radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika, seljaka, svakog našeg stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku”.

Na utakmici Hajduk – Crvena Zvezda u 43. minutu, lopta je stala, suze su navrle.

Proglašena je sedmodnevna žalost.

Jugoslavenske novine su pale u trodnevnu orgazmičku lamentaciju. Maršal je sahranjen na moj rođendan, četvrtog dana posle zvaničnog dana smrti. U mom stanu toga dana su sedeli Boris, Bane, Zora i Irina. Pili smo laški rizling i gledali prenos sahrane. Isključili smo ton na televizoru i pet puta zaredom slušali Noflerove „Sultane Svinga”.

Boris se u školi tukao za mene. Njegovo lice je odisalo mirnom muževnošću. On je mogao zubima da otvori pivo.

– Šta kažu novine? – upitao je.

Ja nisam znao ali Bane je znao. Bane nam je prepričao novinske naslove glasom Ciganina koji se kune:

– Više od tri sata na tribini generalne skupštine Ujedinjenih Nacija ambasadori Afrike, Azije, Istočne i Zapadne Evrope, Latinske Amerike, Aseanskog Pakta, Arapske lige i nesvrstanih zemalja odavali su poštu preminulom Titu. Sedamsto izveštača iz 44 zemlje omogućiće milijardi i po ljudi da prati sahranu. Tito je bio ličnost koja pripada svim narodima pa je to gubitak za sve napredne ljude sveta – dok je deklamovao Bane je levom rukom nastojao da uhvati zvezdu a desnom je sprečavao srce da mu iskoči iz grudi. Njegov glas se slomio – i on je obrisao lažnu suzu… – Bio je… Bio je… neimar pokreta nesvrstanosti.

To se dešavalo u trenutku kada čarobna Irina nije više bila Borisova devojka a mnogo pre nego što je postala moja.

– Ćuti, ‘ajde stvarno da čujemo – rekla je Irina i pojačala ton. Sa televizije sam saznao da mene, ucveljenog Jugoslovena, treba da teši činjenica da je na sahranu došao veliki broj državnika sa kojima je preminuli predsednik po lovištima Savezne Republike Jugoslavije lovio drogirane medvede. U Beograd su stigli švedski, belgijski i norveški kralj. Italiju je na Titovoj sahrani predstavljao -Sandro Pertini, Sovjetski Savez – Leonid Brežnjev, Britaniju – Margaret Tačer, Ameriku – Volter Mondejl, Francusku – Fransoa Miteran, Nemačku – Vili Brant, Indiju – Indira Gandi, Zambiju – Kenet Kaunda, Kinu – Hua Guofeng. Došli su i danski princ Henrik, vojvoda od Edinbuga, nepalski princ Gjanendra, holandski prinčevi Klaus i Bernar. Potvrdio je dolazak i generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Kurt Valdhajm.

– E baš dobro da i on dolazi – prostodušno je rekao Boris.

Televizor nas je obavestio da su u Beograd došli i predstavnici UNESKA, Arapske lige, predstavnici Evropskog parlamenta i Evropskog saveta.

– Baš super.

Klecava noga majke predsednika Džimija Kartera, Lilijane, stupila je na beogradski aerodrom. Pridržavao ju je, naježeno se osmehujući, potpredsednik Sjedinjenih Americkih Država Volter Mondejl. Nacionalna žalost bila je proglašena u 53 zemlje.

– Eto čime se hrani naša megalomanija – rekla je Zora, ne skidajući pogled sa televizora. – Ne gine nam pad, čija će dubina odgovarati visinama kojima se sad opijamo.

– Pusti ponovo ploču! – zatražio je Boris.

– Neću, ćuti! – odbrusila je Zora.

– Zoro, ajd’ otvori mi još jednu flašu iz te baterije.

Zora me prekorila dugim pogledom.

Televizor je bljuvao podatke kao oluk usred provale oblaka. Bilo je utešno znati da:

1) je razjedinjeni svet spustio zastave na pola koplja i ujedinio se u priznanju Titu.

2) su Tita svuda dočekivali sa osmesima a ispraćaju ga sa suzama.

3) je pad toga hrasta sa korenima u srcima radničke klase potresao svet.

4) milioni ljudi saosećaju sa narodima i narodnostima Jugoslavije.

