U tekstu „Ima li fašizma u Srbiji“, koji je u Danasu objavljen 21. oktobra 2002. godine, pokušao sam da ukažem na neprirodan savez između nacionalizma i socijalizma iz kojeg je kroz istoriju zakonito nastajao fašizam. Neposredan povod za ovaj tekst bila je poruka koju je Slobodan Milošević iz Haga uputio biračkom telu Srbije pozivajući ga da stvori „savez levih i patriotskih snaga“ i da na izborima za predsednika Republike glasa za Šešelja.
U ovom savezu „levih i patriotskih“ snaga, patriotska, odnosno nacionalistička struja, uvek je bila jača strana, što je mnogim analitičarima fašizma dalo povoda da fašizam svode na nacionalizam i da u ovom drugom traže korene prvog. Čak i oni koji su poreklo fašizma tražili u individualnoj psihopatologiji priznavali su, kao Vilhelm Rajh, da su „široke mase“ bile opčinjene reakcionarnim nacionalizmom. To isto važi i za američkog marksistu Pola Svizija koji je tvrdio da je fašizam samo stadijum monopolskog imperijalizma, ali koji je ipak priznao da „ono što fašizmu daje koheziju i vitalnost jeste njegov naglasak na nacionalizmu“. Međutim, italijanski istoričar Luiđi Salvatoreli, da bi pokazao do koje je mere italijanski fašizam bio dete nacionalizma, objavio je 1923. godine knjigu pod originalnim naslovom „Nacionalfašizam“. Kasnije je italijanski filozof Antonio Banfi taj termin skratio u „Nacifašizam“ kao zajednički naziv za italijanski fašizam i nemački nacizam. Sam pak Musolini je posle marša na Rim i osvajanja vlasti izjavio: „Mi smo bili snaga koja nije imala nikakvu ideju; nacionalizam nam je podario ideju“.
Što se pak tiče nemačkog fašizma, tu je spoj nacionalizma i socijalizma još jasniji, što pokazuje i sam termin „nacional-socijalizam“. Znameniti nemački istoričar Gerhard Riter tvrdio je da je Hitler kod mnogih Nemaca stekao oreol spasioca upravo svojim naumom da pomiri nacionalizam i socijalizam i tako prevaziđe sve unutrašnje podele. Uostalom, „nacionalni socijalizam“ bio je zvaničan naziv društvenog uređenja u Hitlerovoj Nemačkoj i o tome se pisalo kao o svojevrsnom teorijskom i praktičnom otkriću. Dopisnici beogradskih listova toga doba utrkivali su se u pohvalama „nacionalnom socijalizmu“ koji se u Nemačkoj gradi pod mudrim vođstvom Hitlera. Naravno, i u Nemačkoj je nacionalistička struja odnela prevagu nad socijalističkom kada su u „Noći dugih noževa“ likvidirani Rem, Georg Štraser i drugi eksponenti socijalističke struje, a nacionalizam je pokazao da je njegova prava priroda rasizam. Otuda je i razumljiva tvrdnja našeg najvrednijeg istraživača fašizma profesora Kuljića koji kaže da je „fašizam ekstremni nacionalizam“.
Inicijalna kapisla kasnije fašističke agresije po svetu bila je navodna briga nacionalizma i nacionalista za sudbinu sunarodnika u drugim zemljama, što je bio samo dobar izgovor za teritorijalna osvajanja. (Treba napomenuti da je i u Memorandumu SANU centralna tema bila položaj Srba van Srbije). Suština italijanskog nacionalizma sadržana je u sloganu „osakaćena pobeda“ koji je izražavao razočarenje Italije što joj nije dodeljena istočna obala Jadrana iako se ona našla na strani pobednika u Prvom svetskom ratu. To kolektivno raspoloženje i nacionalistički viktimizam imperativno su zahtevali neku akciju, a nju je prvi preduzeo Gabrijel D’Anuncio, autor „šarlatanske literature“ kako je govorio Benedeto Kroče, svojim pohodom na Rijeku, što je bila prva „jogurt revolucija“ u modernoj istoriji i što je postalo obrazac za sve buduće akcije italijanskog fašizma.
Istu „brigu“ za sunarodnike pokazao je i nemački nacizam. Ostavljajući po strani Hitlerov misticizam po kome „ista krv pripada istoj državi“, u programu Nacional-socijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) kaže se: „Mi ne tražimo ništa više i ništa manje od onoga što je našim neprijateljima priznato – pravo na samoopredeljenje Nemaca na njihovo pripajanje matičnoj državi – nemačkoj domovini“. I dalje: „Mi se ne odričemo nijednog Nemca u nemačkim Sudetima, u Elzas-Lotringenu, u Poljskoj, u saveznoj koloniji Austriji i u državama naslednicama stare Austrije“. A u saopštenju sa sastanka održanog 29. marta 1938. u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke kaže se: „Sudetski Nemci treba da znaju da iza njih stoji jedan narod od 75 miliona duša, tako da mi nećemo dalje trpeti ugnjetavanje sudetskih Nemaca od strane čehoslovačke vlade“.
Šta je zatim usledilo iza ove ratnohuškačke demagogije i šta je ona donela svetu i svojim sunarodnicima – dobro je poznato. Drugačiji ishod jednostavno nije ni bio moguć imajući u vidu prirodu nacionalizma i njegovu fanatičnu privrženost mitovima koje sam konstruiše. U pravu je bio Krleža kada je rekao: „Nije li nacionalizam opasnija narkoza od bilo kakve religije“. Ono, pak, što je o nacionalistima rekao Česlav Miloš moralo bi da služi kao trajno upozorenje za sve koji imaju sklonost da se igraju vatrom: „Nacionalisti su posrnuli ljudi i štetni glupaci koji drekom i buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalnim grupama oslobađaju sebe od dužnosti da misle“.
Jasno je da današnja navodna briga srpskog nacionalizma za sunarodnike i ponovna histerična galama o „genocidu“ nad njima, nema ničeg zajedničkog sa politikom Evropske unije o manjinama. Ta politika zasniva se na stavu koji je bivša Jugoslavija afirmisala, tj. na stavu da manjine treba da budu most saradnje i spajanja, a ne faktor razdvajanja. Danas se u Evropi u svim međudržavnim razgovorima razmatra i pitanje manjina, ali se to čini smireno i sa dobrom voljom, bez zapaljive retorike i ratnohuškačke propagande koje se na kraju manjinama uvek obiju o glavu.
Peščanik.net, 17.12.2016.