Sreća da je dan sve kraći, pa je period kada se osećamo obaveznima da nešto radimo sveden na šest, sedam sati. Onda oko četiri padne mrak i imamo alibi da se povučemo u kuće i šćućurimo do sledećeg jutra. Od nas se ništa ne traži i ne očekuje, osim naravno da se stalno zahvaljujemo, radujemo i nikada ne zaboravimo da smo umesto Koštuničine vlade dobili ovu, proevropsku. Samo pre nekoliko dana u ovoj zemlji su bili predstavnici EU, koji su napravili izveštaj o tome šta smo uradili u ovih godinu dana na tom mitskom putovanju ka Briselu. Skoro ništa. I umesto da u zemlji koja trabunja o svojoj religioznoj posvećenosti evropskim integracijama danima gladamo i slušamo ministre, predsednika vlade, ko god da je, predsednika države, poslanike kako objašnjavaju zašto smo izgubili još jednu godinu, ta tema je nestala brže od vesti o Đokovićevoj pobedi u Šangaju.
Glavni ceremonijal majstor zabudaličivanja javnosti je ministar inostranih poslova koji postaje ozbiljan problem Srbije. Jeremić je prvo rekao kako nam Evropljani postavljaju specijalne uslove koje niko nikada nije dobio. Onda su za njim išli Đelić i nova šefica kancelarije za pridruživanje Milica Delević i pokrivali njegovo lupetanje tvrdeći da za nas važe isti uslovi kao i za ostale zemlje koje su htele u EU. Onda je ministar inostranih dela ciknuo na odluku Međunarodnog suda pravde da se proglasi nadležnim u slučaju tužbe Hrvatske. Zapretio je Jeremić Vuk kontratužbom. I nisu mu dovoljni zločini za vreme Oluje, nego će tražiti da se istraže zločini Hrvata nad Srbima tokom XX veka, pre svega za vreme Drugog svetskog rata, mada ni Prvi nije isključen. Treba mu staviti na raspolaganje Miloševićeve svedoke: Slavenka Terzića, Smilju Avramov, Mihajla Markovića, mada bi mu najjači adut bio Ćosićev junak iz Vremena smrti, vojvoda Mišić.
Ima ozbiljnih indicija da nekoliko zemalja EU, kao što su Nemačka, Velika Britanija i Belgija, imaju primedbe na Tadićevog pulena Jeremića. Ne dopada im se to što Jeremić za neuspeh Srbije u evropskim integracijama krivi EU, tvrde da on zloupotrebljava EU za unutarpolitičke potrebe i kažu da je on, Jeremić Vuk, najužareniji Srbin među vodećim srpskim političarima. I zaista, kada slušate Jeremića, čini vam se da je zaostao iz Koštuničine vlade. Ali to je samo privid. On i Tadić u spoljnoj politici igraju uloge dobrog i lošeg policajca, pri čemu je predsednik dobrica, a Jeremić zlica. Jeremić je Tadićevo političko čedo, koje je bilo predviđeno za ulogu premijera. Tu ulogu juri sadašnji ministar spoljnih poslova, koji svoj posao shvata samo kao rezervni položaj. Ministar kome je u opisu posla da poboljšava odnose sa susedima i organizacijama kojima žeilimo da pristupimo je svojim izjavama pogoršao te odnose i logika nalaže da mora biti smenjen. Ona dvojica iz vica bi morala da odu u kancelariju u Nemanjinoj i da ga iznesu sa sve onom izrezbarenom stolicom na kojoj sedi kao na prestolu svetog Petra. Umesto toga, može da se desi da se u prvoj rekonstrukciji vlade Jeremić pojavi kao njen predsednik. To će biti kraj DS-a. Što se mene tiče, taj kraj se već odigrao i ovoj bivšoj DS Jeremić dobro stoji.
U ovoj vladi kao da postoje samo Jeremić i Đelić. Svi ostali ministri se kao podmornice čas pojave, čas zarone. Uzgred, nagradno pitanje glasi kako se zove naša ministarka finansija. Kako to da u vreme ekonomske krize, donošenja budžeta, pregovora sa MMF-om, ta ministrarka nije glavna zvezda svih dnevnika. Možda je ona skromna i stidljiva žena koja vredno radi, a novinarima su takvi dosadni. Ili ju je neko ućutkao, jer unosi previše defetizma, a takvi nam u našim redovima nisu potrebni. Potreban nam je veseli Đelić, koji za sve ima lepu reč. Taj bi i u toku Armagedona pronašao našu šansu da koliko dogodine postanemo članica EU.
Prošle nedelje sam pažljivije nego inače čitala izjave političara na vlasti i jedna stvar me je uznemirila. Skoro svi se ponašaju i govore kao da su opozicija, i to krajnje nemoćna da bilo šta preduzme. Jeste to jednim delom izgovor, ali izgleda da nije samo to. Ministar Dulić na primer priznaje da već duže vreme imamo problem sa privlačenjem grinfild investicija, da je Srbija na 149 mestu u svetu po kriterijumu dugotrajnosti i komplikovanosti procedura za dobijanje građevinskih dozvola, ministraka telekomunikacija Jasna Matić kaže da su postojeći propisi često u sukobu jedni sa drugima, da usvojeni zakoni često nisu primenjivi zbog nedostatka pratećih akata, državni sekretar u ministrastvu za ljudska i manjinska prava ne može ništa da učini povodom sve češćih napada na bogomolje adventističke crkve i poziva nadleže institucije da adekvatno i pravovremeno reaguju…
Šta nam poručuju svi ovi ministri, osim da nam je država u stanju neke strašne paralize. Poručuju nam da su nemoćni pred nekom višom instancom, da ništa ne mogu da urade, jer čekaju odobrenje i uputstva od te instance, a ta instranca je Tadić, koji nema nikakav konstrukruktivan plan, nego čuči ispod jabuke i čeka da plodovi istrule i padnu mu u krilo. On čeka da se ljudima zgadi Koštunica, čeka da se raspadnu radikali, kao da u tom čekanju ne truli i cela zemlja. Tadić je pustio da stvari nekako taljigaju i odbija da vidi da njegovi dvorjani vršljaju po ovoj zemlji kako hoće i da su doveli do toga da se glavna proevropska stranka percipira kao simbol naveće korupcije. A ako se glavna proevropska stanka doživljava kao simbol korupcije, koliko će onda u ovoj zemlji ostati građana koji će stati iza evropske ideje. Najveća uzdanica proevropske Srbije je za kratko vreme postala novi kralj Ibi koji se nadvikuje sa svojim narodom.
Pomak je gigantski, skok je civilizacijski – Koštunica nam je namenio Srbiju u kojoj smo svi šćućureni ispod šljive ili crkvenog zvonika, a Tadić nam nudi viziju Srbije u kojoj smo se svi sabrali pod kupolu šoping mola. Na jednom bilbordu u ulici Kneza Miloša se reklamira nagradna igra – Srpski san: 1000 evra svakog meseca 20 godina. Taj bilbord je mera poniženja do kojega nas dovodi Tadićeva politika. To je njegova verzija nebeske Srbije, u kojoj nam se nudi samo jedan san, uz to nedostižan: 1000 evrića mesečno. Kakav napredak – iz Koštuničinog mraka iskoračiti u Tadićevu prazninu.
Emisija Peščanik, 21.11.2008.
Peščanik.net, 21.11.2008.
