Moderna društva i civilni sektor

Da bismo objasnili neprekidne sporove u srpskom društvu vratićemo se na neke postavke koje je u svojim teorijskim radovima isticao Zoran Đinđić. One se oslanjaju na klasične institucionalne postavke liberalnog demokratskog društva, na kojima se zasniva razlikovanje između razvijenog demokratskog zapada i nerazvijenog autoritarnog istoka (mada Kina i Rusija zamagljuju tu podelu insistiranjem na multipolarnom svetu).

U razvoju ljudskog društva, za razliku od organske homogenosti gde odluke donose šamani izvođenjem religijskih rituala ili pak autoritarne vođe – moderno društvo nastaje i razvija se permanentnom funkcionalnom diferencijacijom, to jest usložnjavanjem društva stvaranjem niza nezavisnih organizacija (civilno društvo, slobodni mediji, raznolika udruženja, političke stranke). U upravljačkoj sferi se odigrava komplementaran proces: funkcionalna diferencijacija države koja se po pravilu izražava kroz tri nezavisne grane vlasti (sudska, zakonodavna i izvršna). Ti procesi neprekidno teku (to je zapravo definicija razvoja), usložnjavaju društvo i ukidaju svetonazorne homogenosti predmodernih društava.

Ovaj proces oslobađanja društva se uređuje ustavom, a oba procesa realnog (funkcionalnog) i normativnog usložnjavanja čine sistem zasnovan na slobodi pojedinca i njegovih neotuđivih prava, garantovanih ustavom. Đinđić smatra da se moderno demokratsko društvo održava u kulturnoj zajednici (najvišim nazorima i vrednostima), koja prihvata i brani društvo od mogućih nasrtaja na slobode i prava pojedinca, a koja se iskazuje kroz samostalne i slobodne civilne organizacije građana odvojene od države i vojske. Najrazvijenija društva su u svim sferama visoko funkcionalno izdiferencirana i taj proces se nastavlja neprekidnim stvaranjem novih nezavisnih funkcija – ustanova, privrednih organizacija i civilnog društva.

Pošto je sve to publici koja čita Peščanik poznato, navešću samo jedan primer usložnjavanja društva funkcionalnom diferencijacijom: unapređenja nastavnika na fakultetima. Za to su kod nas zadužena nastavna veća, u kojima profesori glasaju o referatu za unapređenje nastavnika. Imali smo situacije da profesor sa najboljim referencama ne bude izabran, zato što ga ostali „glasači“ lično ne trpe, ne slažu se s njim ili zato što nije politički podoban. Što je očito prodiranje privatnog u institucionalna pitanja. Zato se u nekim zemljama formiraju odvojene institucije kojima univerziteti dostavljaju materijale za unapređenja, te ove nove i nezavisne organizacija daju nepristrasne predloge o unapređenju nastavnika.

Isti procesi se odvijaju u ekonomiji, državnim službama, civilnom društvu, zapravo u svim sektorima društva. Ovaj proces funkcionalne diferencijacije (Dirkem je govorio o podeli rada) i njene institucionalizacije osnova je pluralizacije društva, rodno mesto političkih stranaka, slobodnih izbora i demokratije. Umesto njegove homogenizacije kod nas se kaže „jedinstvo“, što karakteriše predmoderna društva i autoritarne režime današnjice.

Budući da su ovakvi pluralni procesi i institucionalni sistem polako i temeljno urušeni i podređeni ličnoj vlasti Aleksandra Vučića, koja se ogradila bedemima njegove nasilničke mamutske stranke raširene po celoj Srbiji, tu je i ekstremna partokratija i prilepljivanje uz vlast homogenizujećeg delovanja SPC-a. Mada je jedna od ranijih diferencijacija nastala baš odvajanjem crkve i države. A tako je i po Ustavu Srbije, ovom i u svim ustavima u prošlosti. Još dva bedema bez kojih autokratija ne može su kontrola slobode mišljenja i izražavanja, odnosno štampe i kasnije svih medija. Baš to, štampane novine, neki autori smatraju faktorom nastanka nacije kao „izmišljene zajednice“ (Benedict Anderson).

Čitava moja tirada prisećanja na filozofske tekstove Zorana Đinđića, iako naravno nije on smislio nastanak ustavno-pravnog i modernog društva, u koje spadaju i nevladine organizacije – inicirana je predlogom narodnog poslanika Vladimira Đukanovića (visoko pozicioniranog u vladajućem SNS-u) da se ukinu određene nevladine organizacije, uz podtekst da rade protiv Srbije kao eksponenti zapada i izdajnici. Objasniću kako se to dogodilo, prema listu Danas (petak, 18.8.2023).

Javnosti je poslata kontroverzna slika sastanka naših zvaničnika sa predstavnicima Fondacije za otvoreno društvo na čelu sa Alexanderom Sorosom, sinom Georgea Sorosa koji je početkom devedesetih osnovao prvu nevladinu organizaciju u Srbiji pod nazivom Fond za otvoreno društvo. Za razliku od starog Sorosa, neodustajnog demokrate, njegov sin Alexander se već duže vreme druži sa našim vladarom Aleksandrom Vučićem.

Tik uz taj događaj, Vladimir Đukanović je zatražio zabranu nekih nevladinih organizacija. Već se ranije čulo da te organizacije treba zabraniti jer organizuju obojene revolucije, što se pojačalo čim su krenuli masovni protesti građana Srbije protiv nasilja. Đukanović je preko društvenih mreža tražio da se ukine Sorosova nevladina organizacija i da se donese zakon o nevladinom sektoru kojim bi se prekinuo dotok novca za taj sektor iz inostranstva. Posebno se napenalio baš na Sorosa, kao da mu je ideju dao Viktor Orban koji je izbore 2010. dobio na kampanji demonizacije Georga Sorosa.

Bilo je već pokušaja da se prave Gongo (od vlasti i za vlast osnovane) lažne nevladine organizacije koje nisu okrenute građanima već se bave potkopavanjem neke prave nevladine organizacije. Tu spada i komični lopovski pokušaj Aleksandra Vulina dok je bio ministar za rad da sva državna sredstva za nevladine organizacije koje godinama obavljaju ozbiljan posao pomaganja osobama sa invaliditetom, deci i odraslima – prebaci na tek prijavljena društvanca svojih prijatelja i rođaka. Kad je u tome bio uhvaćen (i sama sam pisala o tome), rešio je da nikome ne dodeli ta sredstva, nego ih je dao u humanitarne svrhe.

Izgleda kao da smo još uvek u prvim mukama prihvatanja od države nezavisnog civilnog društva, koje je nastalo pre više od dva veka, čini mi se u Engleskoj.

Peščanik.net, 19.08.2023.