Otkako je pre dve godine formirana ova vlast i DS preuzela rukovođenje zemljom, sve do pre neku nedelju naša kola su jurila nizbrdo, gas su dodavali svi, od Jeremića do Saše Dragina, od Dinkića do Milosavljevića. Tadić je dve godine sedeo na većini od 126 poslanika i uživao u svojoj markantnoj pojavi. Malo je putovao u UN, malo u RS, uglavnom je posećivao fudbalske utakmice, teniske mečeve, obilazio ekipu filma Montevideo, bog te video, s vremena na vreme delio sablje novim mladim oficirima ili sa Šutanovcem i durbinom išao na Pasuljanske livade da gleda kako mali ljudi u tenkovima pucaju po obližnjem drveću. U međuvremenu su ministri radili šta im je volja, njegovi stranački drugovi i drugarice su skupljali stanove, pare, akcije, a za uzvrat darivali šefu pobede DS na lokalnim izborima po raznim Vrbasima i Odžacima, koje je trebalo da pokažu kako je DS nepobediva, kao Crvena armija. To što su pobede izvojevane potkupljivanjem birača novcem iz državnog budžeta, nema veze, a nema veze ni to što su na primer demokrati prijavili nadležnim institucijama da su za predizbornu kampanju u Odžacima potrošili 12.000 dinara. I to ih je činilo još samouverenijim, jer je Nikolić prijavio da je potrošio 0 dinara. Nije ni čudno što je u takvoj državi 0 miliona stranih investicija i 0 miliona prihoda od izvoza. Udžbenici kažu da prvu polovinu mandata vlast treba da iskoristi i povuče, kako se to kaže, bolne ali neophodne poteze, da bi u drugoj polovini mandata, pred sledeće izbore, ubirali plodove svog rada. Jedan španski pesnik iz 19. veka je napisao: Uzgajajući salatu u Salernu Dioklecijan je govorio – leptire leti ne može da ima onaj ko ne gaji gusenice dok traje zima.
Sada kada su mu potrebni šareni leptitrići, Tadić je rešio da povuče ručnu kočnicu, prestao je da se divi, kako je rekao, šampionskim sposobnostima Vuka Jeremića, pristao je na održavanje Parade ponosa, pristao je na pregovore sa Prištinom, otišao je u Vukovar na Ovčaru, a i pokrenuo je državne mehanizme u obračunu sa svojim dojučerašnjim finansijerima.
Predsednik je prvo molio, apelovao na srpske bogataše da državi vrate makar malo para koje su pokrali, molio ih je da naprave makar jedan most podražavajući svoj uzor, Vladimira Vladimiroviča Putina, koji je od svojih miškovića, kostića i beka tražio da naprave aerodrom u Sočiju. Kada to nije pomoglo, predsednik im je, na sebi svojstven način, citirao Hristovu Besedu na gori. Kada se pokazalo da sve te lepe reči predsedniku nisu pomogle, a popularnost počela da mu opada, ma šta govorio Stratedžik marketing, rešio je da potegne razna oružja i zapreti Miškoviću, Vojinu Đorđeviću, Milovanu Bojiću, Milanu Beku i ostalim biznismenima. Miškoviću je svilen gajtan lično uručila nekadašnja lepša polovina Delte, Milka Forcan. Jednog lepog dana se probudila i rekla sebi, Milka, Milka, a što ti ne bi aktivirala Miškovićevu menicu i blokirala mu račun. Do hrabre Milke Orleanke bilo je nezamislivo da neko ko potražuje pare od Miškovića to i naplati. I onda je, opet zbog naše Milke, ceo sistem preko noći profunkcionisao. Mišković traži uvođenje prinudne uprave u njenoj firmi, koja god da je i čime god da se bavi, ali sud staje na stranu naše hrabre biznismenke, Mišković ide na apelacioni sud, i gle čuda od pravne države, i on Miškoviću kaže – kuš.
Šta je uzrok kraja ljubavi našeg prvog političara i prvog bogataša, izgleda to što on više neće da daje pare strankama, nego traži da država vraća njegove dugove, ali pre svega jer su nam kao vazduh potrebne strane investicije, a investitori neće da dolaze u zemlju u kojoj se ekonomska pravila donose u tzv. Klubu privrednika u Šekspirovoj ulici, na brdu zvanom Dedinje.
I dobro, Mišković je u nevolji, krv koju nam je taj vampir isisao i u bocama poslao na Kipar, Devičanska ostrva ili gde se već nalaze te ofšor kompanije je zauvek izgubljena, ali ovde mu je ostao zarobljen Maxi, a i onih 1.800 stanova u naselju Belvil. Svaki put kada tuda prođem brojim prozore koji svelte, brojim da li je još neko kupio stan u tim avetinjskim zgradama i svaki put se obradujem, makar za tren, što vidim da taj deo njegovog carstva truli. Sećate se slogana, grafita koji je do juče oličavao politiku Borisa Tadića: Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta. To izgleda više nije Tadićeva politika, a šta je nova politika, odlučiće kada bude morao, za sada će improvizovati, iz dana u dan.
