Ništa nije moglo promeniti taj večiti ton rutinski mantrajućeg seoskog popa, ali zato kao da mu je bar pospano lice na trenutak živnulo dok je mudrovao kako “Srbija neće ući u Evropsku uniju još za mnogo, mnogo godina”. I nije da mu je to što je izrekao bilo osobito mrsko, reklo bi se da je pre bilo uteha nego upozorenje, a svakako i izvan sumnje nije bilo izraz žaljenja. Jer on je Koštunica Vojislav, tehnički predsednik tehničke Vlade jedva još tehničke Republike Srbije, dakle, čovek koji bi trebalo da zna šta govori. A zna li? Pa, kako se uzme. Recimo da je njegova izjava razumna i opravdana – s njegove tačke gledišta. Jer, narečena je osoba, u posve zvaničnom svojstvu, istoj toj Evropskoj uniji nedavno sasvim ozbiljno Postavila Pitanje: priznajete li da ne priznajete nezavisno Kosovo, nego da priznajete nas, u paketu sa nepriznatim Kosovom, koje pak nas ne priznaje, ali ko ga šta pita? Ako priznajete, mi ćemo vas priznati, pa vam se možda i pridružiti. I, sve od tada, dr Koštunica napeto iščekuje odgovor, koji – u formi u kojoj ga on zamišlja – nikako ne dolazi, i po svoj prilici nikada neće ni doći, dok je sveta i veka. Tako gledano, Koštunica Vojislav u pravu je jedan-kroz-jedan, proći će beskrajno mnogo godina a Srbija još neće biti u Evropskoj uniji, nego će dreždati negde u prikrajku, čekajući odgovor. To jest, ako se njega bude pitalo.
Na smelu filosofsku spekulaciju belanovičkog mislioca i šamana opšte prakse, sasvim umesno se nadovezao njegov još razbarušeniji kolega Ilić Velimir, potvrdivši da će Srbija možda, ako baš zagusti, jednoga dana i biti deo EU, ama tek za beskrajno mnogaja ljeta, te otišavši ključni korak dalje: “ako EU do tada još uopšte bude postojala”… Vi se možda čudite ovome nekonvencionalnom uvidu, ali stvari treba posmatrati dubinski, kroz suptilnu interakciju ove dvojice briljantnih teoretičara ugledne “šumadijske škole”. Naime, istina je da je nemoguće nazreti bilo kakve alarmantne naprsline na fasadi, a kamoli neki ozbiljniji kvar te glomazne i složene evrounijske skalamerije, tako da Ilićevo dometanje na prvi pogled izgleda nesuvislo. No, setimo se Koštuničinog Pitanja, na koje neće dobiti Odgovor u ovom i susednim milenijumima: kosmološki gledano, istina je da je Evropska unija osuđena na propast, i da će se kad-tad rastočiti u ništavilu. Doduše, nije nužno da to bude pre nego što i sam evropski kontinent nestane, kao i sama planeta Zemlja, kao i Sunčev sistem kakav danas poznajemo, a koji će se kroz izvesnu količinu miliona godina pretvoriti u mesto kakvo zaista nećete moći da prepoznate… I na kojem će investiciona klima biti krajnje nepovoljna na veoma dugi rok. Na kraju krajeva, nestaće jednom i Mlečnog puta, a izgleda da je i sam naš svemir konačan, i da će jednom neminovno implodirati, izduvati se kao balon, ili kako se već tačno zove ta forma urušavanja u ništa. Drugim rečima, Ilić je u pravu: iz superiorne perspektive Večnosti, EU je tek privremeni projekat, i kao takva nije baš dostojna pažnje jedne Nebeske Države.
A sad malo ozbiljno… Već stanovit broj godina, kada bi ga neki dosadni novinar baš jako prignjavio tom đavoljom Evropskom unijom, Tomislav bi je Nikolić oterao sa horizonta kao nekakvu dosadnu muvu tim istim rečima: nećemo mi skoro tamo, to je na beskrajno dugom štapu, tako da nema potrebe da se zamajavamo time. Koštunica i Ilić mr Velimir nisu, dakle, smislili ništa originalno, nego su samo netalentovanije reprodukovali poslovično buran misaoni tok čoveka koji će im za koji mesec možda biti šef u nekoj “patriotskoj vladi” (pardon: “državotvorno odgovornoj”; to je samoizvinjavajuće zvečeće Ništa Koštunica valjda zdumao u belanovičkoj osami koja mu krepi duh). Ovde se, međutim, radi o jednoj prilično banalnoj manipulaciji; druga je stvar što njena banalnost ne znači nužno i neefikasnost, naprotiv. Hajde da vidimo o čemu se tu radi, dragi moj Votsone!
