Istog onog fucking dana kad slavna Garda Cara Lazara predvođena osveštanim junakom Hadži Andrejom Milićem na pisarnici Narodne Skupštine Srbije hladnokrvno, bezbedno, bez frke, patriotski slobodno, upućuje poziv poslanicima za “rat do oslobođenja”, svečano najavljujući da poseduje naoružanje kojim će “raketirati Prištinu sa 80 kilometara udaljenosti”, o čemu ugledna “Politika” profesionalno ledeno izveštava, ni luk jela, ni rakete glancala; istog onog dana kad DSS-portparol Andreja Mladenović o Čedomiru Jovanoviću govori kao o “moralnoj nakazi pod opijatima”, što, taman posla, daleko bilo, nije govor mržnje, već govor ljubavi; istog onog dana kad vladajuća falanga, unisono, u stavu mirno, ustaje u odbranu svog šefa – Milorada Miškovića, jedna od glavnih vesti na Radiju B92 ( između voljenog Kosova i voljenije Delte) jeste slučaj Petra Lukovića kojeg B92 optužuje zbog “napada na novinare i zaposlene u B92”. Valjda zbunjen zbog ranoranilačke činjenice da sam vijest o samom sebi čuo u surovih osam ujutru, u trenutku nisam mogao da se setim koga sam, vaistinu, napao: samo novinare B92 ili samo zaposlene u B92 ili i jedne i druge, uključujući kafe-kuharice, čuvare fotografija B92 zvezda na ulazu u B92 zgradu ili, možda, čistačice koje, po B92 defaultu, dele nesrećnu sudbinu D.Vučinić iIi O. Bećković, junakinje mog najnovijeg teksta. Zaledio sam se od straha već kod prvog pasusa (“Posle nedavnog teksta objavljenog u Feral tribjunu, ali i na Internet-prezentaciji Liberalno-demokratske partije, u kom je Gordana Paunovića, menadžera sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost, optužio da je saradnik državne bezbednosti, u svom novom tekstu, ponovo u Feralu i na internet-prezentaciji LDP-a, Luković nastavlja s najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama”), jer sam nekoliko puta, što u sebi, što uglavnom van sebe, glasno morao da ponovim funkciju popularnog Gazze Paunovića – menadžer sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost, ko si ti, bre, Lukoviću da se nosiš s “menadžerom sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost”, imaš li ti pojma šta je uopšte “korporativna društvena odgovornost”, naravno da nemaš, mora da je nešto opasno, zajebano, komplikovano, višeslojno, sigurno ima veze sa Gardom Cara Lazara čim je “korporativno”, naročito kad ti se podčitava da nastavljaš s “najprizemnijim uvredama i kvalifikacijama”. Fali samo 80 kilometara do Zvezdare, ali ne brinem, snaći će se. Gazza ili Hadži. Svejedno.
My IPod Killed My Girlfriend/ See Spot Run
Opet Korporativni: “Na meti su sada Olja Bećković i Danica Vučenić, novinarke koje su vodile emisije na Televiziji i Radiju B92 u kojima je nedavno gostovao predsednik LDP-a Čedomir Jovanović. Budući da je veza s državnom bezbednošću apsolvirana, Luković novinarke B92 sada proglašava za skotove, ludače i bolesnice”. Nikako ne odbijajući semantičku odgovornost za ove vesele, lepršave termine koji su mi se učinili kao vrli lični, mirišljavi, gotovo prolećni a parapsihopatološki “Utisak nedjelje”, u pomoć je stigao moj prijatelj i partijski LDP drug Milutin Petrović koji je sve to precizno opisao sledećom rečenicom: “Gordan Paunović piše saopštenja kao predsednik odeljenske zajednice braneći dve štreberke kojima Pera ponavljač hoće da da nadimak”. Bilo bi, naravno, bećkovićevski impotentno do ćeranja , očekivati da je Srbija zemlja u kojoj nema teških reči, gde se svi (korporativno) vole i (korporativno) obožavaju, ali kojim to rečima opisati Mržnju, Zlobu, Jed, Jad & Prezir ispoljenu prema Čedomiru Jovanoviću a da to, upravo, ne budu baš ti razbludno-raskočopereni komplimenti, u času kad Andrija Mladenović ili Hadži Andrej Milić svoju logoreju prodaju kao legitimni politički rahatluk. Neke druge, pristojnije reči rezervisane su za neku drugu, pristojniju državu; ovom režimu i njegovim ljubimicama, ove 2007. godine, poručuje Tomas Man koji se u vreme hitlerovskog ludila tridesetih godina nalazio u Britaniji odakle je najgorim rečnikom govorio o (svojim) Nemcima; na pitanje “mora li baš takvim žestokim jezikom”, odgovorio je: “To je jedini jezik koji ta stoka razume”. Potpisujem.