Posle obračuna, možda privremenog, sa Miškovićem, ostalo je pitanje kako je moguće da je ostao na vlasti njegov verni sluga, ministar trgovine Slobodan Milosavljević. Kada je još pre 4 godine Komisija za zaštitu konkurencije zaključila da jedna od Miškovićevih firmi ima monoploski položaj, Delta je na to uzvratio tužbom protiv državne institucije, pri čemu država ne samo da ništa nije uradila da zaštiti ljude koje je izabrala da štite slobodno tržište, nego je preko ministra Milosavljevića uzela u zaštitu prvog srpskog tajkuna. Privremeni ali i lažni rat protiv monopolista nastavljen je ovih dana obračunom države sa Milanom Bekom. Pre nekoliko nedelja je nevidljiva, skoro nepostojeća državna javna tužiteljka, izvesna Zagorka, rekla kako ima indicija da je u poslu oko luke Beograd bilo kriminalnih radnji. Onda je pre neki dan upravni sud saopštio da je tačno to što je tvrdila Komisija za zaštitu konkurencije, da su Bekove mlekare zloupotrebile svoj monopolski položaj. Odmah se javio svima na usluzi portparol tužilaštva Tomo Zorić i najavio krivične prijave protiv onih koji su našoj deci uskratili mleko. Javlja se nedavno smenjena direktorka Komisije za zaštitu konkurencije, Dijana Marković-Bajalović, koja je nedavno javno rekla da joj je Milan Beko lično pretio zato što je komisija donela rešenje koje kaže da je Salford zloupotrebio dominantan položaj na tržištu. Dakle, ona kaže da ova najnovija odluka upravnog suda neće proizvesti nikakve posledice po Beka, jer se odnosi na rešenje Komisije za zaštitu konkurencije koje je doneto po starom zakonu, a on nije predviđao ozbiljnije mere protiv monopolista. I opet dolazimo do Tadićevog ministra za trgovinu Slobodana Milosavljevića koji je i u slučaju Salforda ignorisao zaključke Komisije za zaštitu konkurencije. Čak je izjavio kako on, ministar i pesnik, veruje da u Srbiji nema zloupotrebe monopola. Posebna je farsa to što i posle tzv. obračuna sa Miškovićem i Bekom, na svom ministrarskom mestu ostaje Slobodan Milosavljević, a smenjuju ženu koja već godinama u ime Komisije za zaštitu konkurencije tvrdi da, između ostalih, i Beko i Mišković zloupotrebljavaju svoj monopolski položaj. I tu ovoj farsi nije kraj. Na mesto dosadašnje šefice Komisije za zaštitu konkurencije, preko noći, uz pomoć novoformiranog skupštinskog odbora, postavljaju ženu koja nije prošla reizbor sudija. Ima i dalje, ta gospođa Vesna je jedna od potpisnica studije pravnog fakulteta, koja je nepobitno utvrdila da Delta maxi nije monopolista. Izradu studije je inače naručio i platio Miroslav Mišković. I sad neka mi neko priča o tome da je vlast najzad krenula putem evropskih integracija. Ako je odlazak u Vukovar, pristanak na pregovore sa Prištinom znak da su krenuli prema Briselu, onda svakoga dana, svakog sekunda na tom putu postavljaju sebi i nama nove i nove prepreke. Znamo svi da je put ka EU trčanje na duge staze, ali nas očekuje trčanje maratona i to sa preponama. Za to su potrebne nadljudske moći, koje izgleda ipak nemamo.
