Sve više događaja pokazuje da smo i mi deo sveta, vulkan koji je proradio na Islandu rasuo je pepeo širom severne Evrope, aerodromi ne rade, pa su avioni koji su se zatekli u Beogradu zarobljeni. Dok se prašina ne slegne, Surčin je lider aviosaobraćaja na Balkanu. Zemljotresom u Čileu neki uvoznici papirne galanterije su objasnili poskupljenje svojih proizvoda, u dalekom ali prijateljskom Čileu je srušena jedna fabrika i šta ćemo, kud ćemo, moramo da povećamo cene papira za 25 odsto. Ne znam kojim argumentima je novi ministar poljoprivrede Saša Dragin obrazložio svoju kretensku tezu da će Srbija uskoro postati evropski lider u preradi morske ribe.
Zašto, Saša dušo, morske ribe – jel zbog Svetog Nikole, posta, ili zato što rečne nemamo, jer malo-malo, pa neko pusti otrov u reke i potamani ono malo što po njima pliva. Pre neki dan je nastao pomor ribe u Banji Vrujci, čistili su hotelski bazen, tako reći đakuzi, i ispustili vodu koja je usmrtila pola tone ribe… Stanje će se naglo popraviti, jer od 1. aprila su uvedene dve nove civilizacijske tekovine: ekološka taksa za koju je mudri Oliver Dulić, koji se u javnosti predstavlja i kao ministar za ekologiju, rekao da će odmah biti uložena u ekološku zaštitu, ma šta to značilo. I drugo, u 26 zemalja sveta smo poslali tzv. ekonomske diplomate koji će ubeđivati strane partnere da ulažu u Srbiju, koja je, kao što znamo po konkurentnosti na zavidnom 93. mestu. A na tako bednu poziciju nam se žali, ko bi bio logičniji nego predsednik Nacionalnog saveta za konkurentnost, Božidar Đelić. Ekonomske diplomate i diplomatkinje, sve od reda mladi kadrovi kao Jeremić, hvalili su se da su prošli sve obuke, obučavala ih je i BIA, koja ih je učila kako da ne odaju ni jednu tajnu i da izbegavaju susret sa strancima.
Osim nas i nesrećni Makedonci imaju ekonomske diplomate, za nekoliko meseci su potrošili više od pola miliona evra, a nisu napravili ni jedan posao. A ako kojim čudom neko od mladih ekonomista i ekonomistkinja i privede nekog investitora, proći će kao i onaj Južnokoreanac koji je kupio Zastavu elektro u Rači Kragujevačkoj. Platio je tri miliona evra, a onda su radnici rešili da ga nasankaju. Svi radnici, njih 265, koji su prošle godine štrajkovali, danima blokirali prugu Beograd-Niš, štrajkovali glađu, rešili su da uzmu otpremnine, po jedno 6-7.000 evra, a da onda svi odu na biro rada i čekaju da im maca Koreanac dođe na vratanca – stalo mu je da što pre pokrene proizvodnju i moći će da ga ucenjuju za platu… Nisu više ni oni naivni, prošli put ih je prevario neki konzorcijum koji ih je kupio za male pare i nije im davao ni platu ni posao. Jedan od šefova tog konzorcijuma je i muž predsednice parlamenta.
Slušala sam nekog iz sindikata kako priča da su nekada oni u Rači pravili neke kablove, lagere, šta li, i kaže da sve što se kotrljalo po bivšoj SFRJ kotrljalo se zahvaljujući njima. A 70-ak radnika Zastave je zbog napora i psihičke torture, tj. rada od 7 do 3, koliko ih terao da rade novi vlasnik, Fiat, odlučilo da da otkaz. Neće oni koji su izvozili kola u Ameriku, pravili sve što ima volan u SFRJ, da rintaju i samo sklapaju delove koje pravi neko drugi. O kragujevačkim radnicima koji prave oružje neću da pričam, sve je to radnička aristokratija koja više nije u stanju da napravi ni privezak za ključeve od kola.
Mi više nismo u stanju da radimo, odučili smo se i od onoga što smo znali, istrulili smo od stajanja i brbljanja o velikim temama, kao što je smrt političkog i vojnog vrha Poljske. Odlična tema za kafanske razgovore: koliko je puta pilot pokušavao da sleti, kakve su performanse tog Tupoljeva, ko je kriv, pilot ili ruski kontrolori leta, kako je moglo da se desi da pilot, ili sam Kačinjski, insistira da slete, bez obzira na gustu maglu. Odgovor je dao u Politici stručnjak za vojna i ostala oružana pitanja, Miroslav Lazanski. Odgovor leži, kaže, u poljskom nacionalnom mentalitetu. Poljaci su veliki i ponosan slovenski narod, koji jedini pored Srba imaju ono što se zove inat. Pilot, nacionalno ponosan, želeo je da pokaže da se poljski piloti ne boje ničega, pa ni magle. Proradio je poljski nacionalni inat i desilo se to što se desilo.
Kazimjež Brandis je u svojoj knjizi Nestvarnost napisao i sledeće: U Poljskoj postoji kompleks provincijalizma, ponekad se u njemu ogleda neki ogorčeni ponos, pomalo perverzan. Poljaci, naravno znaju i sebi da se rugaju. To podseća na odlike posrnulih porodica u kojima se članovi podsmevaju sopstvenim nastranostima i propasti, ali mogu da žive samo u svom krugu. Takav krug se vremenom stešnjava i najzad postaje da bude jasno šta se u njemu dešava iz nužnosti, a šta po sopstvenom izboru… Poljska je propala ne zato što je poljski narod previše voleo slobodu, nego zato što je jedan deo nje previše voleo sebe.
A kod nas traje i dalje velika glupost i pokvarenost, još samo cinici govore o reformama, sve zaudara na bezakonje, jedini zakon koji ovde važi je zakon entropije, a znate da se po Drugom zakonu termodinamike nered ili entropija uvek i samo povećava. To se desilo u Mađarskoj u kojoj je praktično dvotrećinskom većinom pobedila konzervativna desnica. Socijalisti imaju samo dva poslanika više od neofašističke stranke Jobik, čiji lider sebe predstavlja kao borca protiv najvećih napasti: Jevreja i Roma. Obećao je da će u mađarski parlament ući u uniformi mađarske Garde. Ako ovako nastavi, DS će proći kao mađarski socijalisti.
U međuvremenu, u Srpsku naprednu stranku je prešao jedan od Tadićevih najbližih saradnika, Vladimir Cvijan, odličan pravnik, koji je rekao da se tek sada našao na pravom mestu. Ušao je u stranku čiji je zdravstveni savet iz Leskovca povodom Dana Roma izdao saopštenje u kome se kaže da je dokazano da je stupanje u brak Romkinja od 13 do 15 godina „indikator niskog morala i izopačenosti te socijalne sredine.“
Muzika u današnjoj emisiji:
Antony & The Johnsons – Soft Black Stars
Charlotte Gainsbourg – Heaven Can Wait
Emisija Peščanik, 16.04.2010.
Peščanik.net, 16.04.2010.
