Dani uzvišenih reči ili još uzvišenije tišine zbog smrti patrijarha Pavla su prošli već u četvrtak posle podne i tzv. politička elita se vratila u svoj stari dobri ovozemaljski život. A u tom životu, jednom jedinom, ne pada im na pamet da slede čoveka koga su navodno obožavali. Prešlo se na tradicionalno pravoslavno polemisanje siktanjem, groktanjem i gađanjem cipelama. Gordana Pop Lazić se sazula zbog statuta Vojvodine i gađala cipelom Gordanu Čomić, uz odobravanje svojih kolega iz DSS-a. Hrišćanin Aligrudić je pun razumevanja za let salonske cipelice koleginice hrišćanke iz SRS-a, jer u pitanju je, kako reče njegov partijski brat Slobodan Samardžić, povampirenje sna o brionskoj Vojvodini i brionskoj Jugoslaviji.
Zabava u parlamentu se nastavlja, svi smo navikli na to da je najviše zakonodavno telo predmet sprdnje. Ni šef države nema da kaže ni jednu reč o tom haosu, kojem je i on doprineo svojom politikom. Čak je i jordanski kralj Abdulah II, čitaocima Glorije poznatiji kao muž lepe kraljice Renije, odlučio da raspusti parlament Jordana, jer je javnost ogorčena zbog snishodljivog ponašanja poslanika prema vladi. Od ovog našeg, još uvek nekrunisanog kralja, ni narod ni kraljica, ko god da je, ništa ne zahtevaju – on svaki potez, svaku političku odluku i dalje može da podešava prema svojim i našim najgorim slabostima.
Veština zamene stvarnih poroblema lažnim dilemama se nastavlja, a time i dalja destrukcija zemlje. Problem sa destrukcijom je njena lakoća, svako ko hoće može u njoj da zablista. A blistali su ovih dana mnogi. Đelić je iz naftalina izvadio neki stari grčki predlog kako bi bilo lepo da 2014-e, na 100-godišnjicu Prvog svetskog rata, zemlje zapadnog Balkana uđu u EU – i počela je budalasta rasprava o tome da li je to moguće ili ne.
Jeremić je bio u Africi, u dalekom ali prijateljskom Gabonu, čija nam je podrška, znate već u čemu, od, kako je rekao, neprocenljivog značaja. Jeremić je Gaboncima i Gabonjankama obećao pomoć u izgradnji modernog Gabona, posebno u oblasti poljoprivrede. Baš tih dana je Boris Tadić u Donjem Krajincu kod Leskovca obećao da će država iduće godine opasno povećati budžet za poljoprivredu. Baš tih dana, što ti je život čudo, saznali smo da je cena tovnih svinja u Srbiji za 40 odsto viša nego u zemljama EU. Ne znam da li su Gabonci muslimani i da li jedu gicetinu, ali ako ne jedu, ništa, poješće ih predsenik, znate da je voli od malih nogu.
Vuk Jeremić je na turneji po Africi našao vremena da učestvuje u reality show-u Preživljavanje. Šta mu se desilo: Žozef Kabila, predsednik Konga, je kada je Jeremić stigao da ište podršku za Kosovo, bio u obilasku svoje zemlje, koja je prilično velika, tako da je ministar morao da putuje 1000 kilometara duboko u džunglu da bi sreo Kabilu i dobio obećanje da dok je on, Kabila, živ Kongo neće priznati Kosovo. Ne znam kako je Jeremić putovao krozu džunglu i da li je morao mačetama da se probija do našeg najnovijeg afričkog prijatelja, ali to je svakako najteže dobijena podrška našoj borbi za Kosovo – koja se već pretvara u borbu za ulazak Jeremića i Srbije u Ginisovu knjigu rekorda.
