Svašta se dogodilo u ovih nekoliko dana u ovom našem večitom, umirujućem i zavejanom ćorsokaku. Bila je godišnjica proglašenja Kosova nezavisnom državom. To je bila prilika da naši političari prigodno ponove mantru da nikada, ni u ludilu, ni u snu ni na javi, nećemo priznati Kosovo kao samostalnu državu. Ovi dani su bili posebno veseli za Vuka Jeremića koji je u tzv. borbi za Kosovo stekao identitet, karijeru, apartmane, tompuse, besplatne posete Njujorku i njegovim skupim restoranima. U isto vreme njegova izraelska koleginica Cipi Livni, čija je stranka osvojila većinu na poslednjim izborima, rekla je svojim sunarodnicima – ako želimo mir sa Palestincima, moramo dići ruke od polovine biblijske Svete zemlje. Smogla je hrabrosti da to kaže u momentu kada treba da pregovara sa desničarskim Likudom, tj. Benjaminom Netanjahuom o formiranju nove vlade. Ali lako je Jevrejima da se odreknu Svete zemlje, misli Jeremić Vuk, koga ne zanimaju te biblijske ruševine. Teško je njemu i njegovom nastavniku Tadiću da se odreknu, svako svoje, vrtoglave, ničim izazvane političke karijere.
Svemoćna, ali beznačajna vlast Borisa Tadića svela se na izbegavanje sukoba sa svakim potencijalnim koalicionim partnerom i na besciljno tumaranje.
Nastavnik Tadić je ove nedelje rekao Oliju Renu da ga ne zanimaju brzi i prolazni ciljevi, tj. proces pridruživanja, nego ga zanima konačan cilj, članstvo u EU. Bilo je i do sada mnogo indicija da naš predsednik nije političar velike pameti. Naučio je da pobeđuje na izborima, da prisvoji vlast, ali upravljanje ne znači samo pobedu na izborima, nego i sprovođenje vlasti. Ne znam kako se beše zove onaj Napoleonov diplomata, koji mu je rekao – sve se može učiniti bajonetima sem jednog; ne može se sedeti na njima. Ne može se sedeti na izbornoj pobedi, mora se nešto i raditi.
Neko je predsednika ubedio da ta Evropa i nije nešto, da je odslužila svoje, a pošto nismo u stanju ni da je uzmemo ni da je ostavimo, najbolje je da se sa njom izmotavamo. Šuška se po srpskom dvoru da evropske vrednosti više ne vrede, da ih je pregazilo vreme, pa hajde da iskoristimo priliku i proživimo razulareno.
Izjavom da nas ne zanimaju prolazni ciljevi, tj. pridruživanje, već zastava u Briselu, predsednik Srbije je pokazao neviđeno, sramotno nerazumevanje tog procesa. Možda od sedenja po kafićima nema vremena da čita, da svrati do Milice Delević i pita je da mu objasni – šta mu to znači proces pridruživanja. Poslužićemo se sportskim metaforama koje naš predsednik voli i razume. On je Oli Renu rekao da je njegov cilj da naš tim zaigra u Ligi šampiona sa Mančesterom, Realom, Milanom i Ajaksom, i da ga ne zanima da igra bilo kakve kvalifikacije. A Oli Ren mu je na to kazao – evo ti gramofonske ploče Abbe sa numerom Gde je Boris, a u međuvremenu te molim da napraviš teren, zakrpiš mreže, krpenjaču zameniš kožnom loptom, cokule i opanke kopačkama i naučiš svoje igrače da se fudbal igra nogom, a ne pesnicama; pa ćemo videti. I šta je odlučio naš predsednik – da se okrene Moskvi i da nas svakim svojim gestom uči kako je najbolje da se vratimo u svoj zavejani ćorsokak, da se izolujemo, izdvojimo iz sveta. Ukratko, on nam daje uputstva za varvarsko ponašanje. Minimalna definicija civilizacije je da je to svakako volja da se živi u zajednici sa drugima, u našem slučaju sa Evropom koja je stvorila sistem normi, čiju su delotvornost potvrdili vekovi.
I Biljana Kovačević i Miša Brkić u ovoj emisiji komentarišu velikodušni gest Rasima Ljajića, njegovu posetu bolesniku Velimiru Iliću, koji ga je prethodno uvredio kao Bošnjaka. Imam nekoliko dilema kada je u pitanju jedan od najpristojnijih, najumerenijih, ali i najdugovečnijih ministara, Rasim Ljajić.
Prvo, posle posete bolesniku Iliću, rekao je da je išao da ga priupita za zdravlje, što je u redu, lepo, ali je problematičan drugi deo rečenice u kojoj kaže – i da stavim (političku) tačku na celu priču. Kako on zamišlja da je u njegovoj nadležnosti da stavlja tačku na šovinističku izjavu srpskog domaćina Ilića. Ljajić Iliću ne može da oprosti u ime bošnjačkog naroda. On nije muftija, a nije ni papa Jovan Pavle II, koji je tek sedam godina posle pokušaja atentata na njega, otišao u zatvor kod svog atentatora Ali Agdže i dao mu oprost, koji je ovaj prethodno tražio. Velimir Ilić nije tražio nikakav oprost, ali možda je Alah milostiviji od Hrista.
Drugo, ovih dana Serž Bramerc je rekao da još nema potpune saradnje Srbije sa Hagom. Rasim Ljajić je na to pristojno, lepo vaspitano i bez podizanja glasa ustanovio da bi nam sada bilo bolje da je na Bramercovom mestu još uvek Karla Del Ponte, jer bi naša Karla umela da ceni naše napore da ulovimo Mladića.
Još pristojnije i nežnije reči Ljajić je imao za samog Mladića, za koga je pred glavnim tužiocem Haškog suda i ambasadorima zemalja članica EU rekao, citiram – očekujem da će Mladić biti lociran, uprkos njegovom odličnom skrivanju i visokoj bezbednosnoj kulturi. Izvinite, ali meni ovo zvuči kao divljenje prema čoveku koji je optužen za genocid.
Jedan vladar Sirakuze kaznio je svoga sina, jer je previše dobro svirao flautu. Naslednik prestola valjda treba da uči neke druge veštine. Isto važi i za našeg flautistu Ljajića. Lepi maniri su jadna garancija za dobro obavljeni politički posao.
Muzika u današnjoj emisiji:
Diana Krall, Willie Nelson & Elvis Costello – Crazy
Darko Rundek & Cargo orkestar – Put u sumrak
Emisija Peščanik, 20.02.2009.
Peščanik.net, 20.02.2009.