Krava muzara je stigla i na Coraxovu karikaturu, od opsesije krvavim kosovskih božurima nismo primetili da je sve manje i zelene trave za ispašu i krava muzara. Naravno, uvek se pojavi neki Beko koji će nam tu opsesiju naplatiti do poslednjeg centa, do poslednje kapi mleka. Sećam se priča odmah posle 5. oktobra kako je navodno Beko na neki brod natovario svu svoju pokretnu imovinu i pobegao u inostranstvo. Miloševićev ministar za privatizaciju, predsednik UO Zastave iz Kragujevca, Julov kandidat za poslanika, finansijer DS, finansijer i poslovni partner LDP, kao ponornica je nestajao i vraćao se po još. Taj čovek je uvek u meni izazivao jezu, između ostalih na njega sam mislila kada sam prvi put čula priču o Hananu. Neki poljski autor je napisao kako za Isusovu smrt nisu odgovorni ni Juda – jer je bio suviše slab, ni jevrejski narod – jer je kao i svaki narod suviše nepouzdan, ni Pilat – jer nije razumeo situaciju u kojoj se našao. Ali zato je postojao neko ko nije bio ni slab, ni nepouzdan i ko je tačno znao šta se dešava. To je taj Hanan. Prema Jevanđelju on je bio jedan od nevidljivih vladara Judeje, glava onih 30-ak vladajućih porodica kojima nije potrebna nikakva kruna da bi vladali. A Hanan je prebogat, inteligentan, lukav, uvek tih i otmen, čistih noktiju i naparfimisan. To je onaj koji nije ni obrvu podigao kada je mirnim tonom za Isusa rekao: U sadašnjem interesu Judeje nije da ovaj čovek preživi. Hananovski stil su kasnije preuzimali vizantijski carevi, rimske pape, a onda ministri, industrijski magnati, trgovci nekretninama i proizvođači kratkotrajnog i dugotrajnog mleka. Oni ne donose presude o našim glavama i vratovima, i zato ne paničimo kada ih vidimo kao što paničimo kada ugledamo ljude koji nas podsećaju na proroke. Umorni smo od strasti, besa, straha za goli život i zato se ne plašimo dovoljno ljudi kao što su Beko i slični biznismeni. Njihov hladan um, surovost i podlaštvo izmiču našim radarima straha, osetljivim praktično jedino na gubitak golog života.
Zemljotres koji je pogodio Kraljevo i okolinu, uplašio nas je sve. Zašto smo se tako mnogo uplašili, možda zato što je bila noć, a kad padne noć i uđemo u svoje kuće, nadamo se da smo bezbedni i utekli sopstvenoj zemlji. Možda smo se toliko uplašili, jer nas je ovaj zemljotres podsetio na zemljotres koji smo doživeli za vreme bombardovanja, ili je stvar u tome što svako od nas zna da ako nam se sruši kuća, pokidaju sajle od liftova, popucaju vodovodne i kanalizacione cevi, da to neće imati ko da popravi, da ćemo ostati sami sa svojom tragedijom. Znamo svi da na državu ne možemo da računamo jer je nesposobna i siromašna, ali znamo svi i da nećemo moći da računamo na pomoć i saosećanje svojih sunarodnika, sudržavljana. Predugo je negovan taj predatorski odnos među ljudima da bismo mogli jedni od drugih nešto plemenito da očekujemo. Pogledajte samo te poražavajuće rezultate nedavno sprovedenog istraživanja o našoj sklonosti ka autoritarnim ličnostima, a još su tužniji rezultati istraživanja sprovedenih među beogradskim srednjoškolcima o njihovom odnosu prema ženama. Ti lepi i snažni dečaci koji vreme provode po beogradskim diskotekama i teretanama gde razvijaju svoje bicepse, kao da učestvuju u nekoj evolutivnoj trci u naoružanju, ti dečaci veruju da je ženi mesto u kući, da žena mora da se uda do 35. godine jer je posle niko neće… I kad završe neku školu i počnu da rade za prosečnu srpsku platu od 34.000 dinara, kada vide tu bezočnu otimačinu oko sebe, taj lanac ishrane u kojem su se našli, zar će biti čudno da neko od njih napiše u svoj dnevnik ono što je jedan mladi Nemac napisao 1925. godine. Taj mladi Nemac je imao skromno radno mesto u drezdenskoj banci gde su ga ponižavali polupismeni šefovi, a on je bio završio germanistiku. Politika ga nije zanimala, ali je s vremenom počeo da primećuje podudarnost između svog ponižavajućeg položaja i položaja u kome se nalazi njegova zemlja, poražena, osiromašena i osramoćena posle Prvog svetskog rata. On je bio čvrsto uveren da su za njegov jadni život i isti takav život većine njegovih sunarodnika krive pobedničke sile, kapitalizam i budale i nitkovi koji su vladali Nemačkom. I čekao je taj mladi bankarski službenik čoveka koji će sve te sitne i krupne trgovce bičem isterati iz hrama nacije. Taj čovek se pojavio, ceo svet zna njegovo ime. Naš bankarski službenik je Hitleru napisao pismo u kome mu se zahvaljuje zato što ga je izbavio iz očaja, bemisla, socijalne bede i straha od napuštenosti. Pismo je potpisao punim imenom i prezimenom – Vaš, Jozef Gebels.
Koliko puta smo pominjali Vajmarsku republiku, doduše, mnogi smatraju da je to neponovljivo, u redu, ali nama nisu potrebni Hitler ili Gebels, nama je dovoljan da nas nepovratno upropasti običan slabić ili trećerazredni državnik. Od 2000-te bežimo od ivice provalije, već 10 godina smo zadihani od straha da nam je nešto strašno za petama, uvek smo korak, ili pola korak ispred, ali se razmak ne povećava, nikako da konačno uteknemo.
Muzika u današnjoj emisiji: Paolo Nutini – Gimme Shelter (Rolling Stones Cover)
Emisija Peščanik, 05.11.2010.
Peščanik.net, 05.11.2010.
