Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Ovih dana u javnosti ima puno negativnih reagovanja povodom pokretanja postupka za rehabilitaciju Milana Nedića, pri čemu se uglavnom pominju dva argumenta: prvo, da Nediću nije ni suđeno niti je osuđen pa se nema od čega rehabilitovati, i drugo, da je Nedić bio kvisling koji je odgovoran za umorstvo velikog broja građana Srbije, naročito Jevreja.

Oba ova argumenta su sa stanovišta pravnih normi koje danas važe u Srbiji – nebitna i nevažna. Što se tiče prvog, tačno je da Nediću nije suđeno, ali u članu 1. Zakona o rehabilitaciji kaže se da će biti rehabilitovan i onaj ko je lišen nekog prava „na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke“. Prema tome, izvesno je da se može rehabilitovati i onaj kome nije suđeno i ko nije osuđen. Očigledno je da se još prilikom donošenja ovog zakona mislilo na Nedića i na druge kojima nije suđeno te je ova odredba upravo zbog njih i uneta u zakon.

Što se tiče drugog argumenta, protivnici rehabilitacije Nedića gube iz vida već ustaljenu sudsku praksu u Srbiji po kojoj se sudovi uopšte ne bave time ko je šta radio za vreme Drugog svetskog rata, da li je činio ratne zločine ili ne, već samo time da li je posle rata imao „fer i korektno“ suđenje. Obrazac za takvo presuđenje predstavlja rešenje Višeg suda u Beogradu o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Obrazlažući to rešenje predsednik sudskog veća je rekao, a to piše i u tekstu rešenja, da sud nije bio nadležan da utvrđuje da li je Draža bio ratni zločinac ili ne, jer to „posle ovoliko vremena“ i nije bilo moguće utvrditi, već samo to da li je postupak prema njemu bio „fer i pravičan“.

Ova odluka Višeg suda u Beogradu predstavlja presedan i ona je obavezujuća za sve sudije toga suda. Ni u jednom sličnom predmetu, druga veća Višeg suda ne mogu se baviti time ko je šta radio za vreme Drugog svetskog rata, da li je eventualno odgovoran za koncentracione logore i za smrt preko 14.000 Jevreja, jer se to „posle ovoliko vremena“ i ne može utvrditi, a nije ni važno – već samo time da li je imao „fer i pravično“ suđenje.

Jedan od glavnih argumenata Višeg suda u Beogradu, na osnovu kojeg je nesumnjivo utvrđeno da Draža nije imao fer i pravično suđenje, bio je taj što mu „nije sudio nezavisan i nepristrasan sud, već su svi članovi veća bili visoki oficiri Narodnooslobodilačke vojske“, koji su „bili ne samo njegovi politički protivnici, već i učesnici četvorogodišnjih oružanih borbi protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čijem je čelu bio Dragoljub Mihailović“. Zaključak koji iz ovoga proizlazi jeste da je Draža osuđen „iz političkih i ideoloških razloga“, jer su mu sudili njegovi politički i ideološki protivnici.

Ista argumentacija i isti zaključak mora se primeniti i na Milana Nedića. Njemu, doduše, nisu sudili visoki oficiri NOB-a, ali su ga u nedovršenoj istrazi ispitivali učesnici četvorogodišnjih borbi protiv Srpske državne straže na čijem je čelu bio Nedić, što znači da su to bili njegovi politički i ideološki protivnici te da je Nedić lišen prava na veliku imovinu iz političkih i ideoloških razloga. Punktum, što bi rekao Basara.

Prema tome, protivnici rehabilitacije Milana Nedića su očigledno zakasnili. Trebalo je da dignu glas kada su donošeni zakoni o rehabilitaciji koji daju pravo sudu da pod termin „politički i ideološki razlozi“ podvede sve što nečija neobuzdana mašta može da smisli. Trenutno, jedini način da se spreči Nedićeva rehabilitacija jeste hitno ukidanje Zakona o rehabilitaciji. Ako se to ne učini, rehabilitacija Nedića će biti potpuno u skladu sa onim što taj zakon predviđa, kao i sa kriterijumima koje je Viši sud u Beogradu već utvrdio. Nakon toga će, naravno, uslediti rehabilitacije Ljotića, Milana Aćimovića, Dragog Jovanovića, upravnika grada Beograda tokom okupacije i organizatora logora smrti u Beogradu, kao i drugih lica. Zapravo, što se tiče Dragog Jovanovića, on je već rehabilitovan odlukom Višeg suda u Beogradu. Njemu je suđeno zajedno sa Dražom, sudili su mu isti „visoki oficiri NOB“ i sudski postupak prema njemu takođe nije bio „fer i pravičan“, te se stoga odluka o rehabilitaciji Draže automatski proširuje i na njega. Na to upućuje logika onih koji su doneli Zakon o rehabilitaciji i logika onih koji ga primenjuju, a ako ta logika nije u skladu sa istorijom, utoliko gore po istoriju.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije

Peščanik.net, 23.12.2015.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Građanin prvog reda

Nikola Samardžić – Osvrt na navode iz teksta Dejana Ilića “Građani prvog reda”

Dejan Ilić – Građani prvog reda

Milivoj Bešlin: Milan Nedić – rehabilitacija fašizma

Dejan Ilić – Majka i prostitutka nacije

Vladimir Veljković – Istorija kao uteha

Oslobođenje: Ivan Čolović – intervju

Ivan Čolović – Milan Nedić i srpski nacisti slave Vidovdan

Milovan Pisarri – Milan Nedić: vera u nemačku pobedu

Aleksandar Sekulović – Kako je rehabilitovan Draža Mihailović

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Milovan Pisarri: Milan Nedić – vera u nemačku pobedu

Vesna Rakić-Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje