Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Nakon presude Radovanu Karadžiću niko nije napadao Republiku Srpsku, pogotovo nije tražio njeno ukidanje, a ipak su se najviši predstavnici vlasti Srbije svim silama trudili da je zaštite. Ubeđivali su nas da je presuda bivšem predsedniku Republike Srpske udar na taj entitet. Izgleda da su, makar delimično, u pravu.

Presuda Karadžiću na sveobuhvatan način razotkriva način na koji je Republika Srpska stvarana, što jeste svojevrsno „upiranje prstom“, kako je to slikovito rekla vlada Srbije kroz usta svog ministra pravde Selakovića. Ali u šta tačno presuda „upire prstom“? Svakako ne u legitimno pravo srpskog naroda da se politički organizuje ili da unutar BiH ima entitet (ako se tako sa drugim narodima dogovori). Iz presude se jedino može iščitati da je sporan način na koji je tokom rata Republika Srpska stvarana. Sporan je cilj da ona bude etnički čista i još sporniji pristup da se to ostvari zločinima nad civilima, uključujući genocid.

Kada se rukovodstvo bosanskih Srba 12. maja 1992. godine, dakle na samom početku rata, okupilo u Banjaluci, predsednik Radovan Karadžić predočio je poslanicima dokument pod nazivom Šest strateških ciljeva, koji je tada dobio podršku, a kasnije je objavljen u Službenom glasniku. U njemu se navodi da je prvi cilj srpskog naroda u BiH „teritorijalno razgraničenje od druga dva naroda“ u okvirima koji su definisani u preostalih pet ciljeva – sa granicama na Uni i Neretvi i bez granice na Drini, uz pola Sarajeva, izlazak na more i koridor koji bi spajao Krajinu i Semberiju.

Teritorijalno razgraničenje značilo je da sa jedne strane zamišljene granice budu Srbi, a sa druge svi ostali. Na pomenutoj sednici nije se čulo previše disonantnih tonova, a ipak se jedan izdvojio od ostalih. Bio je to glas Ratka Mladića, generala koji je tog dana proglašen komandantom Glavnog štaba upravo formirane Vojske Republike Srpske. On je, između ostalog, rekao sledeće (audio zapis je u dokazima Karadžićevog predmeta): „Prema tome, mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto da prosijemo da ostanu samo Srbi ili propadnu Srbi a ostali odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je ljudi genocid“.

Osim što je upozorio, Mladić se nije do kraja suprotstavio većini, pa je odluka o tome kako će se stvarati Republika Srpska doneta i „prosijavanje“ je moglo da počne. Nesrpsko stanovništvo, prevashodno bošnjačko, ubijano je, zatvarano, proterivano, silovano, mučeno i zlostavljano praktično na celoj teritoriji pod kontrolom bosanskih Srba. U Karadžićevoj presudi, makar se nije došlo do zaključka da je u nekima od njih počinjen genocid, navode se zločini u 20 opština Republike Srpske sa krajnjim ciljem da se one etnički očiste. Reč je upravo o području oivičenom Strateškim ciljevima – tu je bosanska Krajina (Prijedor, Sanski Most, Banja Luka, Ključ i Bosanski Novi), zatim Podrinje (Bijeljina, Bratunac, Foča, Rogatica, Sokolac, Višegrad, Vlasenica i Zvornik), pet sarajevskih opština i Brčko na već pomenutom koridoru. Jedino se do mora nije stiglo – rat je prekratko trajao.

Najveći broj zločina dogodio se od proleća do kraja 1992. godine. U tom periodu počinjen je veliki broj masovnih ubistava, poput onih u bratunačkoj Glogovi, zatim Prhovu ili Biljanima kod Ključa, na mostu Vrhpolje i više sela u opštini Sanski Most, vlaseničkim selima Drum i Zaklopača, zatim Kozarcu, Ahatovićima, Briševu, Hambarinama i brojnim drugim selima oko Prijedora. Govorimo o ubistvima od 20 do 200 ljudi u svakom pojedinačnom zločinu, s tim da je ovde naveden tek manji deo. Za to vreme, u svakoj od 20 pobrojanih opština funkcionišu po tri ili više zatočeničkih centara kroz koje su prošle desetine hiljada ljudi, od kojih su mnogi skončali pod teškim batinama. Žene su silovane u broju koji nikada nećemo saznati, u Foči na najorganizovaniji način, tako što su držane u objektima specijalno namenjenima za tu svrhu. Nesrpski civili su primoravani da odu, a živu glavu su spasavali potpisujući pristanak da imovinu poklanjaju Karadžićevoj novostvorenoj državi. Tokom celog rata sarajevski civili su meta artiljerije i snajpera Sarajevsko-romanijskog korpusa, a kulminacija projekta stvaranja Republike Srpske desila se u julu 1995. godine kada je u Srebrenici, po zaključku veća sudije Kvona, ali i nekoliko prethodnih pred Tribunalom u Hagu, počinjen genocid nad tamošnjim Bošnjacima. Sve to po planu vrha vlasti bosanskih Srba i u izvedbi rukovodstvu potčinjenih opštinskih vlasti, vojnih, paravojnih i policijskih jedinica.

Rezultat? Do neprepoznatljivosti izmenjena etnička slika cele Bosne i Hercegovine. U Podrinju, ne samo u Srebrenici, Bošnjaka i Hrvata na kraju rata skoro da nije bilo. Rukovodstvo bosanskih Srba je vrlo dobro znalo šta se na terenu dešava. Navedimo ilustrativan primer Bratunca, o kojem Ratko Mladić u svom ratnom dnevniku za 6. jun 1992. beleži navod sa sastanka kojem prisustvuje i Karadžić, o tome da „u Bratuncu više nema Muslimana, slobodan je grad“. Zatim imamo i belešku sa sastanka od 30. juna 1992. na kojem predsednik opštine Ljubisav Simić obaveštava Karadžića da je u Bratuncu pre rata bilo 64 odsto Muslimana, „a sada ih je samo dvoje“. Sve se po istom obrascu dešava u Krajini, sarajevskim opštinama pod kontrolom Srba, Brčkom i… već pretpostavljate – svuda gde dobacuju Strateški ciljevi.

I sad se postavlja pitanje šta to brani vlada Srbije i od koga? Ako zaista žele da odbrane Republiku Srpsku, onda bi morali da osude zločine koji su u ime njenog stvaranja počinjeni, najodlučnije se odreknu postupaka ratnog rukovodstva tog entiteta, upute iskreno žaljenje i izvinjenje žrtvama koje su projekat stvaranja Republike Srpske platile glavom i na druge načine. To bi bio pošten pokušaj vraćanja moralnog i svakog drugog legitimiteta toj tvorevini.

Umesto toga, vlada Srbije se suprotstavlja presudi Karadžiću, zločine i žrtve ni izdaleka ne pominje i zapravo brani Republiku Srpsku onakvu kakva je tokom rata zamišljena – etnički čistu i, ako je moguće, bez granice na Drini. Izostanak otklona u odnosu na Karadžićevu politiku govori nam da dobar deo vlade Srbije sebe smatra njenim nastavljačem, što bez daljeg znači da je projekat etnički čistog entiteta u BiH i njegovog pripajanja Srbiji samo zamrznut, a ne da se od njega zauvek odustalo.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 29.03.2016.

TEMA – SARAJEVO

TEMA – SREBRENICA