Nakon što su 21. avgusta u vojnom napadu na oblasti pod kontrolom pobunjenika u istočnim predgrađima Damaska pobijene stotine ljudi, Sjedinjene Države i drugi optužili su sirijskiu vladu za upotrebu hemijskog oružja. Predsednik Obama sada pritiska Kongres da odobri vojnu akciju protiv sirijskog režima, na osnovu toga što napad „predstavlja ozbiljnu opasnost po našu nacionalnu bezbednost“.
Pretpostavimo da su sve američke optužbe na račun sirijske vlade tačne. Nasuprot pretpostavkama administracije, vojna sila nije jedina raspoloživa opcija. Pri tom, odgovor na navodni masakr sirijskog režima bombardovanjem mogao bi da nanese ozbiljnu štetu američkoj spoljnoj politici u regionu i svetu. Trebalo bi da razmotrimo diplomatske mogućnosti koje su gurnute u stranu u žurbi da se upotrebi sila.
Prvo, pogledajmo moguće posledice kaznenog bombardovanja. Niko ne očekuje da će bombardovanje izmeniti odnos snaga u korist pobunjenika ili da će okončati sukobe. I sam Obama je rekao da „ne možemo da rešimo duboki sukob u Siriji pomoću naše vojske“. I pored toga, režimska artiljerija, letelice, rakete, komandni i kontrolni štabovi i trupe – nema mnogo jedinica specijalno određenih za hemijske napade – sigurno će pretrpeti štetu. Predsednik Asad, koji zna za predstojeće isporuke američkog oružja pobunjenicima, verovatno će pokušati da dokaže čvrstinu ubijajući još „terorista“ (tj. pobunjenika). Njegovi saveznici iz Rusije, Irana i Hezbolaha ubrzaće svoju vojnu podršku kako bi sprečili zapadno sponzorisanu „promenu režima“. A duboko podeljeni pobunjenici, među kojima ima dosta radikalnih islamista, biće podsticani na vojnu pobedu.
Na kraju, mnogo će više Sirijaca verovatno izgubiti život u raznim reakcijama na američku i savezničku „kaznu“ za hemijske napade nego što ih je poginulo od samih napada. Pojačane borbe će takođe ugroziti dugo planirane mirovne pregovore u Ženevi pod patronatom UN, SAD i Rusije.
Nije mnogo utešno ni to što je Obamina administracija opisivala svoje vojne planove kao „ograničene“, „srazmerne“ ili samo „upozoravajuće“. Istina je da su ovi termini maglovitiji i vremenom sve manje obavezujući nego što se u prvi mah čini. Njihov potencijal za proširenje pokazao se u ponedeljak, kada su ratoborni senatori Džon Mekejn i Linzi Grem izašli sa sastanka sa Obamom i izjavili kako su obodreni njegovim planom da „onesposobi“ sirijsku vojsku i da učini „nešto više“ za pobunjenike. Kada su Ujedinjene nacije odobrile upotrebu sile u Libiji u relativno ograničenu svrhu „zaštite civila“, predsednik Obama je rekao naciji, „Proširenje naše vojne misije na promenu režima bilo bi greška“. Ali Sjedinjene Države i NATO su zatim uradili upravo to – što je Obama ponosno priznao u debati sa Mitom Romnijem. Ovo nije bila slučajnost: sposobnost izvršne vlasti da proizvoljno tumači dozvolu za upotrebu sile pokazivala se od Rezolucije o Tonkinskom zalivu iz 1964. do Kongresnog ovlašćenja za upotrebu vojne sile iz 2001 nakon 11. septembra. Do sada bi članovi Kongresa trebalo da znaju da postoje realna ograničenja u korišćenju pravničkog jezika za preciziranje predsednikove upotrebe sile.
Pri tom, kako je načelnik generalštaba američke vojske nedavno upozorio, vojna intervencija može da ima „neplanirane posledice“ i „dublju umešanost je teško izbeći“.
Jedini pozitivni aspekt planiranih napada jeste to što bi oni mogli da nateraju sirijski i druge režime da sledeći put dobro razmisle pre nego što izvedu hemijski napad – makar dok ne dostignu tačku vojnog očajanja. Ali postoje alternativni diplomatski koraci koji bi, zajedno uzev, bili efikasniji u odvraćanju Sirijaca (uključujući i pobunjene ekstremiste) i drugih od upotrebe hemijskog oružja. Ovi koraci bi verovatno bolje nego napadi iz vazuha mogli da zaštite osnovne bezbednosne interese Sjedinjenih Država: usporavanje širenja ekstremističkog nasilja u regionu, stišavanje pretnje hemijskog oružja i popravljanje odnosa SAD sa novim iranskim rukovodstvom i Putinovom Rusijom. Oni bi čak i zacrtali put ka okončanju užasnog sukoba u regionu.
