Ove nedelje smo prisustvovali istorijskom događaju – inauguraciji Baraka Huseina Obame na mesto američkog predsednika. 40 miliona Amerikanaca je u utorak bilo pred televizorima, skoro dva miliona je došlo da prisustvuje ponovnom rođenju svoje zemlje. Sa ogromnim uzbuđenjem polaganje predsedničke zakletve gledali su u nemačkim pivnicama, pariskim kafićima i kenijskim selima. Ovog utorka veliki deo zemaljske kugle bio je ujedinjen odavno zaboravljenom nadom da svet može biti lepše mesto za život. U tom krasnom čoveku Afrikanci su videli spas od gladi i side, Palestinci spas od Jevreja, Jevreji spas od Arapa.

Obami su čestitali svi političari koji vam padnu na pamet, od Angele Merkel, Sarkozija, Baroza, Zapatera, do Nelsona Mendele. Svi naivni su se u svojim čestitkama nečemu ponadali, ali ne i Hamas, Putin i Tadić. Hamasove vođe tvrde da Obama nije nikakva promena u odnosu na Džordža Buša, Putin je izrazio skepsu poručujući da se “najveća razočarenja rađaju iz velike nade”. A predsednik Srbije, valjda jedini na svetu, uopšte nije poslao čestitku novom američkom predsednku. On, koji voli da čestita i kučetu kada zalaje i ptici kada poleti, Obami je poslao čestitku posle novembarskih izbora. U međuvremenu mu se nije svideo Obamin izbor saradnika, pre svih čuveni antisrbin Džon Bajden i već notorna antisrpkinja Hilari Klinton. Možda je predsednik i počeo da piše čestitku, ali mi je ruka zadrhtala kada je video Putinov stih – najveća razočarenja rađaju se iz najveće nade. Možda se osetio kao lik u drami koju igra pred velikom publikom prošlih i budućih srpskih pokolenja kod kojih će mu pasti rejting jer je čestitao onima koji su nas bombardovali. Kako to da su Srbi, zajedno sa svojim predsednikom, ostali ravnodušni prema onome što toliko ljudi na ovoj planeti smatra toliko uzbuđujućim.

Slobodno razmišljajući na ovu temu došla sam do mnogih zaključaka i ne umem da ih obrazložim, a da ne pomenem neizlečivu niskost i osujećenost i da ne citiram Aristotelovovu Politiku – ko sa opštim nema veze i nema šta da mu da, taj je ili bog ili životinja.

Uprošćeno rečeno, evo šta sam dokonala o našem i predsednikovom odnosu prema ovom događaju, koji jeste istorijski, bez obzira šta će Obama uraditi. Negde sam čula tezu koja mi se čini tačnom, da svrha Gvozdene zavese nije bila u tome da spreči, kao što je to Lenjin govorio, milione radnika sa zapada da dođu u Rusiju i pobegnu od eksploatacioje čoveka nad čovekom. Gvozdena zavesa je bila tu ne da od Rusije napravi sigurno utvrđenje, nego tamnicu. Ruski narod je bio držan u pokornosti tako što mu je ukinuta pomisao o spoljnom svetu. Milošević i njegovi ćosići, bećkovići i danojlići, Koštunica i njegove kusturice i jelene žigon, i najzad Tadić i njegovi ćosići i kusturice već evo 20 godina, opiljak po opiljak grade našu gvozdenu zavesu. Operacija Gvozdena zavesa, sada u svilenim rukavicama, je uspela. Koga briga za Obamu – pa zar Amerika nije propala, zar Amerikanci ne gube kuće, penzije, zar njihovi milijarderi ne izvršavaju samoubistva, zar Majkrosoft ne otpušta 5000 ljudi, zar berza na dan inauguracije nije krahirala. Nismo samo mi nesrećni i bedni. Vidi njih, gospodare sveta, kako se uvijaju kao crvi. Srozavajući Ameriku i Obamu i mi i naš predsednik dolazimo do umirujućeg osećaja ravnopravnosti sa najmoćnijom zemljom sveta.

