Ekonomija je metod; cilj je promena duše.
Margaret Tačer
Ove reči još uvek predstavljaju najjasniji opis filozofije nekadašnje konzervativne prvakinje. Tačerizam nije bio samo ekonomski krstaški pohod za razbijanje posleratnog konsenzusa, nego i etički projekat utemeljen na uverenju da je socijalizam po svojoj prirodi moralno štetan. Promovisanjem kupovine nekretnina, zauzdavanjem inflacije, privatizacijom nacionalnih ustanova, gušenjem sindikata i smanjivanjem granične stope poreza u pokušaju da stvori „preduzetničku privredu“, gđa Tačer je želela da podstakne ono što je politička filozofkinja Širli Letvin zvala „čvrstim vrlinama“ – nezavisnost, preduzimljivost, odanost i štedljivost – i u tom procesu je preoblikovala naciju kroz žestoke sukobe.
Danas, Laburistička partija ima lidera koji na sličan način shvata politiku – kao moralni izazov, ali sa pozicije levog centra. Novi laburisti,[1] rekao je Ed Miliband, „bolje su se pokazali u izgradnji tkiva naše zemlje nego njene etike“. Rekao je da laburisti moraju da se potrude ne samo da ponovo osvoje vlast 2015. nego i da svoje vrednosti i ideje usklade sa „zdravim razumom našeg doba“. Kao što je gđa Tačer odbacila višedecenijski posleratni konsenzus, tako je i g. Miliband odbio konsenzus koji je uspostavila njena vlada i koga se od tada pridržavao svaki premijer. Finansijska kriza i godine pada životnog standarda (za 11 miliona ljudi u ovoj zemlji realne zarade nisu povećane od 2003. godine) po njemu su simptomi ekonomskog modela koji nije samo defektan, nego je i pokvaren.
To važi i za oštar porast nejednakosti. Na pitanje o rastućem jazu između bogatih i siromašnih, Toni Bler je lakonski odgovorio da nije ušao u politiku „da onemogući Dejvida Bekama da zarađuje novac“. Gordon Braun nije bio toliko opušten u vezi sa „bezobrazno bogatima“, ali nije verovao da se nejednakost može značajno smanjiti u zemlji koju je i dalje smatrao konzervativnom.
U govoru na ovogodišnjem kongresu laburista u Mančesteru, g. Miliband je rekao: „Nikad neću prihvatiti ekonomiju gde se razdor između bogatih i siromašnih sve više i više širi. Za jedan narod, čvrsto verujem, nejednakost je važan problem.“
I u ovom „verovanju“, paralele sa gđom Tačer su iznenađujuće. „Starozavetni proroci nisu govorili ‘Braćo, tražim konsenzus’“, kazala je ona jednom. „Govorili su, ‘Ovo je moja vera. U ovo čvrsto verujem. Ako i vi verujete, krenite sa mnom.’“
Poput gđe Tačer, g. Miliband se trudi da postane zaista transformativni lider. Da li se zavarava? Ili može da osvoji vlast i izgradi protivhegemonijski projekat uporediv sa tačerizmom?
Ova godina za njega nije dobro počela. U januaru je Moris Glasman, samosvojni intelektualac „Plavih laburista“,[2] napisao o svom zaštitniku Milibandu u New Statesmanu: „Čini se da ne postoji strategija, nema narativa i vrlo je malo energije“. Njegove reči odražavale su zabrinutost mnogih i nedeljama nakon ove intervencije dosta se govorilo o mogućoj promeni lidera. Napetost je dodatno pogoršana Milibandovim govorom na kongresu 2011, kada je pokušao da napravi razliku između „grabežljivog“ i „produktivnog“ kapitalizma. Govor je loše izgovoren i loše objašnjen, a nisu mnogo pomogle ni nemušte ekspertske grupe, podeljene na 29 oblasti, pod dirigentskom palicom Liama Birna.
Od tada se dosta toga promenilo. G. Miliband je ujedinio partiju pod svojim rukovodstvom. Pomoću teme o „jedinstvenoj naciji“ izgradio je snažan okvir za svoje argumente, i rezultat laburista u anketama značajno se popravio. Pošto su dobili samo 29 posto glasova na opštim izborima 2010, što je drugi po redu najgori razultat ove partije od 1918, laburisti sada u anketama imaju podršku između 40 i 45 birača, što je dvocifrena prednost nad konzervativcima. Krajem osamdesetih, formiranje Socijaldemokratske partije i kasnije cepanje glasova na levom centru omogućilo je gđi Tačer ubedljive uzastopne pobede na izborima. Do 2015, pad podrške liberal-demokratima i ponovno okupljanje levice oko laburista moglo bi da dovede g. Milibanda na vlast, sa tankom većinom.
Laburističke ekspertske grupe sada predvodi Džon Krudas, predstavnik Dagenama i Rejnama u parlamentu. Grupe su podeljene na tri oblasti: novu ekonomiju, dobro društvo i novu politiku. Poput prvobitnih tačerovaca, g. Krudas namerava da „spoji ideje iz široke međunarodne orbite“. Intelektualci popud harvardskog filozofa Majkla Sandela, australijskog pisca Tima Sautfomasanea i američke profesorke Danijel Alen, neki su od onih koji svojim idejama pomažu Laburističkoj partiji da pronađe novi jezik za rešavanje reforme socijalne pomoći i imigracije.
G. Krudas predstavlja siromašnu oblast na granici Eseksa i istočnog Londona. On razume zabrinutost onih birača koji smatraju, pogrešno ili s pravom, da je masovno useljavanje potisnulo zarade. U sposobnost laburista ne sumnja se samo kada je reč o imigraciji već i u oblasti ekonomije: dok su bili na vlasti dopustili su opasno naduvavanje kreditnih balona, nije se dovoljno gradilo i stranka nije imala uverljivu industrujsku politiku do samog kraja.
Laburisti su kažnjeni porazom. Mogu li sada da ponude nešto više od onoga što je Dejvid Miliband u svom članku iz jula u ovom listu, nazvao „odbrambenom socijaldemokratijom“? Mogu li da stvore novu vrstu „odgovornog kapitalizma“ koji proizvodi održiv rast i nagrađuje zalaganje? Laburisti su nekad javnu potrošnju i državni inervencionizam smatrali motorima progresa, ali zbog fiskalnih granica sa kojima će se suočiti na vlasti (Kancelarija za budžetsku odgovornost predviđa da će deficit 2015. biti 99 milijardi funti), to više ne mogu da čine. Umesto toga, g. Miliband i njegovi savetnici ispravno govore o „predistribuciji“ – raspodeli prihoda i mogućnosti pre poreza i novčanih transakcija – i, što je još jedan tačerovski detalj, o „supply side revoluciji s leva“. U novoj ekonomiji koju zamišljaju, predstavnici radnika će sedeti u upravnim odborima preduzeća, firme će biti podsticane da isplaćaju poštene nadoknade a banke će postati sluge građana, a ne njihovi gospodari. Sve je ovo za pohvalu, iako je možda utopijski. A g. Miliband nema onakve originalne predloge, kao što je „pravo na otkup“ državnih stanova, koji su tačerizmu obezbedile podršku građana u tradicionalno laburističkim krajevima.
Izvan kruga njegovih najbližih saradnika, malo je onih koji se javno zalažu za Milibandov projekat. On nema intelektualnog predstavnika koji se može uporediti sa Kitom Džozefom, a ima tek nekolicinu pouzdanih saveznika u vladi u senci. Ed Bols, njegov kandidat za ministra finansija, nije se mnogo izjašnjavao o „odgovornom kapitalizmu“. Njegova kejnzijanska kritika vladinog programa štednje pokazala se kao opravdana, ali potpuno defanzivna. Partija neće pobediti na izborima ukoliko samo pokuša da ubedi birače da bi pod njenim rukovodstvom ekonomija bolje funkcionisala.
Dejvid Kameron je kao premijer bio razočarenje, čak i za mnoge od onih koji su nekad verovali u njegovo zaklinjanje u saosećajniji kapitalizam. On je elokventan i uverljiv lider, i dobro se snalazi u krizi, ali u šta taj aristokrata veruje i šta želi, osim zadovoljstva i privilegija vlasti? Vlada koju vodi prečesto izgleda nekompetentno i besciljno, sa izuzetkom njegovog glavnog kabinetskog ideologa, Majkla Gova. Konzervativci će sigurno tražiti od birača poverenje da „završe posao“ sa smanjenjem deficita i ekonomskim oporavkom. To će na kraju možda biti prihvatljiva poruka za glasače pomirene sa neprekidnom politikom štednje.
G. Milibandu ostaje da ubedi građane kako treba da poveruju u njegovu „veru“ i da ga slede u pokušaju društvene i ekonomske transformacije.
New Statesman, 18.12.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.12.2012.
