Građanin Aleksandar Vulin je član srpske vlade, ali u njoj nema zaduženja. Samo je potpredsednik, sa privilegijom da izabere sebi posao. Nismo primetili da je Vulin to učino, mada je sasvim izvesno da nešto važno radi.
Rad ga svakako čini srećnim. Na svim novijim fotografijama A. Vulin je nasmejan i ozaren, siguran u svoj potpredsednički šarm i misiju koju ima. Šta je njegova misija i gde je obavlja – to nije potpuno javna stvar. Vulin se već godinama kreće u oblastima misterija u koje pokušava da pronikne, ili ih sam stvara.
On je jedan od oslonaca srpskog sveta. Bio je i još je uporni propagandista tog izuma sa potenciranom etničkom čistotom i apstraktnim prostorom u kome bi živeli svi koje on sa svojim tvorcem smatra Srbima. Njegova politička teorija, zasnovana na oksimoronu o neminovnosti nečega što ne može da postoji, verovatno je ugašena u slomu skupa pod nazivom svesrpski sabor. Ali takvi slomovi ne slamaju Vulina.
Možda će jednom, kad za to dođe vreme, Vulin lično da objasni o čemu se tu radi i šta nam se spremalo. Mada on ne objašnjava niti objašnjenja traži. U epskom naricanju na Pinku A. Vučić je proglašen komandantom naroda. Ali, kako komandovati narodu koji je pristao na takvog komandanta? To bi mogao da bude jedan od epiloga tragične šovinističke farse sa molebanima, tupim govorima i vatrometom.
Izgleda da je Vulin u čitavoj toj etničkoj kalvariji gde nije bilo nijednog mesta za nesrbe, obavljao neke druge poslove u svetu bez koga je srpski svet nezamisliv. A to je ruski svet, za nas suviše udaljen od razuma.
Ovde od razuma ništa ne zavisi, naročito ne delatnost za koju vladareva klika veruje da je politika. Ranijih godina je Vulin bio neka vrsta izaslanika Moskve u Srbiji za koju je želeo da postane svet. Njegov odnos prema Rusiji i njenim liderima postao je javni podanički opit, u kome je za uspon srpskog šovinizma uslov bio bezuslovna ljubav prema Rusiji, takvoj kakva jeste.
Ni za Vulina ni za bilo koga iz srpske elite, nema sumnje da se Putin napadom na Ukrajinu zapravo brani od zapadne invazije. Naša bliskost sa Moskvom je u stvari samo pitanje nepostojećih emocija, niko ne voli Ruse kao mi, niti ume da objasni poreklo slepe ljubavi. Neošovinistička grupacija iz svesrpskog sveta ne krije da im je Rusija bliža od Srbije, jer niko nije bliži Srbiji od Rusije.
Da li je u tom odnosu ljubavi i bliskosti Vulin bio i jeste čovek Kremlja u Beogradu, ili stvari stoje obrnuto? Zamisao o dvostrukom agentu deluje kao komični performans jednog političkog tragičara poput mulca koga je odgojila Mira Marković. Mnogi ga smatraju klovnom koji se zatekao tu gde jeste, i sada skriven iza svog prilično jezivog smeha pokušava da napravi nešto što bi moglo samo da nanese štetu. Bilo kome, na obe strane. Vulin je fenomen od koga nema koristi.
Njegov prvi učitelj bio je Nikolaj Petrušev, po svojoj okoreloj građi sličan začetniku Čeke Feliksu Đeržinskom a po modelu zamišljene akcije protiv „obojenih revolucija“ nimalo različit od Lavrentija Berije. On je bio adresa za Vulinove raporte iz Beograda i denunciranje disidenata koji su se zatekli u Beogradu. U istinskom staljinizmu, Patrušev bi bio surov kao Ježov, Jagoda i Berija zajedno.
Konačno je Vladimir Vladimirovič uočio svu ideološku zatupelost Patruševa, i postavio ga na mesto koje nije operativno. Novi čovek za održavanje Vulina sada je Sergej Šojgu, smenjeni ministar odbrane. Možda je Šojgu nešto mekši od Patruševa, ali je Vulin sa svojom tragičnom mentalnom konstrukcijom postao tvrđi u poimanju svoje uloge. A ona se svodi na pomoć hazjajinu u Srbiji da učvrsti i očuva vlast. Povratak u staljinizam je prirodno razrešenje razvojnog puta A. Vulina.
Vulinu nije bila dovoljna literatura, njegovo oskudno obrazovanje je slab temelj za istraživanja a preturanje po prašini koja pokriva Staljinova dela i nedela suviše je zamorno za njega. On želi brza rešenja na davno overenim iskustvima, sa velikim ljudima iz sovjetske istorije.
Staljin je umeo sa ljudima. Bio je genije, tako o njemu misli Vulin, a genijalnost je uglavnom jednostavna: taj čovek je problem? Nema čoveka, nema problema!
To bi mogao da bude prvi princip staljinizma. Visarionovič Džugašvili danas se ponovo slavi kao pobednik velikog otadžbinskog rata. Tu ima istine koliko u tvrdnji da je sve to uradio sam. Pod njegovom rukom stradalo je više Rusa nego Nemaca. Smrt jednoga je tragedija, smrt miliona statistika.
To je filozofija Josifa Staljina nastala iz vladarskog iskustva. Vlast po svaku cenu, milioni ubijenih i zatočenih u zaleđenim logorima i sibirskim rudnicima bili su nevažni brojevi, važna je bila samo apsolutna moć „vođe naprednog čovečanstva“. Staljinova uloga je doživela reviziju sopstvene revizije, referat Hruščova o njegovim zločinima nigde se više ne spominje.
Prilike su neuporedive, ali vladavina ima svoja pravila. U iluziji o večnosti na prestolu prestaje svaka samilost. Vulin je iskustva iz ere staljinizma skupljao selektivno. Ono što je primenjivo o kultu ličnosti, zabranama, uzdizanju kiča i zatiranju kulture i ljudi, svireposti kao načinu odbrane od promena. Sve to može da donese u manju od svoje dve otadžbine i započne malanje gospodara u kip bez roka trajanja.
Vulin je otišao na Staljinov grob, položio cveće i oživeo ga u Srbiji. Ovdašnji hazjajin tek počinje da liči na njega. Može se naći dovoljno istorijskih kostura na sve strane čije bi izabrane osobine konačno oblikovale komandanta Srbije. Za takve potrebe Vulin je ipak otišao u grobnu posetu svom omiljenom lešu.
Peščanik.net, 14.06.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Danci i babe - 21/06/2024
- Na Staljinovom grobu - 14/06/2024
- Kriva Drina - 07/06/2024