Svet je u utorak gledao u Ameriku i činilo se da i ona toga dana gleda u svet. Međutim, milioni Amerikanaca su mislili samo na sebe i svoju zemlju i ponavljali Obamin slogan –  Da, mi to možemo. Mi Evropljani, kaže Žan Bodrijar, samo sanjamo i s vremena na vreme ponešto ostvarimo, dok Amerika izvlači logične, pragmatične zaključke iz svega što je moguće pomisliti. Amerika na budućnost i sudbinu ne gleda sa ironijom, ona dela, ona materijalizuje. I zato, kaže Bodrijar, nije tačno, kao što sam mislio, da ću kada dođem u Ameriku odavde bolje videti Evropu. Kada sam se okrenuo, Evropa je jednostavno nestala.

I nama je, bogami, Evropa nestala, a da nismo prešli okean. Rezultati istraživanja Kancelarije za evropske integracije pokazuje da bi, kada bi se danas održavao referendum o ulasku Srbije u EU, 61 odsto građana Srbije glasalo za, što je za čitavih šest procenata manje u odnosu na maj prošle godine. Šta se desilo u ovih sedam meseci, pa je toliko naših Evropejaca odustalo? Objašnjenje leži u sledećim podacima iz istog istraživanja – 20 odsto građana smatra da su glavna prepreka evopskim integracijama nesposobni srpski političari, ali 62 odsto veli da su krivi Evropljani koji Srbiju stalno uslovljavaju i nameću joj uslove koji za druge nisu važili. A čija je ovo rečenica, koju kao zombiji ponavljaju građani – pa Tadićevog ministra spoljnih poslova.

Taj Tadićev mali samuraj je direktno proizveo pad podrške evropskim integracijama, a onda će se drugi Tadićevi samuraji zaduženi za marketing pozivati na taj podatak i savetovati svoga gospodara da ne pominje mnogo tu Evropu. Eno mu nesvrstanih, pa neka se igra. Ćosić će mu već objasniti kakvo su zlo svi ti Latini i krug je zatvoren. A u tom krugu, takoreći ograđenom čoporu, Tadić može da nastavi da glumi alfa mužjaka. On predsedava savetom za energetiku, on čuva radna mesta, on upravlja svetskom krizom, on nabavlja gas od Mađara i najzad, on poklanja gas Sarajlijama. Taj toliko hvaljeni gest je izazvao simpatije i Tadićevih protivnika. Lepo je što je Tadić dao gas Sarajlijama, ali je sumnjivo njegovo objašnjenje. Nije rekao nešto kao, eto, moramo biti solidarni sa našim susedima, Mađari su pomogli nama, a mi Bosancima. Ne, rekao je – i ja sam rođen u Srajevu, to je i moj grad. Prvo, koga zanimaju podaci iz njegove krštenice, drugo, kako se nije setio da je Sarajevo bilo njegov grad i tokom tri godine opsade. U stvari, iza rečenice I ja sam pomalo Sarajlija stoji ono što nije smeo da kaže – evo gasa, pa da se, brate, izmirimo. Gas za Srebrenicu, pa smo kvit.

Evropski parlament je pre nekoliko dana sa 556 glasova za i devet protiv, 11. juli proglasio Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Nama ne pada na pamet da to prihvatimo. I jedne nezavisne novine, perjanica građanske Srbije, iz obrazloženja deklaracije, koju je pred evropskim parlamentarcima pročitala Doris Pak, citirale su samo to da je taj zločin bio velika greška međunarodne zajednice koja nije bila u stanju da spreči masakr. Oni su, obrni-okreni, tu deklaraciju doneli pre svega iz griže savesti. Pa neka ih, neka 11. juli bude dan njihovog sećanja i njihovog žaljenja, šta mi imamo sa tim. I profesor Dragoljub Mićunović nas je podsetio da se Tadić već izvinio zbog zločina u Srebrenici i da je Međunarodni sud pravde oslobodio Srbiju odgovornosti za genocid. Rasejani profesor je zaboravio da nam kaže da u presudi piše da je Srbija odgovorna zato što genocid nije sprečila. Malo li je.

Ne samo zbog loših, nego i zbog dobrih ali rasejanih ljudi nastavićemo da živimo iza Gvozdene zavese – u međunarodnoj samoći, kako je govorila Isidora Sekulić. A u samoći, kaže ona, može da se sačuva rasa, ali se neće razviti ni država ni kultura.

Muzika u današnjoj emisiji:

Peggy Lee – Doodling song

Lokua Kanza – Salle

Emisija Peščanik, 23.01.2009.

Peščanik.net, 23.01.2009.

Leave a Reply