Bane je oduvao pramen kose sa oka. Na dan Titove smrti ostavila ga je devojka Marija. Marija je bila pevačica i saksofonistkinja grupe „Akustička Senka”, sa kojom je Bane svirao godinu dana. Uzgred budi rečeno, ime grupe dolazi od činjenice da se zvuk bitke često bolje čuje iz daljine nego iz neposredne blizine koja se nalazi u „akustičkoj senci”. Bane se trudio da se napije.

– Šta li sad rade narodi i narodnosti Jugoslavije? – upitao je on, mljackajući.

Zora je rekla:

– Ja sam čitala i zapamtila: Slovenci sa tugom u srcu pristupaju svojim radnim zadacima. U Hrvatskoj je svako izgubio deo samog sebe. Bosance muči iskreni ljudski bol. Vojvodina kliče: -Živeće Titovo delo! Crnogorci su ponosni u bolu. Progovorila su srca Makedonaca. Krajina je sleđena u tvrdom, muškom bolu. Ravnicu su zalile suze turobnih Sremaca.

– Nema više Banetove muzike – rekao je Bane.

– Moja majka ne voli muziku – uzviknula je Zora. – Moja majka voli Tita. Eno je plače.

Sedeo sam na svoj rođendan, u životu za koji ne znam šta je, i slušao kako televizor rezimira događaje: Prvo je Titovo telo, specijalnim vozom, prevezeno od Ljubljane do Beograda. Zatim je u zatvorenom kovčegu izloženo u Skupštini Jugoslavije. Gušeći bol, pored odra je najviša odličja pronelo 200 narodnih heroja. U narednih par dana je pored tog odra prošao svaki peti Jugosloven.

Meni se dopadalo što je grad cele noći bio jarko osvetljen i što je to bilo … čudo! Nepregledne kolone ljudi stajale su u redovima i čekale da klimnu glavom umrlom Titu.

– Pogledaj kolone – govorio sam Banetu, dok smo stajali u senci drvoreda preko puta Skupštine, u jarko osvetljenom gradu punom zanemelih ljudi. – Srce ovog grada sada je jedan leš.

– Mnogo mi se sviđa – odgovorio je on. – Ovo se ne događa stvarno. Ovaj Beograd je naslikao Pol Delvo. Pogrebne ceremonije je režirao Luis Bunjuel.

U nadrealističkom Beogradu, pridošlice su po ceo dan čekale da prođu pored odra i odaju poštu Titu. Zanemele kolone su zmijuljile od Zelenog venca do Skupštine. Zelene uniforme sa znakom crvenog krsta delile su ljudima vodu iz dečjih vrtića „Terazije” i „Skadarlija”. Vođa svake grupe bio je lekar za slučaj da nekom pozli. Jugoslovenske novine su objašnjavale da milicioneri, koji su u tekstu nazivani „prekaljenim zaštitnicima zakona”, puštaju pešake da prelaze i mimo pešačkih prelaza, jer ti „drugačiji pešaci” žure da se pridruže mimohodnoj koloni. Takvog pešaka, dalo se razumeti iz novina, jugoslovenski milicioner mora pridržati kao ranjenika.

Zanimljivo je bilo uživo gledati „povorke bola i tišine”. Predstavnici naroda i narodnosti Jugoslavije su zaista dolazili pred Skupštinu, zaista stajali u kolonama i padali u nesvest od vrućine. Svi su se, kako reče duhoviti novinar „pretvorili u uvo i suzu”. Drugi inspirisani novinar je zapazio da u Beogradu „svi stoje mirno samo reke teku”.

Boris je nasuo „laški rizling”, spustio flašu i počešao se iza uva:

– Da mi je znati kakav je Tito stvarno bio?

Novine, raskvašene suzama, znale su odgovor na njegovo pitanje. Novine su taj odgovor formulisale ovako:

„ Tito je bio retko čovečan. Sve njegove bitke bile su za čoveka. Ovo je jedina bitka koju je izgubio! Tito je bio simbol pokoljenja! Njegovo delo je ponos i obaveza! Ostavio je neprocenjivi naučni doprinos. Bio je veliki u malim stvarima! Brinuo se o šahu i šahistima! Ali, velikani ne napuštaju svet. Zato naš bol prerasta u podstrek! “

– Podstrek za šta? – upitao je Boris, krajem usta.

Bane je bio odbacio čašu kao nepotrebnu konvenciju. Pio je iz flaše. Onda je počeo da doziva:

– I-riiii-naaaaa! Čarobna Irina se oglušila.

