U svojoj čuvenoj knjizi Kapital u 21. veku, Tomas Piketi napominje da je Napoleon opravdavao koncentraciju bogatstva i visoku nejednakost u Francuskoj jer je, po njegovom mišljenju, Francuska bila meritokratska država. Ako ste bili vredni i nadareni, mogli ste da napredujete – čak i u to vreme.
Takve preterane tvrdnje o pokretljivosti dugo su bile argument povlašćenih sa vrha lestvice bogatstva. Američki san je, naravno, izgrađen na ovoj osnovnoj tvrdnji. Međutim, od početka godine, značajni uvidi Piketija i drugih ekonomista postali su deo mejnstrim debate, osporavajući stare pretpostavke o tome da je Amerika meritokratsko društvo. Rasvetljavanjem činjenica o neravnomernoj raspodeli prihoda, ovi uvidi nisu samo pokazali da je nejednakost sveopšta pojava. Pokazali su i da su šanse za ljude iz nižih prihodnih grupa da se popnu u višu kategoriju relativno male.
Ekonomski konzervativci su ranije često tvrdili da je nejednakost u redu dokle god je prihodna pokretljivost velika. Kakve ima veze ako nekoliko ljudi stekne ogromno bogatstvo, ako i svi ostali mogu to da urade. Ali ovih dana čak i istaknuti članovi Republikanske stranke, tradicionalnog bastiona američkih privilegija, odustali su od ovog argumenta.
Ekonomski podaci sakupljani od početka 2000-ih ubedljivo pokazuju da je američka društvena pokretljivost slaba i da je takva već pola veka – naime, znatno je niža od naših navodno stratifikovanih evropskih konkurenata, gde su društvene sigurnosne mreže mnogo čvršće i porezi mnogo viši. Među najimpresivnijim novim radovima je opsežna studija objavljena u januaru, koju su između ostalih vodili Radž Četi sa Harvarda i Emanuel Saez sa Berklija. Ona pokazuje da prihodna pokretljivost stoji na približno istom niskom nivou od 1970-ih.
Prihodna pokretljivost se obično meri tako što se utvrdi da li deca roditelja iz jedne prihodne grupe – recimo, donjih 20 odsto – prelaze u narednu petinu, pa zatim dalje. Prema ovoj studiji, samo je 8,4 odsto dece rođene 1971. u porodicama iz najniže petine prešlo u najvišu petinu u zrelom dobu, i taj procenat je samo malo porastao, na 9 odsto, za one rođene 1986. Što je još gore, deca rođena u pretposlednjoj petini sada su u lošijem položaju. Takvo dete je 1971. imalo 17,7 odsto šanse da pređe u narednu petinu; za one rođene 1986. šanse su bile samo 13,8 odsto, što nije ni svako sedmo dete.
Ove cifre – koje mere ono što nazivamo tradicionalnom ili „relativnom“ prihodnom pokretljivošću – daju mračnu sliku o ekonomskim prilikama i često ih navode mnogi progresivci. Poslednjih nedelja mnogi komentatori kritikuju nejednaku raspodelu prihoda i bogatstva i pišu kako bi trebalo preduzeti korake za ograničavanje nejednakosti na vrhu i olakšavanje uspona uz lestvicu.
Ali za svakog siromašnog klinca koji se popne do gornje petine lestvice prihoda, pojednostavljeno rečeno, neko mora da ispadne iz gornje petine. A procenat onih koji su se popeli verovatno nikada nije bio veliki, čak ni u 19. veku. Dakle, još je važnija „apsolutna“ pokretljivost: do koje mere ekonomija može da proizvede rastuće nadnice za sve.
Američki san bi trebalo da je izgrađen na širenju mogućnosti za čitavo društvo, što može da se dogodi samo ako rastu prosečne realne zarade. Pored prihodne pokretljivosti, za činjenicu da zarađujete više od vaših roditelja jednako je, ako ne i više, važan porast zarada sa uračunatom inflacijom u čitavoj privredi. Drugim rečima, ako ste rođeni u donjoj petini i realne zarade rastu, verovatno ćete premašiti prihode vaših roditelja čak i ukoliko ostanete u istoj petini.
Takvi realni prihodi uvećavali su se u Americi tokom čitavog 19. i 20. veka, ali su naročito brzo rasli tokom 20 ili 30 godina posle Drugog svetskog rata. Kako ističe Izabel Sohil iz Brukings instituta u jednom od najboljih radova o pokretljivosti prihoda pisanom u saradnji sa Pew fondacijom pre pet godina: Od 1947 do 1973, stopa rasta prihoda prosečne porodice bila je neobično brza, udvostručujući se tokom jedne generacije. Međutim, od 1973. rast je tokom jedne generacije bio mnogo manji, oko 20 odsto.