Nothing Further From The Truth/ God Or Julie
Spektakularno-fascinantni deo Korporativnog Uma sadržan je u onom frivolnom delu u kojem se kaže: “B92 poziva medijske i novinarske asocijacije da iskažu solidarnost s novinarima izloženim najbezočnijim napadima i kvalifikacijama, ali i da se jasno ograde od onih koji, predstavljajući se upravo kao novinari, kršeći sve novinarske kodekse, podmetanjima i neprimerenim izlivima ogoljene mržnje udaraju na pravo da se profesionalno radi posao i da se iznese sopstveno, drugačije mišljenje”. Zastrašujuće, najebao sam!
Ali, kako – pitam Korporativnog – da srpske “medijske i novinarske asocijacije iskažu solidarnost “ sa “novinarima izloženim najbezočnijim napadima i kvalifikacijama”, kad ni NUNS ni UNS ni PUNS ni KUNS ni DUNS ni FUNS, ili kako se već zovu razroki Novinarski Fantomi, čiji nijedan član nisam već najmanje pet godina, nemaju nikakvu jurisdikciju nad hrvatskom štampom, gradom Splitom u kojem izlazi “Feral” ili “Feralovom” uređivačkom koncepcijom? Znači li da je ovo B92 Korporativno Priopćenje državni dokaz da je Velika Srbija nekako stigla do Splita, znači li ovo da je B92 krenuo na granicu Karlobag -Ogulin-Karlovac- Virovitica gde se svaki novinar koji na toj teritoriji piše ima smatrati odgovornim pred NUNS-om ili B92; hitno moram obavestiti “Feral Tribune” da pripadamo Jedinstveno Velikosrpskom Informativnom Prostoru i da nam se crno piše! Od sad, već vidim, “Feral” se ćirilicom piše! Naredio Korporativni B92!
Heroes Or Villains/ Johnny Panic
Taman pomislio da sam se manuo Korporativnog/Čoporativnog kad na sajtu B92 ugledam priopćenja Lokalnih B92 Agenata: ANEM & Mreža. Po naređenju – kako se zove, majke ti – menadžera sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost – ovi su vasceli nesrećnici smislili istu onu formulu koju su koristili u vreme rahmetli Slobodana Miloševića, ostala im zakrčena u kompjuteru, kao dokaz da su pupčanom (novčanom) vrpcom vezani za Korporativnu Matericu, gde su pare, tamo je – istina! Najbolji vic da me nekakva ruralno-amaterska mreža ANEM podseća da o profesionalnim kvalitetima napadnutih novinarki “svedoče priznanja i nagrade koje su primile, kao i kvalitet emisija koje uređuju, a o radu Danice Vučenić i brojni mladi novinari po redakcijama širom Srbije na koje je svoja znanja prenosila kroz programe obuke u organizaciji upravo ANEM-a” pretvoren je u horror kad sam u zombie-viziji video tisuće klonova Danice Vučenić koje, mucajući, udarajući glavom o drveće, hodaju Srbijom! Jako!
Big Lie/ The Rain
Ovaj Sve Izvesniji The Most Beautiful Day definitivno mi je uplepšalo mentalno stabilno priopćenje nekakve Produkcijske grupe Mreža koja je (odmah, naređenjem CK Familije Bećković) osudila takođe “govor mržnje, koji pod zaštitom jedne političke partije širi Petar Luković”, da bi rasistički ustanovila da “javnost Srbije može da proceni ko je ko na medijskoj sceni, ali nije sigurno da to može da proceni i hrvatska javnost, kojoj se autor obraća“. Hrvati su, hoće se reći, budale, mentalno zaostali, ne znaju da procenjuju – veruju Lukoviću: dok mi, The Serbs iz Hadži Andrej Milićevih, B92, Miškovićevih trupa jedino znamo šta je istina!
A sad kad je NUNS stigao do Splita – nada se “Mreža” – samo je korak do Zagreba! Serbia The Big One! Ima li veće sreće za Korporativne Gazze sa B92?
Peščanik.net, 22.11.2007.
