Ipak sam bila iznenađena u sredu ujutru kada sam izašla iz kuće i videla ljude koji, anestezirani tako dugo, nisu primetili da se predhodnoga dana odigrao jedan tako uzbudljiv i veličanstven događaj kao što su to bili američki predsednički izbori. Kada se Barak Husein Obama pojavio na bini u Čikagu, svet je izgledao lepše, izgledalo je kao da je svima, ne samo Amerikancima, data još jedna šansa. To su osetili svi oni ljudi u Keniji, Indoneziji, Japanu, Nigeriji, koji su slavili nadu koja se pojavila. I ja sam bila uzbuđena i srećna što postoji takav čovek, što su ga Amerikanci prepoznali i glasajući za njega položili jedan ispit koji ima istorijski značaj. Mi smo pali 12. marta, i u tome ima nečeg neutešnog.

Ne znam da li će i šta Obama moći da promeni u ekonomiji, spoljnjoj politici, kada će povući trupe iz Iraka, da li će Srbiji vratiti Kosovo. To me ovih dana manje interesuje od odluke američkih birača da baš njega dovedu u Belu kuću. U danima u kojima ljudima zaplenjuju kuće, kada im preko noći nestaju penzije i životne ušteđevine, kada masovno gube posao, kada više nego ikada američki vojnici ne zmaju šta rade u Iraku, kada se Medvedev obraća ruskoj naciji satanizujuzći Ameriku, oni se odlučuju da glasaju za Obamu, mladog i neiskusnog političara, prelaze preko svojih potajnih rasnih predrasuda i straha od njegovog srednjeg imena. Nevolja je velika i Amerikanci su zaključili da i njihov izbor mora biti radikalan. Dakle, ne Hilari Klinton, godinama deo političkog establišmenta, znalac funkcionisanja Kongresa i Senata i ljubimica Demokratske stranke, nego neki fini, ozbiljni, obrazovani mladi političar iz Čikaga.

Odluka američkih glasača zaslužuje svako poštovanje. Pokazali su da su, posle dva katastrofalna glasanja za Buša, shvatili da su strašno pogrešili i u utorak su odlučili da svoju grešku isprave, pokazali su koliko su spremni da se menjaju, koliko se ne plaše promena. Kada im Barak Obama kaže Promene, oni znaju šta to znači, kada im kaže da treba da se vrate svojim osnivačima i svojim vrednostima, oni znaju šta to znači, kada Bajden kaže da je jedan od glavnih ciljeva povratak ugleda Amerike, oni znaju šta to znači. Stalno pominjem jednog mladog, mršavog američkog demonstranta, koji na početku invazije na Irak nosi transparent na kome piše – vratite mi moju zemlju.

A kojim osnivačima mi da se vratimo, kojim vrednostima, koju zemlju da nam vrate, koji ugled da povratimo?

Na ozbiljnim licima ljudi koj su čekali u redovima da glasaju po Ohaju i Pensilvaniji, videlo se da su uplašeni i mislim da su mnogi dajući glas Obami verovali da mnogo rizikuju, a ipak su rizikovali. Pojam rizika je prisutan u društvima koja aktivno pokušavaju da se otrgnu od svoje loše prošlosti. Tamo gde je Amerikancima i zapadnjacima smešten rizik, nama iz tradicionalnih i zaostalih kultura na tom mestu je pojam sudbine, sreće ili nesreće, na koje ne možemo da utičemo. U Srbiji smo svi postali sledbenici ideje da je čovek srećan čim ne živi u stalnim bolovima. Ima mnogo prvosveštenika tog kulta, koji kada kažeš nemamo više vazduha, kažu, diši sa jednim plućnim krilom, a kad kažeš otvorite prozore, pričaju o promaji i savetuju nas da naučimo da dišemo na škrge.

Zavidela sam u utorak svim našim sunarodnicima koji su se odselili u Ameriku. Oni su, baš kao i prvi kolonisti, otišli u Ameriku kao u zemlju u kojoj mogu biti ponovo rođeni, u kojoj mogu da započnu novi život. Mi sa starim životima ostajemo na milost i nemilost lokalnih prvosveštenika.

 
Emisija Peščanik, 07.11.2008.

Peščanik.net, 07.11.2008.

Leave a Reply