Od Velike recesije, rast je još manji. Takva istorijska poređenja porodičnih primanja mogu da budu nezgodna. S jedne strane, porodice danas obično imaju manje dece od onih iz prethodne generacije, ali s druge strane, naglo uvećanje broja domaćinstava gde oba roditelja rade stvara dodatne troškove za brigu o deci. Slika o raspodeli porodičnih prihoda takođe je iskrivljena jer sve više dece rađaju samohrane majke, i takve porodice nemaju dva prihoda. Prema Izabel Sohil, ništa od toga ne menja „osnovni zaključak da je rast porodičnog prihoda usporen.“
New York Times je nedavno objavio proračune zasnovane na detaljnim podacima koje je prikupila Luksemburška studija dohodaka, koji pokazuju da su prihodi srednje klase u Americi sada niži nego u nekim drugim zemljama. A Sohil pokazuje da svaka treća radno sposobna osoba rođena 1968. zarađuje manje od svojih roditelja. Taj poslednji podatak naročito zabrinjava, i ovaj procenat se od Velike recesije verovatno povećao.
Sada znamo da ne možemo računati da će prihodna pokretljivost rešiti ove probleme. Budući da je došlo do rasta, iako skromnog u poređenju sa ranijim vremenima, dve trećine dece zarađuje više od svojih roditelja. Ali mnogima od njih nije mnogo bolje – otprilike polovina iz ove grupe ostaje u istoj prihodnoj grupi u kojoj su i rođeni. Dakle, porast nejednakosti prihoda takođe otežava prelazak iz jedne u drugu grupu: prečage na lestvici su sve više razmaknute.
Razmislite o tome da sada znamo kako će 42 odsto onih rođenih u donjoj petini tamo i ostati, dok će drugih 42 odsto napredovati samo dva stupnja. Istovremeno, 39 odsto rođenih na vrhu ostaće na vrhu, dok će 23 odsto pasti, ali samo do naredne kategorije.
Međutim, pored svega toga, „problem nejednakosti“ nije dobar opis situacije. Nejednakost je tradicionalno značila da prihodi na vrhu rastu brže nego u narednoj kategoriji, koja opet raste brže od sledeće kategorije, i tako dalje. Sve kategorije mogu da rastu u nekoj meri. Ali, kao što je ekonomistima jasno već nekoliko godina, to više nije slučaj. Sada imamo stagnaciju prihoda za veliku većinu Amerikanaca i nekontrolisani rast prihoda na samom vrhu – posebno za gornju desetinu jednog procenta. Dakle, ne radi se toliko o „nejednakosti“ koliko o potpunom odsustvu rasta za veliki deo stanovništva. Država bi trebalo da se usredsredi na taj problem.
Autori nove studije sa Harvarda i Berklija daju neke upute u kom pravcu treba krenuti. Oni otkrivaju kako se i relativna i apsolutna pokretljivost razlikuju prema gradovima. Na primer, na jugoistoku zemlje stopa pokretljivosti je niska dok je u planinskim i zapadnim državama visoka. U gradskim sredinama gde je privreda zdravija, poput San Franciska, Sijetla i Solt Lejk Sitija, siromašni nisu toliko izolovani, kvalitet obrazovanja je viši i ima manje samohranih majki. Ali ovi uslovi se ne mogu lako preneti u druga područja.
Glavna pouka je da je neophodna kombinacija socijalne politike i politike rasta usmerena na omogućavanje viših prihoda za sve. U to bi mogao da spada viši minimalni dohodak, dečiji dodatak i obrazovni programi za mlade o problemima rane trudnoće.
Ali moralo bi da bude i ozbiljnih stimulativnih mera federalne vlade, uključujući i priznanje da je deficit sada dovoljno nizak i da je dodatna štednja nepotrebna. Konkretno, programi državne potrošnje trebalo bi da se usmere na održavanje pristojnog nivoa prihoda kroz osiguranje za slučaj nezaposlenosti, proširenje negativnog poreza i prostu pomoć u gotovini. Država bi takođe trebalo da pokrene temeljne projekte koji bi omogućili dugoročni ekonomski rast, uključujući inteligentno i agresivno proširenje transportne i internet infrastrukture.
Jednostavno se ne može pobeći od osnovne činjenice da kvalitet života Amerikanaca zavisi od bržeg privrednog rasta. Progresivci i konzervativci bi trebalo da se oko toga slažu. Ekonomski oporavak je dosad tekao sporo. Visoka zaduženost usled hipotekarne krize je deo objašnjenja, ali nema opravdanja za nedostatak odgovarajuće politike za ublažavanje posledica finansijskih i stambenih krahova. Pokušaji podsticanja prihodne pokretljivosti ne mogu da budu jedini odgovor.
Jeff Madrick, NYRBlog, 24.04.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.04.2014.