– I-riii-naaa!

– Šta je?

– Kad si ti prvi put poželela da se kresneš?

Irina je oćutala. Dok je Bane čekao njen odgovor na ovo trivijalno pitanje, televizor je oslovio suštinska pitanja o ljudskoj smrtnosti i prolaznosti ovoga sveta:

– U najvećoj robnoj kući „Beograđanka” gotovo isključivo se kupuju značke sa Titovim likom i crnina – rekao je televizor. -Književnik Tone Svetina kazivao nam je zatim kako su Titove plemenite osobine došle do izraza u lovu. Na Titov grob, saznali smo, urezaće se ime svih naših pobeda.

– I-rii-naaa!

Kao svaki prosečan Jugosloven, Irina je gledala sahranu sa osećajem ganute gnjavaže i, naravno, oćutala Banetov pijani poziv.

– ‘Ajde, ti stvarno preteruješ – upozorio je Boris Baneta.

– A kad si ti počeo da drkaš? – upitao je ozbiljno Bane.

U tom trenutku, televizor se napeo do krešenda i glas voditelja je pukao u falset: ” Tito je nadmašio svoju epohu! Najeminentnija ličnost istorije! Bravo! Najveći humanista! Živeo! Umrla je naša najveća istorijska ličnost.”

– U trinaestoj godini – odgovorio je Boris. – Kad bi’ drugo? Samrtno ozbiljna voditeljica nije se obazirala na trivijalnosti o kojima se razgovaralo u našoj sobi. Ona je pedantno iznela da su se na Titovoj sahrani sreli državnici 121 nacije, predstavnici tri milijarde sedam stotina miliona stanovnika planete.

– A kolko puta dnevno? – nije odustajao Bane. Boris se počešao po kratkoj crvenoj kosi:

– Pa jedno pet. Želeo sam i više, al’ nisam imao vremena.

– E vidiš šta je nevolja – ubacila se Zora. – Nevolja je što Jugosloveni dele faraonsku megalomaniju svog predsednika. Superlativi su kod nas postali način poimanja sveta.

– Zašto su svi ovi ljudi došli u Beograd – upitao se u tom trenutku televizor i smesta ponudio odgovor na svoje retoričko pitanje: – Preko okeana, oni su došli da se poklone Titu, jednoj od najvećih ličnosti našeg vremena. Univerzalnom čoveku. Ta sahrana je svojevrstan samit sveta. Vekovi neće zamagliti njegovo delo. Smrt je jedina bitka koju je izgubio! – buncao je televizor. -Ovo se nije desilo nikada u istoriji.

Zadihani čovek se ispovedao na ekranu:

– Ono što sam osećao prolazeći pokraj odra, pričaću svojoj deci i njihovoj deci.

Rad teče, ali nije kao obično, nikada ovako nije bilo – pabirčio je reči radnik. – Ne stidim se da plačem.

– Ko vas jebe majmuni – opsovao je pijani Bane. – Jebem vas sve u dupe. Ceo svet.

Ja sam voleo i poštovao svet. Verovao sam u Dirkemovu ideju da društvo ima sve atribute Boga. Pošto je Čovečanstvo najveće društvo na svetu, Ujedinjene Nacije su za mene bile – Bog.

– Ovo je kraj našeg prosvećenog apsolutizma – primetio je Bane.

– Šta će sad doći? Neprosvećeni? – zagrohotao sam, zadovoljan svojom šalom. Međutim, čim su mi se usne sklopile, shvatio sam da je ovo kraj epohe. Hladnoća je došla sa zvezda i zavila me kao plašt. Upitao sam, izmenjenim glasom:

– Šta će biti sad?

– Sada ce doći kuga – rekla je Zora. -I od nje će preostati samo priče. Kao u „Dekameronu”.

Irina je prišla s leđa, pritisnula mi usne na obraz i rekla:

– Srećno ti punoletstvo.

 
Peščanik.net, 24.11.2009.

Milenijum u Beogradu

 
Glava VII

Intervju sa Beogradom

 
Pitanje: – Koliko si star?

Odgovor: – Za vreme izgradnje Bajlonijeve pivare pronađena je trideset hiljada godina stara ljudska lobanja i deset mamutskih zuba. Taj vlasnik deset mamutskih zuba može se smatrati najstarijim Beograđaninom.

Pitanje: – Čemu se čudiš?

