Fotografije čitateljki, Jelena Jović

Fotografije čitateljki, Jelena Jović

Taktika da se gafovi, skandali i zloupotrebe stalno zatrpavaju novim gafovima, skandalima i zloupotrebama, da se oni prethodni prekrivaju organizovanim ćutanjem i smišljeno potiskuju iz društvenog sećanja te da se tako anestezira javno mnjenje, odavno je postala omiljeno sredstvo vladanja i držanja masa u poslušnosti. Na taj način i najveća nepočinstva brzo postaju passé a sećanje na njih pretvara se u ritual kojim se bavi šačica onih najupornijih prilikom obeležavanja godišnjica. To se dogodilo sa ubistvom Stambolića i Đinđića, sa ubistvom gardista u Topčideru, sa nedavnim padom helikoptera i njegovih sedam žrtava, a sada se događa i sa skandaloznom rehabilitacijom Draže Mihailovića.

Radi uspešne borbe protiv ove taktike zatrpavanja neophodno je na vreme istražiti i osvetliti sve aspekte nekog događaja, jer njeni autori upravo i računaju sa time da je mnogo šta ostalo nerazjašnjeno te da će protok vremena učiniti svoje i sve prevesti u normalu i kolektivnu apatiju. Zato se ni rehabilitacija Draže Mihailovića ne sme prepustiti zaboravu, jer ono što je tom prilikom urađeno i ogromna količina laži i falsifikata kojom su se poslužili zagovornici rehabilitacije nisu plod uobičajene političke podvale, već se radi o beskrupuloznom ataku na društvenu svest i moral.

Odluka Višeg suda u Beogradu o rehabilitaciji Draže prepuna je tih beskrupuloznih laži i falsifikata. Njih je bilo i svih ovih godina dok je rehabilitacija pripremana, ali ono što je Oliver Antić, kao zastupnik predlagača, rekao na završnom ročištu 12. maja 2015. godine prevazilazi po svojoj brutalnosti sve što su i najpodliji umovi mogli da izmisle. On je, potpuno svestan da laže, izjavio sledeće:

„Istog dana kada je uhvaćen 13. marta 1946. đeneral Mihailović je doveden u zgradu centrale OZN-e, koja je istog dana preimenovana u UDB-u, u ul.Kneginje Ljubice, gde je ubačen u sobu za mučenje i tu podvrgnut torturi koja je trajala 72 časa. Britanski obaveštajci su saznali da su primenjeni specijalni metodi neopisivog mučenja. Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade. Odnet je nazad u ćeliju nag i izobličen. Rečeno mu je da ako povuče ijednu reč koju je dao pod torturom, mučenje kreće ispočetka.“

A evo šta je sam Draža (prema stenografskim beleškama sa suđenja objavljenim u knjizi „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom“, Beograd 1946) rekao o tom „mučenju“ i o tome kako se sa njim postupalo u istrazi. Naime, pošto je Draža na suđenju ponekad odstupao od svojih iskaza datih u istrazi, što je moglo da znači da ih je dao pod prisilom, predsednik veća ga je direktno upitao (str.105) „…kakav je postupak bio prema vama prilikom davanja iskaza?“ a Draža je odgovorio: „Bio je vrlo dobar“. Predsednik: „Da li ste maltretirani, da ili ne?“, Draža: „Ne, nikako!“ A kada je Draža ponovo počeo da odstupa od svojih iskaza u istrazi (str.212-214), predsednik veća mu je rekao: „Podsećam vas da ste kazali da je u istrazi prema vama lepo postupano i da ste iskaze dragovoljno dali. Vi ste u istrazi odgovorili: ’Bugarske su jedinice učestvovale, ali ne znam u kojoj jačini’. Da li je tačno uneto u zapisnik?“, na šta je Draža odgovorio: „Tačno je“.

Kod jednog od narednih izvrdavanja (str.219) predsednik veća je podsetio Dražu šta je rekao u istrazi i upitao ga: „Je li to tačno i bez prinude upisano u zapisnik?“ a Draža je odgovorio: „Tačno je i bez prinude je upisano u zapisnik“.

Slična situacija se tokom suđenja često ponavljala, pa je tužilac postavio pitanje sudu (str.235): „Da li mu je iznuđen taj iskaz?“ a Draža je odlučno odgovorio: „Ne, nijedan iskaz. Ja sam to već rekao“.

Dakle, tokom suđenja Draža je nekoliko puta upitan kako se sa njim postupalo u istrazi i da li je neki iskaz dao pod prinudom i on je svaki put odlučno izjavio da se sa njim lepo postupalo, da nije maltretiran a kamoli mučen i da je sve iskaze dao bez prinude i dragovoljno. Uostalom, ni Dražini advokati, kao ni advokati ostalih optuženih, pa ni sami ti optuženi, nisu ni reč rekli o nekakvom mučenju i iznuđivanju iskaza i priznanja, a tako nešto nisu primetili ni onih 60 inostranih novinara koji su pratili suđenje. Dražu niko nije mogao da spreči da na suđenju, pred očima i domaće i svetske javnosti, kaže da su ga islednici surovo mučili, kako to opisuju Oliver Antić i neki izmišljeni britanski obaveštajci. Ali, Draža je znao da takva laž ne bi prošla, da bi odmah bila formirana međunarodna lekarska komisija da to ispita, i on time nije ni pokušao da se posluži.

Štaviše, odnos prema Draži i u istrazi i na suđenju bio je više nego korektan. Naime, Viši sud u Beogradu je u dokaze uvrstio i izjavu izvesnog Slobodana Borisavljevića koji je bio jedan od zatvorskih čuvara Draže i koju je on dao Republičkom javnom tužiocu 9. decembra 2010. Elem, izjavu tog Borisavljevića Viši sud je ocenio kao jasnu, razumljivu i u svemu saglasnu sa izvedenim pisanim dokazima, pa ju je u celosti prihvatio. Međutim, iz te izjave Viši sud je uzeo samo ono što je njemu odgovaralo, tj. da je Draži davan alkohol pa je on zbog toga u svojim odgovorima „često bio konfuzan“, a izostavio je sve ono što je Borisavljević rekao o odnosu prema Draži. A Borisavljević je upravo svedočio o tome kako se sa Dražom lepo postupalo, kako im je naređeno da ga oslovljavaju sa „gospodine Đenerale“, kako su mu skinute lisice jer se žalio da ga stežu, kako je imao obavezu da se sa Dražom svaki put dogovori šta želi da jede i kako je morao svaki put da proba jelo, kako je Draža „stalno tražio pečeno meso sa lukom, pio je ¼ litre rakije, da bi završio sa 1 ¼ litre dnevno, jer je navikao“.

Do koje je mere ova laž Olivera Antića o mučenju Draže besramna i izmišljena vidi se i po tome što se Viši sud, koji je svoju odluku o rehabilitaciji Draže u celini zasnovao na onome što je tvrdio Oliver Antić, nije usudio da u obrazloženje odluke uvrsti i ovu neverovatnu laž jer je ocenio da bi to bilo previše.

Uostalom, tadašnje vlasti Jugoslavije nisu imale nikakve potrebe da muče Dražu i da od njega iznuđuju priznanja, kao što ni savezničke vlasti u Nirnbergu nisu imale nikakvu potrebu da muče Geringa, Hesa i ostale nacističke glavešine. O njihovom delovanju postojali su i prikupljeni su nebrojeni materijalni dokazi, tako da njihovo priznanje, koje je uostalom i izostalo, uopšte nije bilo potrebno i nije bilo bitno. Što se tiče Draže, svi dokazi su bili u njegovoj arhivi koja je zaplenjena prilikom hapšenja, kao i u hiljadama dokumenata koje je prikupila Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, pa bi bilo apsurdno o tome iznuđivati Dražino priznanje. Ali, za ulogu koju je odigrao u rehabilitaciji Draže, Oliver Antić je nagrađen mestom ambasadora u Portugaliji, a ta nagrada je toliko velika da je vredelo koristiti se i najnečasnijim sredstvima.

Završna reč Olivera Antića, pdf

Završna reč advokata Živanovića, pdf

Rešenje o usvajanju Zahteva za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića Višeg suda u Beogradu, pdf

Peščanik.net, 23.10.2015.

Srodni linkovi:

Aleksandar Sekulović – Kasno ste se setili!

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Milovan Pisarri: Milan Nedić – vera u nemačku pobedu

Vladimir Veljković – Depolitizacija Milana Nedića

Aleksandar Sekulović – Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Vesna Rakić-Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje