Izveštaji o finansiranju stranaka za prošlu godinu, koje su partije dostavile skupštinskom odboru za finansije, pokazuju sav bezočan karakter onih koji od ove poljane treba da naprave jedan odavno poznati proizvod ljudske civilizacije, državu. U tim izveštajima, piše jučerašnji Danas, ima mnogo nelogičnosti. Da preformulišem, ti hohštapleri, svi od reda, su bezočno lagali. Na primer – SRS i LDP nisu navele ni jednog pojedinca niti firmu koje su ih finansijski pomagali prošle godine. Ni Koštunici i Tomi Nikoliću nijedna firma nije dala ni jedan dinar, a veći broj preduzeća koje su naveli socijalisti uopšte ne postoje u bazi podataka Agencije za privredne registre. Najveći donator socijalista je jedna firma koja je prošle godina imala profit od 3,2miliona dinara, a od toga je 2,7 miliona darivala Dačiću i drugovima. I više od trećine donatora DS-a, motora razvoja i modernizacije Srbije, nisu evidentirani u Agenciji za privredne registre. I najzad, propelera ekonomske modernizacije, Mlađana Dinkića, finasiralo je nekoliko preduzeća kojih takođe nema u evidenciji Agencije, koju je valjda on i osnovao.
Kada čovek ovo pročita, onda se složi i sa Predsednikom i sa nezavisnim analitičarima koji kažu da novi izbori ništa ne bi rešili. Ali taj zaključak je poražavajući i nagoveštava da nećemo izbeći ekonomski i politički slom koji nam već dugo spremaju. Od toga nas deli jedna loša žetva, jedna manja poplava, jedan mrtav štrajkač glađu, jedna oštrija zima. Nisam, kao ni vi, luda za izborima, ali ako je tačno da oni ništa ne bi rešili – a mislim da ipak nije – onda mi više nemamo ni prividno demokratsku državu.
Ako izbori, koji služe tome da rešavaju probleme, ne mogu da ih reše, onda sa tom alatkom nešto nije u redu, a ni problem nije normalan. To dalje znači da smo mi, odnosno naše stranke, do daljnjeg suspendovali demokratiju i da one vladaju kao organizovana zločinačko-kriminalna grupa. Neko je, doduše, pre svega zočinac, a neko kriminalac.
Glavni ceremonijal majstor ovog sunovrata je naravno Boris Tadić i hor njegovih dečaka i devojčica. On je nedavno, navodno, predložio da se menja Ustav, ne bi li se smanjio broj poslanika sa 250 na 150. Prvo, čak i on koji ništa ne zna, zna da to ništa ne znači ukoliko ti poslanici i dalje budu bili vojnici partija, a ne narodni poslanici koji makar ponekad glasaju po sopstvenoj savesti. Čak i on zna da je prevara na izborima ponuditi građanima izbornu listu na čijem vrhu je udovica premijera, a posle je poslati kući da maže nokte, a na njeno mesto staviti još jednog zahvalnog partijskog aparatčika. Čak i presednik koji je tako tragično glup, zna da je glupost to što je rekao da se broj ministarstava ne može smanjivati jer je, kaže, narod glasao za mnogo stranaka, a to automatski znači i glomaznu vladu, to jest mnogo ministarstava.
Jedna američka firma koja je izvozila odeću u Francusku je u doba Buša na onoj zašivenoj etiketi što vas stalno grebe po vratu napisala – izvinite što imamo tako glupog predsednika. Eto jednog predloga za razmišljanje našim tekstilcima.
Ovde su glupost, bešćutnost i pokvarenost postali krajnja provera nečijih političkih sposobnosti. Ministar ekonomije juče reče da mi polako izlazimo iz krize – pa da li je taj čovek normalan. Ovo je naravno retoričko pitanje. I taj će sada da odlučuje o tome kome će se i koliko davati od tih 40 milijardi za pokretenje proizvodnje. On koji bi morao, dok ga još pamet služi, da napiše još jednu knjigu. Prva je bila, za vreme Miloševića – Kako su nas pljačkali, a sada bi morao da sledi nastavak – Kako smo vas pljačkali.