Oni koji su vladali Srbijom devedesetih godina dosledno su sprovodili politiku radikalnog izmeštanja Srbije sa matičnog kontinenta (ubrzo i sa matične planete, uostalom); prošao je izvestan broj godina, Srbija se umotala u rite i umočila u sramotu, a politika malog, smrdljivog potkontinentalnog fašizma poželela je, u skladu s novim trendovima nadolazećeg XXI veka, da se nekako kozmetički apdejtuje, da se prilagodi nastupajućem Novogovoru, i sklepala je za sebe fensi-naziv koji je napabirčila negde usput: to što su oni radili svih onih užasnih i mahnitih godina, to se posle 2000. zvalo evroskepticizam. A Milošević i Šešelj (sa sve palestinsku maramu) postali su, sećate se, antiglobalisti. “Načelno” protivljenje Evropskoj uniji kao bitnom fragmentu zlog Novog svetskog poretka zamenjeno je prividno mekšim stavom, koji je imao nekako zabašuriti nepromenjenu suštinu: nismo protiv Evropske unije, ali da u nju uđemo dostojanstveno! Što u prevodu na srpski znači: da uđemo ovakvi kakvi smo, i još da nam se dive (a mogli bi baš i da Ratka Mladića proglase junačkim oslobodiocem bele, hrišćanske Jevrope). Što u dodatnom prevodu znači: da ne uđemo nikada, ali da to nekako ispadne tako da smo mi hteli, ali nam dušmani ne dadoše; super, eto nama novog samooplakujućeg narativa, potrajaće nam bar deset godina, dok ne smislimo novi!
Demokratska stranka Srbije našla se, dakle, na istoj tački sa gospodarima srpskih devedesetih, ali je do nje došla iz drugog pravca, iz nekog sasvim apstraktnog, do bezličnosti načelnog “evropejstva”, koje se na kraju pokazalo kao jedva nešto više od malograđanskog noblesa vračarskih zadušnih baba, onih koje vole skorojevićki upadljivo da se razlikuju od “balkanskih seljačina i prostaka”, ali samo dotle dok ne nalete na nešto od čega se zaista razlikuju i što ih odmah uplaši, isfrustrira i naljuti… Kroz višegodišnji proces ciljane degeneracije čak je i ono malo “evropejstvujušče” glazure spalo sa DSS-a, obreni i šormazi su sasvim zavladali njime, a velje ga spolja čvrsto drže u šaci, jer bi se bez njihove glasačke baze iznova sveo na debatni klub kružoka koji, doduše, ne zna ništa ni o čemu, ali ume tako pompezno da ćuti.
Šta je ishod ovih degenerativnih procesa? Strateški antievropska politika (šifra: ne želim) prikazuje se kao razumni skepticizam, i to ne “načelni” (šifra: ne treba) nego praktični (šifra: ne može). Tako je nekako najlakše, a i transfer odgovornosti na pogrešne adrese je najmanje primetan. A koja je svrha sve ove inflacije lažljivog brbljanja? Može biti samo jedna: da se svaki ozbiljan rad na hvatanju evropriključka prikaže, ako već ne kao “izdaja”, a onda kao infantilno sanjarstvo koje ne vodi računa o činjenicama. A šta su u toj interpretaciji uopšte “činjenice”? One proizvode same sebe: prvo sve učinim da zemlju maksimalno udaljim od Evrope (“kao metafore”, jelte), a onda objektivno konstatujem da je, gle, ta Evropa jako daleko, pa bi stoga bilo bolje gledati svoja posla. A koja su to posla? E, to je bar lako odgonetljivo. U ekonomiji: trange-frange; u kulturi: pljuni i zapjevaj; u politici: smuti, pa prospi. Da su iole pošteni, to bi im bili predizborni slogani!
Peščani sprud
Peščanik.net, 28.03.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
