U poslednjih nekoliko nedelja ova vlast me je razjarila; nije im dosta uobičajeno lešinarenje po javnim preduzećima, izigravanje državnika, glumljenje džet-seta po modnim revijama i jurenje mladih konobarica po beogradskim restoranima, nego su počeli da manipulišu i našim strahom za zdravlje i da nam nameću koliko ćemo i kako da žalimo za umrlim poglavarem jedne od verskih zajednica u Srbiji.
Svinjarija oko svinjskog gripa je kulminirala sumnjivim tenederom za nabavku nove vakcine koju je, gle čuda, dobio Mišković, a onda je panika koju su širili ministar zdravlja i njegovi saradnici naglo prestala. I taj besramni ministar se još usudio da u intevjuu Politici kaže kako neće da bude paranoičan, ali da su napadi na njega počeli onoga dana kada je rekao da će predložiti usvajanje zakona o zaštiti stanovništva od štetnosti duvanskog dima. Ni ja neću da budem paranoična i imam utisak da je on inicirao paniku od gripa da bi neko zaradio novac, a on još ispao spasilac života svekolikog srpskog naroda od vojske koju predvodi zlikovac pod šifrom H1N1.
Bila je to poželjna slika države kojom svi oni hoće da vladaju: narod preplašen od virusa, ljudi koji ne izlaze iz kuća i ništa ne zahtevaju od države osim malo vakcine, malo hleba i, ako može, malo slobode; ako ne može, onda ništa, dovoljna je i vakcina.
Kada je izgledalo da je virus najbolji koalicioni partner predsednika Tadića, desila se smrt patrijarha Pavla i polje za slobodno delovanje svakog idiota u ovoj zemlji se proširilo do neslućenih razmera. Odavno nisam osećala takav bes i poniženost kao povodom cirkusa koji su povodom smrti patrijarha Pavla napravili Tadić i njegova marketinška družina. Mislim da se ovih dana desio kvalitativan skok u ludilu i bezočnosti vlasti o kome ćemo, mislim, u ovoj emisiji još puno govoriti.
Danas ćemo samo da se podsetimo nekih stvari. Prvo, ovo je sekularna država i taj deo ustava su i predsednik i vlada i gradonačelnik Beograda pljunuli. Kad smo kod gradonačelnika Đilasa, čuvenog božijeg a nadasve siromašnog božijeg sluge, ko mu je dao za pravo da krši zakon, a zakon kaže da se u državi mogu proglasiti najviše tri dana žalosti. Koliko znam, Beograd je sastavni deo države Srbije i tu ne pomažu njegovi mangupsko-šibicarski trikovi kojima četvrtak proglašava posebnim danom žalosti u Beogradu.
Oni su od smrti patrijarha napravili ne dane žalosti, nego neku vrstu vanrednog stanja u kome svaka budaletina može da izigrava moralnog policajca, a svako ko ne kaže da je patrijarh bio svetac rizikuje da bude proglašen za srpskog izdajnika.
Kao i dobar deo vas, i ja se borim sa nelagodom da govorim o smrti patrijarha Pavla, jer je veliki broj naših sugrađana, istinskih vernika, pogođen njegovom smrću na način koji mi, ateisti i agnostici, ne možemo da razumemo. Kako su odmicali dani žalosti i njegova smrt bila sve bezočnije zloupotrebljavana, moja nelagoda se smanjivala, jer mi je bila nametana, od predsednika, ministara i gradonačelnika do vladika i anonimnih pravoslavnih Srba, koje sam sretala i slušala po benzinskim pumpama, prodavnicama i pešačkim prelazima. U pitanju je ideja da se ovih dana povodom smrti jednoga čoveka utvrđuje lažna slika kako smo kao narod uzvišeni, ali i skromni i pred bogom skrušeni, kako smo anđeoski čisti kao što je to bio, po TV voditeljima, kuririma i novostima i blicevima već proglašeni svetac patrijarh Pavle.
Šta su uradile vladike, predsednik, novinari, fudbaleri i anketirane bankarske službenice – ponudili su nam samo sliku patrijarha Pavla kao skromnog i i smernog čoveka koji se vozio trolejbusom, koji je sam sebi šio mantiju i pravio cipele, čija je penzija bila 9000 dinara, koji nije gledao TV, slušao radio i čitao novine, koji je iza sebe od materijalnih stvari ostavio samo sat i budilnik… Ta slika je odmah projektovana na celu SPC, a onda, još kraćim putem, na ceo srpski narod. Za ova tri dana smo se identifikovali sa tom lažnom slikom i o nama i o patrijarhu i zaboravili na našu švercersku, piljarsku, korumpiranu, alavu, pokvarenu i pornografsku stvarnost.
Ako su vladike i predsednici i ministri hteli da žalimo za gubitkom patrijarha Pavla, zašto su od svake budale u kablovskim televizijama napravili moralne policajce koji su nam upadali u kuće i određivali kako Srbi treba da žale, zašto su od svake voditeljke na državnoj televiziji pravili udovicu i od svakog urednika nacionalnog radnika koji treba da nam pušta serije i emisije o veličanstvenim delovima srpske istorije: o Prvom srpskom ustanku, i o Drugom srpskom ustanku, o proboju solunskog fronta itd, koje nemaju baš nikakve veze sa životom, a ni sa smrću poglavara SPC. Nisu patrijarsi bili vojskovođe, ni državnici, čak ni u vreme proboja solunskog fronta. A onda, zašto smo se zaustavili, što ne dođosmo do devedesetih kada je patrijarh bio na čelu crkve koja je dobila do tada neviđeno važnu ulogu i ugled u društvu. Dakle, i crkva i država su nam ponudili sliku patrijarha koji živi monaškim životom, a potpuno ukinuli sitnicu da je on 19 godina, od 1990. do 2009. bio na čelu SPC.
Možda je tačno da se istorijska uloga nekog čoveka, pogotovo tako važnog, može dati tek posle nekoliko godina, ali ako su već svi u roku od 24 sata hteli da zacementiraju sliku patrijarha, tj. SPC i srpskog naroda, onda ću i ja da požurim i podsetim vas na samo nekoliko stvari.
Poglavar SPC 1991. godine u pismu lordu Karingtonu kaže da Srbi nikako ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne hrvatske države, već se moraju naći pod zajedničkim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajevima.
Patrijarh je bio veoma svetovno precizan – on zahteva da se iz Hrvatske moraju izdvojiti sve one teritorije na kojima je srpski narod aprila 1941. godine imao etničku većinu. Ovu poruku su vođe raškovići, babići, martići i hadžići jako dobro prihvatilii i počeli da je primenjuju.
Patrijarh i SPC na čijem je čelu bio, svih ovih godina su dosledno istrajavali na ideji i politici da su Srbi vodili oslobodilački rat i da u takvom ratu ne može biti nikakvih zločina za koje bi neko morao da odgovara. Tako je patrijarh primio i blagoslovio generala Lazarevića pre nego što je krenuo u Hag, potpisao sa 60 srpskih intelektualaca zahtev za povlačenjem optužnice Haškog suda protiv Radovana Karadžića; patrijarh je birao da drži opelo Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću, ali je na sahranu Zorana Đinđića poslao Amfilohija Radovića, birao je da jedini i poslednji put ustane sa bolničke postelje i glasa za novi ustav Srbije, tj. preambulu koja produžava agoniju kosovskih Srba i svih nas…
Muzika u današnjoj emisiji:
David Bowie – Rock ’n’ Roll Suicide
The Rolling Stones – Saint of Me
Emisija Peščanik, 20.11.2009.
Peščanik.net, 20.11.2009.
