Nacionalizacijom Mobtela i širokom akcijom protiv Karićeve imperije pokrenuta su mnoga pitanja. Da li bi ove akcije bilo da stranka PSS nije kupovala poslanike u Skupštini? Zašto istraga samo protiv Karića, šta je sa drugima? Da li će sem Karića biti tužen i novi austrijski vlasnik udela u Mobtelu, ako ne plati odgovarajuću dividendu Telekomu do proleća, jer i on je nekoliko meseci bio suvlasnik? Zašto je postupak krenuo tek decembra 2005. iako ova Vlada radi već dve godine, a sve sumnje su postojale i ranije? Ako je do pravne države, zašto nisu pokrenuti postupci protiv nadležnih ministara zbog nereagovanja na očite prekršaje? Zašto je država posegla za otimanjem imovine, umesto da preko Telekoma tuži partnera za koga smatra da vara? Ima još mnogo pitanja i nijedno nije povoljno za vlast zato što se sva svode na istu stvar. Navodno, da bi se kaznio prekršilac ruše se sva pravila i sama država baca u blato.
Ovde se neću baviti tim, nego sa dva druga pitanja – ko će sve ovo da plati. I ko je na dobitku – Karić, Austrijanci, vlada ili poreske platiše. Za konačni bilans je prerano, jer će tu još biti pokušaja svakakvih nagodbi i više sudskih sporova. Ali, neke stvari su jasne već sada.
Na tržištu se ništa važno ne može desiti, a da to ne iziskuje neki trošak/dobit.
Karić u ovoj priči za sada ne liči na dobitnika, izuzev ako hitro ne kupi jos nekog poslanika. To nije lako, cene su porasle. Njegova ofanziva u podrivanju vladajuće većine je zaustavljena i smeše mu se i mnogobrojni sudski sporovi. Austrijanci za sada ne samo da ne izgledaju zabrinuto, nego prosto zrače samopouzdanjem da će se ova stvar po njih dobro završiti. Njihov jak adut je što Srbija ne sme dopustiti da se svađa sa stranim investitorima, posebno iz zemlje koja trenutno predsedava EU. Ali, čini se da oni imaju bar još jedan razlog za zadovoljstvo, a to je što bi ostatak Mobtela mogli kupiti jeftinije nego inače. Kako?
Vrlo jednostavno. Nacionalizacijom i manipulacijom Mobtela država je smanjila vrednost kompanije. Ne mora to biti za polovinu kako neki kažu, ali je svakako par desetina procenata. Za toliko manje je sutrašnji kupac neće platiti, jer je država povukla i drugi potez, koji nešto povećava vrednost Mobtela, jer je nasilno preuzela Mobtelov kredit od dve komercijalne banke od oko 92 miliona evra. Vlada protura glas da je to dobar posao, jer je zalog kreditu navodno tri puta veći. Da je tako, banke se nikada ne bi odrekle kredita, znači, to je netačno. Za Austrijance je preuzimanje duga povoljno (sutra bi to bio njihov dug), za državu nije, jer joj stvara novi dug. Dakle, država sada gubi zbog nacionalizacije par stotina miliona evra plus 92 miliona preuzetih kredita. I da dobije sve sporove protiv Karića država ne može nadoknaditi ni četvrtinu tog gubitka.
Ko će onda platiti taj gubitak? Država nema svoja sredstva, ali ima poreske platiše, pa će oni platiti sve. Tako će po ko zna koji put stranci iskoristiti glupost i slavoljubivost domaćih vlasti (cela akcija je i krenula zbog podrivanja skupštinske većine) da bi jeftinije došli do onoga do čega im je stalo. Poreskim platišama je kasno da se sada bune i da kojim slučajem jesu organizovani, kao što nisu. Šteta je već nastala, a drugog kandidata da je pokrije jednostavno nema. Austrijanci nemaju razloga da budu nezadovoljni. Poslovna dobit biće potvrda davno poznate izreke „Dok je ovaca, biće i vunenih odela“. A ovde će ovcu tešiti pričom o bespoštednoj borbi protiv kriminala i sličnim glupostima. Dok će se vlada zapravo rešavati nezgodnog konkurenta.
Republika, 2005.
Peščanik.net, 15.05.2005.