Odgovor: – Čudim se tome što još uvek svakog sedmog januara iz Dunava izranja hrišćanski mučenik Donat, koga je udavio Dioklecijan, i do zore luta mojim ulicama.

Pitanje: – Čiji si ti, grade?

Odgovor: – Od početka vremena narodi se viju oko mene kao lišće u vrtlogu vetra. Svi ti narodi su me rušili i gradili, ubijajući se međusobno. Prvo su u meni Kelti Skordisci prinosili zarobljene Rimljane na žrtvu bogovima. Zatim je iz mojih kapija četiri veka izjahivala Četvrta rimska legija. Četvrta Flavijeva legija je išla u pohode protiv Sarmata i Dačana, Istočnih Gota i Gepida. Nakratko, Huni su oterali Rimljane van mojih kapija. Iz moje okoline Mongoli Avari su oterali Skandinavce Herule. Sloveni su došli, predvođeni Avarima, kao slepi mačići. Bljesak mojih zidova učinio je da progledaju i oni su nanovo krstili polja oko Beograda.

Vizantinci, naoružani grčkom vatrom, borili su se zbog mene protiv Pečenega i Mađara. Moji novi ljubavnici, koji su me rušili i gradili postali su Bugari i Srbi. Sa pobedonosnim Turcima u mene su se naselili Cincari, Tatari i Jermeni. Posle progona iz Španije I Mađarske, Sefardi su se, brodolomničkom rukom, uhvatili za moju kapiju. Praunuci onih Turaka koji su me osvojili bili su stari ljudi kada su ih Austrijanci prvi put oterali početkom beskrajnih baroknih ratova. Ja, Beograd, stolećima sam bio kost a Austrijska i Turska carevina – dva psa koja su se oko mene grabila, ujedajući se za ralje. Kad sam postao prestonica Srba u mene se doselilo mnogo ljudi. Kad sam postao prestonica Južnih Slovena doselilo se još više ljudi. Posle egzodusa izazvanog Oktobarskom revolucijom svaki četvrti Beograđanin je bio Rus.

U meni su jevrejska, dubrovačka, jermenska, turska, katolička groblja. Ti mrtvi leže u temelju grada. Još me čuvaju njihove udružene molitve, molitve koje me toliko puta nisu sačuvale dok su ti ljudi bili živi. Svaki narod i čovek bio je iver u viru. Svi ti ljudi su različito jeli i molili se. I svi su podjednako uživali u pogledu na ptice nad vodom sa Kalemegdana. Svi su jednako voleli greben iznad dveju reka, sa pravom nazvan „Breg za razmišljanje”. Svi ti narodi i svaki od njih bili su tvoji preci.

Pitanje: – O čemu su govorili ti narodi?

Odgovor: – Govorili su o ljubavi. Ubijali su jedni druge i neprestano govorili o ljubavi. – Ljubav je neostvaren san – šaptali su Heruli. – Ljubav je na ovom svetu nemoguća – režali su Avari. – Ni ovde nema ljubavi – čudili su se Srbi kad su im se raskrilile moje kapije. – Ljubav ćemo naći samo u Alahovom vrtu – govorili su Turci.

Pitanje: – Sećaš li se nekih svetaca i vojskovođa?

Odgovor: – Sećam se da je Dioklecijan u meni doneo zakon o svedocima pred sudom. Jovian, koji je u meni rođen, vratio je Rimskom carstvu hrišćanstvo, nakon što ga je ukinuo Julijan Apostata. Justinijan je obnovio beogradske bedeme i episkopiju.

Ja, Beograd, ugostio sam slovenske apostole, svetog Ćirila i Metodija i Angelara. Sveti Kliment me je nazvao „najslavnijim gradom na Dunavu”. Neko vreme sam bio centar jeresi nazvane po aleksandrijskom svešteniku Ariju. Na putu u krstaške ratove, Godfroa od Bulonje a naročito Volter od Punsija opljačkali su me i popalili. U Meni je Fridrih Barbarosa osudio one koji su vršili zlodela kroz Mađarsku. Janko Hunjadi je od mojih zidova odbio ranjenog osvajača Carigrada, Mehmeda Drugog. U meni, punom roblja, Sulejman Veličanstveni je, na Bajram 1526, primio čestitke za osvajanje Mađarske. U mene su Sulejmana Veličanstvenog doneli mrtvog. U meni su 27. aprila 1573. spaljene mošti svetog Save. Vetar je pepeo naneo u oči prisutnima i mnoštvo slepaca je progledalo. U meni su, u gostionici „Kod divljeg čoveka” Baron Trenk i baron Minhauzen igrali „faraon”.

Pitanje: – Sećaš li se svojih pesnika?

Odgovor: – U meni je Beograđanin, srpski despot Stefan Lazarević spevao „Slovo o Ljubavi.” Na dan smrti despota – pesnika, bugarski pesnik Konstantin Filozof je zapevao „Plači beli grade ocrnjenje svoje”… U meni je jevrejski pisac Jehuda Lerma žalio za trenucima izgubljenim u vremenu „kao suza u kiši”. U meni je Simha Koen zabeležio da „učenost niti je iskustvo niti od potrebe za iskustvom oslobađa”. U meni je Nurulah Muniri Belgradi komentarisao Sadija. Sedeći u jednom prolećnom danu kao u čamcu nasred jezera, Muniri Belgradi je zabeležio: „I čitahu ptice i ribnjak knjiga beše im. I pisahu vetri i oblak tačke stavljaše…” Srpski patrijarh Arsenije IV uputio mi je kobni stih upozorenja: „Poješće vepar čeda tvoja.” U meni je pisao anđeo sa naočarima, Dositej Obradović. U meni je raščupani Vladislav Petković Dis, kroz nos uštinut cvikerom, izgovorao simbolističke stihove:

Sinoć su me pohodili mrtvi Nova groblja i vekovi stari Prilazili meni kao žrtvi Kao boji prolaznosti stvari…

Pitanje: – Imaš li nadimke?

Odgovor: – Rimljani su me, po keltskom plemenu Singa, zvali Singidunum. Apolonije sa Rodosa je kalemegdansku stenu nazivao „Kanalak”. Austrijanci su me, po pravoslavnoj veri, zvali „Grčki Beograd”. Najinventivniji u davanju nadimaka su bili Turci. Oni su me zvali „Cura Sultanova”, „Kameniti temelj”, „Kuća ratova za veru”, „Rajsko naselje” i „Kapija ratova”. Kalemegdan su, kao što se zna, prozvali „Bregom za razmišljanje”. Najlepša kombinacija ovih različitih nadimaka i moje pravo ime je:

Breg za razmišljanje nad kapijom ratova.

 
Peščanik.net, 24.11.2009.

Milenijum u Beogradu

 
Glava VIII

O stubu sveta

 
Još vam ne mogu reći svoje ime. Imam problema sa legitimisanjem. Kad god mi policajac zatraži ličnu kartu u meni se nešto zgrči.

Ja sam istoričar. To je prljav posao ali i to neko mora da radi. Ja sam (ako to išta znači) pošten istoričar. Meni na srcu leži dobrobit ne samo mog naroda nego svih balkanskih naroda. Nepitan ću vam reći nešto o balkanskim narodima – ti narodi pojma nemaju jedni o drugima. Ti narodi su kao crteži, nacrtani jedan preko drugog koji kada se odmakneš čine jedinstven crtež. Taj crtež je nedostupan mnogim mojim kolegama balkanskim istoričarima. Možda je nedostupan i meni, ali ja se polako penjem ka tački sa koje mogu da ga sagledam. To penjanje se naziva naučnim radom.

Nepitan ću vam reći još nešto:

Da su moja majka i otac mene pitali da li da se venčaju, ja bih im rekao: nemojte! Da su ljudi koji su stvarali Jugoslaviju, zemlju u kojoj sam se rodio, mene pitali da li da je stvore, ja bih im rekao: nemojte! Deca se rađaju i u lošim brakovima! I ti loši brakovi postaju za njih Stubovi Sveta. Svuda na svetu lažu decu i odgonetanje tih laži čini suštinu bolnog procesa odrastanja. Pitao sam svoju prijateljicu Zoru Stefanović zašto svuda na svetu lažu decu?

– Prvo, zato što roditelji često ne znaju bolje – odgovorila je pametna Zora. – Drugo, zato što porodice, države i ideologije počivaju na, u najboljem slučaju, poluistinama a klica laži u istini raste brže nego klica istine u zabludi.