U međuvremenu je predsednik Međunarodnogg suda pravde Ovada rekao kako odluka suda o nezavisnosti Kosova neće biti ni DA ni NE, da će zaključak biti na tridesetak strana i da će ga valjati proučavati i tumačiti. Ne znam što se bunimo, pa to je naša omiljenija situacija, da stvari tumačimo kako nam je volja. U međuvremenu je visoki predstavnik za BiH na sednici Saveta bezbednosti UN optužio RS, a time i nas, za opstrukciju ključnih reformi u BiH. Jelko Kacin je upozorio da ne treba slati aplikaciju za ulazak u EU, dok se ne bude znalo da će odgovor biti pozitivan, glupo je da nam kažu – sedi, jedan. On ne shvata da nama to ne smeta, jer uvek možemo da kažemo da nas nastavnik mrzi.
Da se vratim na ono tipovanje o tome možemo li ili ne da do 2014. postanemo članovi EU. Možemo, samo ako postoji politička volja, ali ne naša, nego Evropljana, ako budemo nastavili reforme koje nismo ni počeli, ako budemo razvijali odnose sa susedima sa kojima oči vadimo – a Kosovo niko ni ne pominje, svi se prave kao da to pitanje neće imati nikakvog uticaja na evropske integracije Srbije.
Trka za 2014. godinu u kojoj učestvuje samo Đelić zasenila je priču o tome kako nije važno kada ćemo postati punopravni članovi EU, nego je važno da se zemlja razvija, reformiše, transformiše i šta već biva sa zemljama koje zadihano jure prema EU. Malo-malo, pa se obnavlja teza kako je sve to sa procedurama prazna priča, da je, brate, reč o tome ima li ili nema političke volje u EU da nas prime u svoje krilo, pa se redovno navodi primer Rumunije, koja je članica EU, a da nije ispunila sve uslove. Tačno je, i zato nije ni čudno to što se ovih dana dva glavna predsednička kandidata u Rumuniji bore za glasače deljenjem hleba, ulja i šećera po predgrađima Bukurešta, i što prema podacima UNICEF-a, u Rumuniji 350.000 dece živi bez roditelja, jer su oni zbog posla napustili zemlju i rade kao gastarbajteri po zemljama zapadne Evrope. Da li je to život koji našoj deci obećavamo sa ovakvim shvatanjem evropskih integracija, da li će nam vize služiti pre svega za to da na dva-tri meseca odemo u Luksemburg i zadradimo da možemo da kupimo nešto čime ćemo napuniti kašiku.
I da se razumemo, mi se ne zadužujemo svetlosnom brzinom zato da penzioneri i službenici napune svoje supene kašike, ne, predsednik je rekao da je kod nas reč o moralnom zaduživanju, jer on neće dati da te pare odmah pojedemo, nego će ih ulagati, da bi se zemlja razvijala i zato možete da budete mirni kada sledeći put budu uzeli kredit nepoznate visine i nepoznate kamate i još nepoznatije namene – jer sve će to biti svakako moralno.
Predsednik je ovih dana, posle uloge ministra poljoprivrede, tako reći seljaka, bio i u ulozi vojnog komandanta – otvorio je sa ministrom vojnim Šutanovcem i tastom mu Miroslavom Ilićem vojnu bazu Jug kod Bujanovca. Umorni i već pomalo depresivni od tolikog žalovanja za patrijarhom, naši predsednici i ministri su posle otvaranja baze jeli pasulj i slušali trubače i tasta ministra vojske. Ljute se kad ih pitaš, dobro zašto baš uvek tast. Pa moraš nešto da pitaš, makar gluposti, jer mnogo toga ne smeš da pomeneš, da ne bi pomagao Koštunici i Nikoliću. Ne smeš da pitaš kako to da se ovih dana manastiru Prohor Pčinjski vratilo ni manje ni više – 750 hektara šume, a biće im vraćeno još 250. Kako li će to Pahomije da obdelava. Kako to da država kešom pomaže crkvu za povećanje plata sveštenicima i monasima. Dokle nećemo smeti da zucnemo o crkvi u vreme vladavine patrijarha Pavla. Zašto nas ućutkuju, pa zar nije i sam Isus razapet zbog verbalnog delikta – rekao je da Bog pripada svima, pa i nama, bezumnim ateistima.
Muzika u današnjoj emisiji:
Lila Downs – Tierra De Luz (feat. Mercedes Sosa)
Melody Gardot – Baby, I’m a Fool
Emisija Peščanik, 27.11.2009.
Peščanik.net, 27.11.2009.
