– Dobro jutro, gospođo Milka, meni bez šećera.
– Dobro jutro, sudija. Grozan dan od jutros.
– Jedva sam se probila. Puna ulica nekih crnih limuzina sa crvenim i plavim svetlima, neki drski mladići sa slušalicama u uhu. Šta imamo za danas?
– Četvoro prijavljenih za nedolično ponašanje.
– Bože, gospođo Milka: ne postoji takav prekršaj. Mada nedoličnog ponašanja ima koliko hoćete. Koja budala je pisala tu prijavu?
– Neko iz Uprave policije MUP Srbije, nečitak potpis. Nije po javnom redu i miru. Aha: kaže po Zakonu o sprečavanju nasilja na utakmicama, ono novo, znate. Konzumacija alkohola na sportskom terenu.
– A, tako već može. Kakvo crno nedolično ponašanje, da se to prekršajno goni, udavile bismo se od predmeta. A i ti policajci znaju da budu teški kao crna zemlja. Šta ima da ih prijavljuju? To se mandatno kazni na licu mesta, rutinski. Samo nam još fale klipani uhvaćeni kako loču pivo oko stadiona. Da nema neke otežavajuće okolnosti? Da se nisu potukli s policijom ili ih izvređali?
– Nisu, sudija… I nije bilo pivo, nego šampanjac; i ne oko stadiona, nego u svečanoj loži.
– Sestro slatka i drugo moja, šta smo dočekale! Navijači da loču šampanjac! A ko su?
– Četvoro. Tadić Boris, od oca Ljubomira, prolazi kroz evidenciju, Andrićev venac 2, po zanimanju predsednik republike…
– Dobro, mora čovek od nečega da živi.
– Snežana Samardžić Marković, Nemanjina 11, ministarka sporta…
– Ama, gospođo Milka, što odmah ne kažete, žena onog Veselina, pisca. Znam je: ona visoka, zgodna, plava.
– Neki Aleksandar Antić iz Dragoslava Jovanovića 2, predsednik skupštine grada…
– Mora neko i to da radi.
– I neki Karadžić…
– Nije valjda!?…
– Nije, sudija. Ovaj je iz Subotice. Fudbaler valjda.
– Dalje?
– Kaže da su otvorili flašu šampanjca i pili u svečanoj loži čim je utakmica završena. Naši pobedili. Čime su počinili prekršaj itd. Priznali su odmah.
– Zanimljivo. Navijači obično kažu da su pili bezalkoholno pivo, pa posle moraju da duvaju u dregera. Postoji i bezalkoholni šampanjac, onaj za dečje rođendane. Mogli su da kažu da su to pili. Kako se brane?
– Ova Vesina Snežana kaže da šampanjac nije alkohol, nego da to mora po protokolu da se pije u znak slavlja zbog pobede. Ostali priznaju i ne brane se, hoće da plate kaznu.
– Znate, gospođo Milka, nikad nisam razumela te što piju šampanjac. Eto, onaj Mirko Cvetković, znate, onaj fini gospodin sa sedom bradom s televizije? E, on kaže da on to samo drži u ruci u takvim svečanim okolnostima. Ne sviđa mu se. Ni meni: ne volim gazirano, a hoće sutra i da boli glava. Sećate se “Dinastije”?
– Naravno, sudija! Nikad nisam propustila nastavak.
– E, pa znate zašto je ona Aleksis bila takva kučka? Zbog sveg tog šampanjca što ga je stalno pila, kaže moj Steva. Permanentni mamurluk i glavobolja. A šta kaže policija, zašto ih nisu kaznili mandatno, pa da nas ne gnjave s takvim glupostima?
– Kažu da nisu bili prisutni na licu mesta, nego da su videli posle na televiziji. Tamo ne puštaju običnu policiju u uniformi, u tu svečanu ložu, znate, sudija. A onda je pukla bruka zbog televizije i narod se raspomamio: mi ne smemo ni pivce da liznemo, a oni šampanjac loču.
– Što jes’ v jes’, gospođo Milka. Nije to lepo. A nije ni dolično. S druge strane, računam, to njih nekako spada uz te njihove funkcije, taj šampanjac, mada bih ja pila nešto drugo, ipak. Možda vole, kukala im majka? Malo mi je nezgodno sada. Ako ih oslobodim, biće vriska na protekciju, politički pritisak na sudstvo, a i Veselin mi je dalji rođak, pa kad i to ti novinari otkriju… Ako ih osudim, opet će svi da dreknu: demagogija, eto se prave fini, ovamo fućkaju narodnu muku iz budžeta i prave svakakve budalaštine nekažnjeno, a kad ih uvate pod dejstvom nude se licemerno da plate kaznu pod pretnjom zatvora, petsto dinara dan. Za puno nedoličnije ponašanje umeju da kažu da im pljunemo pod prozor, a sada poštuju zakon i pravnu državu. Ne znam šta da radim… Javite se na taj telefon, molim vas.
– Kaže portir s prijavnice da su svih četvoro već došli i da je zgrada puna nekih momaka sa značkama. Sve su stranke rasterali.
– Uf. A ja se ponadala da neko od njih neće doći, pa da odložimo za nekoliko dana, dok smislim šta ću. Ko mi je kriv? Trebalo je da zakažem za dvadeseti, pa bi svi imali opravdani izostanak.
– Tako je, sudija.
– A da ja njima lepo izreknem zaštitnu meru zabrane posećivanja sportskih manifestacija, pa neka piju šampanjac kod kuće, pred televizorom? Pa neka ih tamo slikaju za televiziju dok nazdravljaju?
– Sudija…
– Znam, šalim se. Mada po tom zakonu može i to. Jel’ već devet?
– Jeste, sudija, za minut.
– Ajte, Milka, sklonite džezvu i šoljice, proluftajte sudnicu od dima, molim vas i uključite taj kompjuter. Onda pozovite stranke da uđu.
Danas, 18.10.2009.
Peščanik.net, 19.10.2009.
