Izgledalo je kao tipično njuzovanje, humorna instalacija u medijskom prostoru kakvih se do sada na desetine provuklo u takozvane ozbiljne medije: „Navijači Crvene zvezde istakli su u subotu na utakmici sa Vojvodinom transparent ‘Zašto Srbija nema muzeje?‘ a onda i još jedan koji sugeriše vlastima šta da urade”, izvestili su, kao, sportski reporteri sa lica mesta. Sugestija se prostirala s kraja na kraj severa: „Otvorite Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti“.
A onda su se i direktori poslušno zakikotali, ponosni na navijače s kojima dele zabrinutost za sudbinu svojih muzeja, tih utrnulih ognjišta nacije, za sudbinu svih nas – i život je opet nekako nadigrao fantaziju.
Borba države protiv huligana, „gospodara domaćeg fudbala“ i javnih manifestacija skrivenih centara upravljanja, čini se najuspešnijom od svih borbi kojih se poduhvatio prvi potpredsednik. Posle hapšenja jednog gologuzog navijača, podmladak zločina najednom se okrenuo krasnopisu sričući svoj nacionalni vapaj Miroslavljevom ćirilicom, i dokazujući da srpska muzeologija još uvek ima zainteresovanu publiku.
Podstrek je to ujedno i aktuelnoj kulturnoj politici izgradnje jakih institucija koje svoju snagu temelje na razumevanju popularnih trendova.
Najpopularniji u Srbiji je i dalje zaborav, odlučni zaokret ka budućnosti u kojoj nema mesta za tlapnje o odgovornosti za odron simboličkih vrednosti društva i propadanje materijalne baštine. Ustanove koje su devedesetih oberučke prihvatale plen „spasen“ iz hrvatskih, bosanskih i kosovskih kolekcija, kustosi koji su svoje iskustvo uložili u izgradnju crnog tržišta umetničkih dela, nacionalno svesni autori različitih žanrova koji su vredno uzgajali naraštaje za koje će srpstvo biti vrednosna kategorija i jedini sadržaj kulturnog identiteta – svakodnevno slave opštu aboliciju zagrljeni sa delijama na stadionu.
Tajming navijačke inicijative „nije mogao biti bolji, jer su ovo dani kad se bukvalno odlučuje o sudbini muzeja“, konstatuje jedan od kandidata iz rijalitija ministarstva kulture, serije konkursa za direktore nacionalnih institucija kulture. Za razliku od nekih drugih, po muzejima još uvek nema tuče i konkursno odlučivanje uglavnom se odvija u tišini. Izuzev Istorijskog muzeja, gde su jedinom kandidatu kuloari osporili validnost diplome, zaposleni muzealci uglavnom trpeljivo poštuju ponekad i pisanu zabranu o istupanju u javnost.
Dašak zabave unela je sveže objavljena kandidatura Milana Paroškog za mesto direktora Narodnog muzeja u Beogradu. Dokumentacija je potpuna, zaključio je upravni odbor, pa je nekažnjeni ratni huškač s početka devedesetih i zvanično postao kandidat, posle izvesne pauze na poslovima od javnog značaja. Doktor politikologije razrešen je letos sa mesta direktora novosadskog arhiva gde je proveo nešto više od pola godine i za to vreme uspeo da zaradi nekoliko tužbi za mobing te da isprazni budžet arhiva namenjen štampanju godišnjaka, koji je potrošen na objavljivanje direktorske doktorske teze „Ideja sabornosti i državotvorni sabori u srpskoj političkoj tradiciji“.
Narodni muzej pod već tradicionalnim skelama proslavio je proletos 169. godina od osnivanja i deceniju od zatvaranja zbog rekonstrukcije – koja se ispostavila kao preambiciozan plan za državu sklonu saborovanju. Projekat je sveden na elementarnu sanaciju kako bi se zgrada što pre dovela u korisno stanje. Pritisak raste sve do stadionskih tribina, što će ujedno dati i blagotvoran podstrek poslanicima koji ovih dana između ostalog odlučuju i o razrezu za kulturu, od ove godine revolucionarno opredeljenog na „projektno finansiranje“.
Muzej savremene umetnosti zatvoren je 2008. ali je već posle godinu dana „ponestalo finansija“ i zgrada je prepuštena propadanju.
Obe ustanove periodično zakači takođe tradicionalna borba protiv korupcije, uz brojne optužbe za pronevere i zloupotrebe raznih postava državne administracije, ali bez smislenog epiloga. Aktuelne konkurse za nove direktore institucije su dočekale kako valja, s inoviranim upravnim odborima.
Novi članovi društva prijatelja muzeja preporučili su se svojom društveno odgovornom akcijom, i podsetili javnost da huligani nisu jedini problem ovog društva.
Borba protiv propadanja muzeja mogao bi biti idealan novogodišnji program vlade prvog potpredsednika. Javnost, uostalom, prosto vapi.
Peščanik.net, 11.12.2013.
