Najava vraćanja obaveznog vojnog roka već duže vreme privlači pažnju javnosti. Ali iako je to najavljeno gotovo pompezno, na sav glas, iz usta najviših funkcionera, još nema ni normativnih ni faktičkih pretpostavki za realizaciju što ostavlja bez odgovora mnoštvo pitanja
U nizu otvorenih, sa mnogo razloga, važno mesto zauzima pitanje tretmana ljudi koji se pozovu na „prigovor savesti“, pogotovo zato što i u odsustvu konkretnih zakonskih rešenja predstavnici vlasti sebi dozvoljavaju da vrlo „autoritativno“ govore o tome.
Tako smo mogli čuti da će oni koji se pozovu na prigovor savesti služiti vojni rok u kasarnama, u uniformama, samo bez oružja, ali duplo duže. A potom da ni to „duplo duže“ nije definitivno. Predsednik Vlade je gostujući na TV nastavio sa „licitiranjem“ izjavom da bi služenje trebalo da traje „najmanje duplo“!
Olako „definisanje“ dužine roka i načina služenja po osnovu prigovora savesti, svođenje civilnog služenja na služenje u kasarni, samo bez oružja i duže, najblaže rečeno veoma je diskutabilno. A ipak, po svoj prilici, budući da je skupština odavno samo „glasačka mašina“ iole ozbiljne diskusije neće biti. Što opet znači da će buduća rešenja biti u značajnom raskoraku sa relevantnim međunarodnim dokumentima koji se bave ovim pitanjem, počevši od Rezolucije 337 koju je Parlamentarna skupština SE donela još 1967. godine ili Preporuke Komiteta ministara SE iz 1987. i podugačkog nizadrugihdokumenata SE koji su sledili. I to ne samo u vezi s trajanjem službe, jer svi oni plediraju za to da alternativna služenja ne traju duže od regularnog, ili načina vršenja službe nego još niza bitnih stvari poput uslova, nadležnosti i procedura za priznavanje prigovora savesti ili socijalno ekonomskog položaja obveznika koji su se na njega pozvali.
Od pre 15 godina imamo Zakon o civilnoj službi koji potpuno drugačije tretira prigovor savesti. I on doduše predviđa duže trajanje alternativnog roka (bio je u odnosu 6 prema 9 meseci), ali i da se civilno služenje ne odvija u kasarnama, već izvršavanjem poslova van kasarni, u organizacijama i ustanovama sa kojima vojska ima ugovore.
Olako najavljivanje potpuno drugačijeg koncepta, bez ikakvih poznatih analiza, višestruko je upitno. Predsednik Vlade je novi „koncept“ lapidarno izrazio rečima „nećemo da dozvolimo da bude kao nekada kada su oni koji civilno služe išli u obdaništa i gerontološke centre, tamo bili pola sata, sat, popiju kafu i idu kući, levo-desno, u kafiće, a oni koji su bili u kasarnama su zaista služili vojni rok“.
I ne treba da dozvole, naravno. Ali za to treba iznaći rešenja smislenija od izigravanja ustavne garancije.Ako država prigovor savesti garantuje Ustavom, onda nema smisla da ljude koji žele da ga koriste kažnjava. U trajanju u kom bi služili redovni vojni rok mogu se obučavati i obavljati druge društveno korisne poslove. Mnogo je mogućih opcija poput vatrogasnih službi, službi civilne zaštite, komunalnih službi, domova za stara i hendikepirana lica, u organizacijama koje se bave zdravstvenom, socijalnom zaštitom, kulturom.
Stvar je spremnosti, sposobnosti i odgovornosti vlasti da kreira pravna rešenja i obezbedi faktičke pretpostavke da to ne bude pro forme već ozbiljno, korisno, u javnom interesu. Naša vlast očito nije spremna da se tim bavi. Zato je važno znati – zašto vlast misli da je pravo rešenje da te ljude šalje u kasarne da tamo, i to najmanje duplo duže, služe kao nekakvo pomoćno osoblje, uređuju kasarnu i krug oko nje, skupljaju đubre, rade u kuhinji, peru suđe i ribaju klozete? Zar to nije neracionalno korišćenje ljudskih resursa i da ne podrazumeva rizik podele na „pravu“ vojsku i „poslugu“ a tim i atmosferu apsolutno nepoželjnu za svaku vojsku?
A pogotovo je važno da građane čija će deca tako služiti vojni rok informiše – na kojim to ekspertskim analizama, domaćim ili uporednim, svoje stavove zasniva?
Peščanik.net, 01.10.2024.