Ja mislim da je Zora u pravu. Obratite pažnju na interesantnu činjenicu da udruživanje dve budale može stvoriti nešto što se naziva porodicom. I da udruživanje većeg broja budala može stvoriti nešto što se naziva državom i da takve tričave, rđavo konstruisane stvari, kao što su država i porodica mogu nekome predstavljati Stub Sveta, na primer meni koji se nad tim superiorno iščuđavam.

Šta je to Stub Sveta?

Mirča Elijade govori, u da me ubiješ ne znam kojoj knjizi, o Stubu Sveta. To je totem koji po verovanju, da me ubiješ ne znam kog plemena, povezuje nebo i zemlju. Mirča Elijade tvrdi da, kada se totem uništi, članovi plemena polegaju oko svog srušenog Stuba Sveta i poumiru. Takve stvari se dešavaju kada se uništi krhka konstrukcija na kojoj počiva nečije nebo. Neki moji rođaci i prijatelji su poumirali kada se srušila kuća od karata u kojoj smo živeli – Jugoslavija. Baš tako. Verujte mi. Polegali su i umrli.

I na kraju ću vas podsetiti na to da vam ne mogu reći ko sam. Ovo što sada pišem plod je razmišljanja koja se ne mogu nazvati naučnim. Ovo je priča o jednoj mojoj ljubavi, tri prijateljstva, jednom strašnom ratu ili seriji ratova, o rastvaranju pojma domovine, o stalnom izmicanju i gubljenju oslonaca, rasprskavanju sveta u detalje i izgubljenoj vizantijskoj tehnici mozaika, o ogledalu za ogledanje duše i mom pokušaju da se ogledam u drugima i u gradu u kome živim. To je takođe priča o neprestanom osnivanju grada, o ljudožderkama i lepoticama, o ljudima koji miluju tigrove… i o mnoštvu sporednih likova. Sporedni likovi naravno ne misle da su sporedni likovi. Isto kao i autor ove istinite povesti oni za sebe kažu:

Ja.

Ovo je neka vrsta javnog dnevnika, koji pišem sa namerom da ga jednog dana možda objavim. Već sam priznao da bih u ovom dnevniku želeo da ujedinim različite, često disparatne detalje svog života. Svaki moj prst povezan je koncem za jedan od tih detalja.

Ponekad mi se čini da sam lutkar koji ih kontroliše. Ponekad sam lutka koja se trza na tim koncima. Pošto ne žurim da vam otkrijem svoje ime, u ovim zapisima moraću da koristim neko drugo.

Kada sam doktorirao, moj prijatelj Boris me je u šali prozvao Doktor Džekil. Verujem da je to dobra šala, uspela. Nemam ništa protiv tog pseudonima. Neka ostane. Ha, ha. Baš sam zadovoljan izborom.

Doktor Džekil.

***

Ali, zaboga, šta je ovo?

Zapisao sam ove redove, prilično zadovoljan. Zatim sam spustio svesku, zadremao i sanjario o Irininom donjem vešu. Prenuo sam se, podigao svesku i opet počeo da čitam. Na zidu pored mene je visilo ogledalo. Njegovo svevideće oko je odslikalo stranicu mog dnevnika. Pogledao sam i video da slova u ogledalu nisu izvrnuta i da tamo piše nešto sasvim drugo od onoga što sam zapisao.

Tamo je pisalo:

 
Peščanik.net, 24.11.2009.

Sigmund Frojd je za života pozvan da održi predavanje na samo jednom američkom univerzitetu – Klark univerzitetu u Vusteru. Bronzanog Frojda u univerzitetskom dvorištu još ne krasi moćna mrzovolja patrijarha sa klasičnih fotografija. Spomenik predstavlja mlađeg čoveka sa stomačićem i okruglim naočarima. Kad sam ga prvi put video, Frojdov spomenik bio je uflekan tragovima bačenih paradajza. Mrlje od paradajza na okruglastom Frojdovom stomaku protumačio sam kao neverbalni komentar neke feminističke grupe na teoriju “zavisti zbog penisa”.

