Čuveni brazilski edukator Paulo Freire govorio je da veliki obrazovni uspesi zahtevaju velike rizike prosvetnih radnika. Put promene nije utabana staza navika koju sledimo bez straha da ćemo se izgubiti. Škola koja se usudi da stvara novi poredak mora biti istovremeno odvažna i nesigurna, poletna i pesimistična, ozbiljna i zaigrana. Mora biti spremna da zakorači u gustu tamnu šumu i da kroz nju odgovorno luta sve dok se u daljini ne pojavi tračak nove svetlosti.
Baš na taj korak usudile su se nastavnice književnosti iz Užica. Već 16 godina u Užičkoj gimnaziji organizuju književni festival Na pola puta (Užice je na pola puta između Sarajeva i Beograda) sa idejom „da se u školi, na času, razgovara o temama za koje u standardnoj školi, uglavnom, nema mesta, a koje su za srednjoškolce važne“. Jedan sasvim zdravorazumski predlog danas nam deluje revolucionarno. Ni reči o obuci za sutrašnji posao, ni pomene o nacionalnom identitetu. To je škola u kojoj se sa učenicima razgovara o njihovim životima i životu zajednice u kojoj žive.
Sećam se jednog od prvih predavanja kojem sam prisustvovao kao učenik ove gimnazije. Nenad Veličković nam je pokazivao slike izmišljenog sandžačkog pisca Asima Budževića i čitao odlomke njegovog izmišljenog dela Pravednik Ali. Asim je navodno pisao o svom ocu Meši. Veličković nam je ispričao kako je Meša u svojoj mladosti kao oficir službe bezbednosti odvodio neistomišljenike na Goli otok, kako se za vreme ratova devedesetih obogatio trgovinom naftom i oružjem, da bi pred kraj života postao derviš i povukao se u tekiju. Rekao nam je i da se njegov sin Asim u romanu bavi samo poslednjim godinama Mešinog života prećutkujući Goli otok i trgovinu oružjem. Potom nam je pokazao slike Svetog Save, njegove braće Vukana i Stefana i fresku njihovog oca Nemanje. Knjiga Pravednik Ali pretvorila se u Žitije sv. Simeona, u kome nema ni reči o progonima bogumila i jeretika i krvavim osvajanjima.
Veličković se kasnije u svojoj knjizi Laža i apanaža osvrnuo na ovo predavanje i prisetio naših komentara: „Reakcija jednog (malog) broja učenika uvijek je bila ista: nije to isto. Lakoća kojom su branili prava vršnjaka u Sandžaku da budu pošteno, a to znači cjelovito i objektivno informisani o prošlosti, brzo bi smijenila potreba da brane uvjerenja do kojih su došli bez tako postavljenih standarda“. Ne sećam se da li sam bio među tom (malom) grupom koja je stala u zaštitu Svetog Save. I baš taj zaborav, ta nemogućnost da oživim sopstvenu reakciju, gotovo je neoboriv dokaz da jesam. Sećanje sam verovatno potisnuo dosta kasnije, kada sam se sramio svojih nekadašnjih uverenja. Kada danas o tome razmišljam, čini mi se da je moja odbrana Rastka Nemanjića bila očekivana. Bio sam dobar đak, što znači da sam bezuslovno verovao školi i školskim autoritetima. Nenad mi je toga dana izmakao tlo pod nogama.
Najmaestralnija predavanja uvek je držao Predrag Lucić. Sala bi bila dupke puna, a on je odisao vedrinom i srčanošću u svom zelenom prsluku i ogromnim cipelama. Imao sam utisak da nas jednim korakom može sve preskočiti. Tako srčan i glomazan govorio je odmereno, jednostavno, precizno, a opet kao da će svakog trenutka zapevati jednu od svojih brojnih travestija. Predavanje o Antigoni započeo je ovako: „Ja bih volio da mi sada u jednom razgovoru malo ispretresemo drugaricu Antigonu“. Razgovarao je zvanično sa učenicima I1 kojima je čas književnosti bio po rasporedu, ali su se švercovali i učenici viših razreda. Lucić nije govorio o političkoj teoriji, demokratiji i idealnom poretku, već o dnevnopolitičkim dešavanjima i borbi protiv zločinaca. Antigoninu odluku da uprkos zakonskoj zabrani ipak sahrani svog brata opisao je sledećim rečima: „Antigona radi jedino što je normalno. Kako god da pogledaš, taj čin je nenormalan samo iz ugla diktatora i iz ugla slijepe poslušnosti diktaturi“. Predavanje je završio razmišljanjem o današnjoj Antigoni kao simbolu otpora protiv tiranije: „Antigona je moguća, samo se nije javila. Ili možda jeste? Možda je to bila Brankica Stanković, koja se u slučaju Paulin Dvora zvala Drago Hedl, novinar Ferala.“
Luciću nije bilo strano ni da u učionici napadne kapitalizam i progovori o besramnim nejednakostima i izrabljivanju. Nije se libio ni da izgovara danas zaboravljene reči poput marksizma i socijalizma, preko svog predavanja o Brehtu: „Bertolt Brecht se ne bi nešto bunio što ga nema u lektiri. Možda bi pitao, ili bi predložio da pitam: Ima li među vama milionera? Ima li ljudi sa osiguranom budućnošću? Ima li nekoga ko neće morati radit, studirat? Ima li nekoga ko uopće ne razmišlja o onome sutra, za koga je sve već riješeno? Ima li ikoga ko misli da živi u savršenom društvenom sistemu? Ili najmanje nesavršenom, kako nam vole predstaviti kapitalizam? Ima li neko ko, nakon iskustva življenja u ovim našim vulgarno kapitalističkim sistemima, dijeli mišljenja glasnogovornika neoliberalnog kapitalizma koji propovjedaju da je kapitalizmu imanentna sloboda? Jest, imanentna je, ali samo jedna – sloboda tržišta. Sloboda gdje smo svi roba, kao što je roba i ono što znamo i ono što radimo. A to slobodno tržište je, naravno, dirigirano. E, Bertolt Brecht je posvetio život tome da ljudi ne budu roba, da čovjek bude oslobođen. Zato danas pričamo o njemu.“
Ovogodišnji festival upravo je završen. Jedina promena nakon 16 godina su maske na licima predavača i učenika. Ove godine je gost bio i Stefan Janjić, urednik portala FakeNews Tragač. Uputio je učenike u različite aplikacije za utvrđivanje autentičnosti fotografija. Osvrnuo se i na komentar jednog od učenika koji je u evaluaciji njegovog predavanja napisao: „Hvala vam što ste nam objasnili da je sve laž“. Komentar ga je porazio i uplašio. Uvideo je da je preneo drugačiju poruku od one koju je želeo. Da nije preispitivao svoj rad nikada ne bi znao da je pogrešio. A da ga je greška paralisala i uplašila, nikada ne bi napravio sledeći korak. Greška je neizostavni deo promene i negde je na pola puta do nje.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 28.10.2021.