Dinkić je i ministar za regionalni razvoj, a Srbija je zemlja sa najvećim regionalnim razlikama u Evropi. Odnos između regiona je 1 prema 7, a među pojedinim opštinama i 1 prema 15. Ljajić je ovih dana obilazio istočnu i zapadnu Srbiju i zapanjeno nam saopštio da su ovi delovi zemlje prazni, da su pusti, da su prosečna primanja u Vladičinom Hanu i Vlasotincu 13.000. Pa što ne zavežu onog ministra spoljnih poslova i predsednika i ne dovuku ih u Vlasotince, u Bor i Majdampek, pa neka tamo brane teritorijalni integritet Srbije.
Na početku prvog veka p.n.e, Rim je bogat i svemoćan, ali je ipak na pragu propasti, zašto, jer se držao jednog propalog shvatanja da u političkom životu nema mesta za one koji žive rasuti po carstvu. Republika beše tek isprazna reč – govorio je Cezar. On vidi da carstvo ne može da živi samo od Rima, već mora i od periferije. On zna da, ako hoće da održi teritorijalni integritet carstva, mora da napravi državu koju će svi osećati kao svoju. Nikako jedno naredbodavno i bogato središte i poslušnu i bednu periferiju. Ali Cezar je Cezar, a Boris je Boris. Ipak, Boris dolazi nekih 2000 godina kasnije i mogao je nešto od znanja koje je napisano po raznim knjigama da pročita, sa razumevanjem. Mogao bi da izađe iz svojih odaja i prošeta carstvom, ali ne na proslave škole čiji je bio đak, ne da gleda tenis, nego da ode do Kragujevca i vidi zbog čega su ti ljudi toliko očajni da su spremni da gladuju do smrti. Možda su i ti ljudi, kao i milioni nas, saučestvovali u svojoj propasti. Možda smo svi mi morali da štrajkujemo glađu do smti zbog nekih drugih stvari koje su se dešavale 90-ih. Možda. Ali on mora sada da ode u Kragujevac i da prekine tu agoniju koja nam se odigrava pred očima. Ali izgleda da se svi oni plaše da će to biti loš primer, da će onda stotine i stotine drugih nesrećnika štrajkovati glađu da bi nešto dobili. Pa neka se pita, ako ima čime, kakvo je to beznađe koje bi nateralo stotine i stotine ljudi na štrajk glađu, na samosakaćenje i autodestrukciju.
Predsednik bi mogao, umesto vesele školske dece, da poseti jednog od onih 380.000 staraca koji žive u njegovoj zemlji, a koji nemaju nikakva mesečna primanja, ili nekog od 30.000 njih koji žive od penzije manje od 70 evra. Ali ne, predsednik ne izlazi u spoljnji svet. Njega njegovi dvorjani čuvaju u palati, kao nekada Sidartu njegov tata-kralj. Iz palate u kojoj je živeo mladi princ sklonjene su sve stvari koje bi mogle da mu otkriju da je i on podložan propadanju. Tako protiče 29 godina prinčevske varljive sreće, sve dok jednoga dana nije izašao i video pogurenog i izgladnelog starca, pa onda bolesnika, pa mrtvaca. Onda je Sidarta postao Buda. Da ne bi rizikovao, naš princ ne izlazi iz palate. Kakav politički sistem pravi, sistem u kome je on neprikosnoveni gospodar stranke i države, i on će doživeti što i Sidarta, ali u verziji Oskara Vajlda, umreće srećan zatočen u svojoj palati.
Zašto sam se toliko navrzla na Tadića, iz mnogo razloga, ali za jedan od njih on stvarno nije kriv. On je mera naših demokratskih, modernizatorskih i civilizacijskih mogućnosti. I u tome ima nečeg neutešnog.
Sutra se slavi Dan pobede nad fašizmom. Ko zna ko će i pred kojim spomenikom položiti neki venac. 64. godine posle sloma fašizma, mi i dalje ne znamo da li da slavimo taj dan, a kada to ne znamo, onda ne znamo ništa. Onda ćemo umesto dece koja će nas jednoga dana uvesti u Evropu dobiti iste one vatrene mlade naciste, koji su uzvikivali po bavarskim krčmama: Oslobodimo se slobode.
Muzika u današnjoj emisiji:
Michael Andrews feat. Gary Jules – Mad world
Norah Jones – The story
Emisija Peščanik, 08.05.2009.
Peščanik.net, 08.05.2009.