Prvo, Sjedinjene Države bi mogle da iskoriste izraženo protivljenje Rusije i Irana upotrebi hemijskog oružja kako bi mobilisale Savet bezbednosti UN-a da proširi svoju istragu sirijskih hemijskih napada i uvede sistem nadzora nad hemijskim zalihama ove zemlje. Neutralni izvor za procenu i utvrđivanje činjenica onemogućio bi da Rusija i Iran lako odbace optužbe protiv režima. Ukoliko Ujedinjene nacije procene da je Sirija upotrebila hemijsko oružje, ili se sprema da ga upotrebi, Rusija i Iran bi se našli pod snažnim međunarodnim pritiskom da disciplinuju svog klijenta.
(Šteta što takav sistem već ne postoji. Trenutno, signali ukazuju na veliki hemijski napad sirijske vlade. Ali iz neobjašnjenih razloga, zvanična procena američke vlade o 1.429 žrtava otprilike je tri ili četiri puta veća od procene britanske i francuske vlade, francuske humanitarne grupe Lekari bez granica i britanske Sirijske opservatorije za ljudska prava. U međuvremenu, što se tiče stepena odgovornosti režima, u američkoj proceni se navodi da je tokom napada jedan „visoki“ sirijski zvaničnik postao „zabrinut“ da bi istražitelji UN-a mogli da primete „dokaze“ o hemijskom oružju, i da je operacija zatim obustavljena. To bi značilo da sirijske vlasti možda nisu predvidele sve posledice svojih vojnih operacija. Nažalost, izvor ovih informacija – presretnuta linija komunikacije – i dalje je poverljiv, što znači da je neutralna procena ovog aspekta incidenta skoro nemoguća.)
Drugo, umesto opsednutosti upotrebom vojne sile za očuvanje „kredibiliteta“, Sjedinjene Države bi mogle da izvrše diplomatski pritisak za političko rešenje i okončanje samog rata. To podrazumeva aktiviranje dugo obećavane mirovne konferencije u Ženevi. Tamo bi ključni vojni i politički sponzori sirijskih sukobljenih strana, nastupajući zajedno, mogli da počnu da ih uveravaju da nijedna strana ne može pobediti isključivo silom. Umesto toga, moraju da dogovorno formiraju inkluzivnu i sporazumnu prelaznu vladu, sa vremenskim ograničenjem za demokratske promene. Veliko međunarodno prisustvo mirovnih snaga takođe bi bilo neophodno.
Naravno, jedno od najtežih pitanja za Sirijce i za njihove strane pristalice biće budućnost predsednika Asada. Međunarodna krizna grupa ponudila je nacrt razumnog kompromisa: „Izvodljivi politički ishod za Siriju ne može biti onaj u kome današnje rukovodstvo ostaje beskonačno na vlasti ali, pored toga, Sjedinjene Države mogu da budu fleksibilne u tempiranju i konkretnim modalitetima“. Drugim rečima, imajući u vidu ozbiljnu fragmentiranost sirijske opozicije i strahove sektaške baze predsednika Asada, postepeno povlačenje diktatora bi bilo odgovarajuće rešenje.
Politički sporazum u Siriji neće biti postignut za jedan dan ili za nekoliko nedelja. Imajući u vidu iskustva iz sličnih krvavih građanskih ratova u Bosni, Burundiju, Kambodži, Demokratskoj Republici Kongu, El Salvadoru, Sudanu i Mozambiku, verovatno će biti potrebno mnogo sastanaka tokom više meseci. Ali osnovni uslovi za sporazum se pojavljuju. Zaraćene strane se nalaze u položaju koji stručnjaci zovu „uzajamno štetnom pat-pozicijom“. I najvažniji međunarodni akteri imaju isti osnovni interes u sprečavanju širenja sunitskog islamskog ekstremizma i očuvanju održive sirijske države.
S druge strane, predlog Obamine administracije za vojnu intervenciju klasičan je primer nečega što veliki stručnjak za međunarodne odnose Hans Morgentau naziva „političkom budalaštnom“ i „legalističko-moralističkim pristupom spoljnoj politici“. Taj pristup meša pitanje da li je sirijska vlada pogrešila prekršivši međunarodne propise o hemijskom oružju i mnogo komplikovanije pitanje – kako Sjedinjene Države da se postave prema nasilnom građanskom i regionalnom ratu, imajući u vidu interese i raspoloživu silu svih strana.
Američki funkcioneri ne mogu da ispune svoju dužnost zaštite američkih interesa ukoliko ne vide svet onakvim kakav on jeste: pun složenih borbi za moć koje se ne mogu rešiti improvizovanim napadom s neba.
Stephen R. Weissman, In These Times, 05.10.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.09.2013.