Ime grada u kome bronzanog Frojda gađaju paradajzom piše se Worcester (kao sos) a čita se Vuster (opet kao sos). Odnos Vustera i Bostona, po veličini, udaljenosti i broju stanovnika, sličan je odnosu Beograda i Novog Sada. Impozantne zgrade u centru govore o prosperitetu Vustera sa početka dvadesetog veka. Bodljikava žica “laka kao vazduh a jaka kao viski” proizvodila se u ovom istočnom gradu a prodavala rančerima na zapadu Amerike. Most u Vusteru se pruža preko vode široke kao Sava, koja u stvari nije reka nego dugačko jezero. Vuster ima čuvenu galeriju, još čuveniju kolekciju srednjovekovnog oružja, koncertnu dvoranu “Hol mehaničara” i noćni klub, kom je ime nadenuo Vasko Popa, “Tečno nebo”. Ima i bezbroj univerziteta i etničkih restorana, koje vaš hroničar sa skromnom prilježnošću nastoji da poseti. Kroz grad Latinosi voze kola, spuštenih prozora, iz kojih trešti salsa. Kao i oni, i ja redovno pazarim u velikoj latinoameričkoj samoposluzi na Glavnoj ulici (koja je u stvari sporedna). Odatle donosim kući mladi kolumbijski sir, meksičke sosove, konzerve španske sipe u mastilu i dominikanskog gulaša od nekog povrća za koje nisam čuo nikad u životu. Posle tupo zurim u nedopojeden gulaš, dok se u mojoj kosmopolitskoj duši rađa sumnja da možda ima razloga što nikad u životu nisam čuo za ono povrće.

Deo grada u kome živim je zaseban mali grad, koji se zove Lester. Tu se, neposredno pre građanskog rata, nalazila stanica “podzemne železnice” – sistema javki na tajnom putu, kojim su robovi s juga bežali u slobodu na severu. Zgrada u koju sam se uselio u avgustu izgrađena je 1812. Iako su tu dvesta godina živeli ljudi, nije se osećala nikakva težina prethodnih života. Nije uzalud jedan kineski putopisac nazvao Ameriku “zemlja bez duhova”. Sred avgustovske omorine sedeo sam go u golom stanu i slušao predenje ventilatora. U sobama nije bilo ničeg sem sunčeve svetlosti. Onda sam otišao u jednu od džinovskih prodavnica, koje Evropljani posećuju kao katedrale, i kupio mesingani krevet sa porculanskim kuglama i lampe sa zelenim senikom. Stolicu za ljuljanje, ukradenu iz Foknerovog romana, postavio sam na terasu i posmatrao kako se menjaju godišnja doba. U septembru, veverice su i dalje jurile uz drvo pored terase, ali ugao svetlosti se promenio. Padalo je lišće. Padale su i one suve čaure koje se u letu okreću i koje smo mi u detinjstvu zvali “helikopteri”. Oni imaju čudesnu moć da se zadenu u svaku pukotinu kola, odakle ih je posle teško izvaditi.

Do oktobra sam držao neke prozore stalno otvorene. Onda je zahladilo. Po gradskim ulicama vetar je nosio lišće kao u epizodi “Korto Malteze u Irskoj”. Dok su se godišnja doba smenjivala, ja sam u Vusteru otkrio kafić “Javanske glave” i “svoju” prodavnicu vina. Pratio sam polemiku u “Vremenu”. Čitao sam izvrsnu knjigu Metafore memorije, zbornik eseja o egzilu, Isaijua Berlina i Nila Gejmena. Vozio sam svako jutro na posao sa suncem u oči i vraćao se popodne, opet sa suncem u oči. Iz mog radija slapovima se izlivao džez i ja sam plivao u njemu kao šargarepa u zlatnoj supi. Petkom sam odlazio u Boston, prigradskim vozovima, sličnim onim pančevačkim, i vraćao se u ponedeljak ujutro. Onda je zahladilo još više i stogodišnji radijatori u mom stanu počeli su da šište kao čajnici. Jedne noći sam slušao kako led lomi park. Ledena kiša počela je da pada još predveče. Savijeno pod težinom leda, drveće je izgledalo kao od stakla. Od ponoći do jutra, grane su se, s praskom, lomile. Iz kreveta sam slušao kako, zajedno sa granama, led zvonko treska o zemlju i sasipa se kao kristalni luster. Jutro je osvanulo sunčano. Uzbudljivi strašno-lep spektakl noći bio je završen. Nije uzalud onaj putopisac nazvao Ameriku “zemljom bez duhova”. Stružući šoferšajbnu u mrazno jutro, pitao sam se da li je Vuster, prema kome ću se sad povesti, sa suncem u oči – lep grad? Odgovorio sam rečima mudrog Solomona: “Sve je lepo u svoje vreme”.

 
Vreme 625, 26.12.2002.

Peščanik.net, 24.11.2009.