Razgovor vodili Stuart Brown i Joel Suss
Vaše istraživanje je pokazalo da nejednakost raste i da će se bez državne intervencije ova tendencija najverovatnije nastaviti. Međutim, može li se reći da je nejednakost suštinski negativna pojava u smislu posledica po društvo?
Nije problem u nejednakosti kao takvoj. U stvari, do izvesne mere nejednakost je u redu i možda čak i korisna u pogledu inovacija i razvoja. Problem je kada nejednakost postane toliko ekstremna da više ne pospešuje rast. Kada nejednakost dostigne određenu tačku, često dovodi do produžavanja nejednakosti kroz vreme i kroz generacije, kao i do nedovoljne pokretljivosti unutar društva. Štaviše, ekstremna nejednakost može biti problematična za demokratske institucije jer potencijalno dovodi do ekstremno nejednakog pristupa političkoj moći, tako da građani nisu zastupljeni.
Ne postoji matematička formula koja pokazuje tačku gde nejednakost postaje preterana. Imamo samo istorijsko iskustvo i u ovom istraživanju pokušao sam da spojim masu istorijskog iskustva iz preko dvadeset zemalja kroz dva veka. Iz ovog rada možemo izvući samo nepotpune pouke, ali nemamo ništa bolje. Jedna pouka je, na primer, da je onakva ekstremna koncentracija bogatstva kakvu smo imali u većini evropskih zemalja do Prvog svetskog rata bila preterana, u smislu da nije podsticala rast, već je verovatno sputavala i rast i pokretljivost uopšte.
Ovu situaciju su prekinuli Prvi svetski rat, Velika depresija i Drugi svetski rat, kao i socijalna država i progresivno oporezivanje koje je usledilo nakon ovih potresa. Kao rezultat toga, koncentracija bogatstva je bila znatno manja 50-ih i 60-ih nego 1910, ali to nije sprečavalo rast. Štaviše, verovatno je doprinelo rastu kroz uključivanje novih društvenih grupa u ekonomski proces. Dakle, važna istorijska pouka 20. veka glasi da nam nije potrebna 19-vekovna nejednakost da bismo ostvarili rast u 21. veku, pa zato ne treba da želimo povratak na taj nivo nejednakosti u Evropi.
Kako biste odgovorili onima koji kažu da nema dovoljno dokaza da se takav zaključak izvede?
Ovo će uvek biti nesavršena pretpostavka, jer govorimo o društvenim naukama i ne treba imati iluzije o tome šta je moguće. Ne možemo da sprovedemo kontrolisani eksperiment kroz čitav 20. vek ili da repriziramo taj vek kao da se Prvi svetski rat i progresivno oporezivanje nikad nisu dogodili. Imamo samo zajedničko istorijsko iskustvo, ali mislim da je ono dovoljno da se izvuku neki čvrsti zaključci.
Pouka koju smo već pomenuli – da nam za ekonomski rast nije potrebna ekstremna nejednakost iz 19. veka – samo je nepotpuna lekcija, ali postoje i druge važne lekcije. Na primer, pogledajte porast nejednakosti u Sjedinjenim državama u poslednjih 30 godina. Recimo, da li ima smisla davati menadžerima deset miliona dolara umesto samo milion? Ovo se u podacima ne vidi: koji je opšti učinak i koliko je otvoreno novih radnih mesta u kompanijama koje plaćaju menadžerima deset miliona dolara, umesto milion. U Sjedinjenim državama u poslednjih 30 godina, skoro 75 odsto ukupnog rasta prihoda otpada na sam vrh platnih razreda. Imajući u vidu skromnu produktivnost i stopu rasta BDP-a po glavi stanovnika od 1,5 odsto godišnje, činjenica da skoro tri četvrtine odlazi samom vrhu nije baš sjajna za ostatak stanovništva.
Ovo će uvek biti komplikovana i usijana debata. Društveno-naučno istraživanje nikad neće rešiti politički sukob oko nejednakosti sa matematičkom preciznošću, ali makar možemo voditi utemeljeniju raspravu pomoću ovih dokaza iz mnoštva zemalja. To je glavni cilj mog istraživanja.
Koje se konkretne mere mogu primeniti za sprečavanje povratka u nejednakost o kakvoj govorite?
Postoje brojne mere koje se mogu kombinovati za regulisanje nejednakosti. Kroz istoriju, glavni mehanizam za spuštanje nejednakosti bio je širenje znanja, kvalifikacija i obrazovanja. To je najmoćnija sila za smanjivanje nejednakosti među državama: i to je ono što imamo danas, gde zemlje u razvoju u smislu produktivnosti sustižu bogatije države. Ponekad to može da se uradi i u jednoj zemlji uz inkluzivne obrazovne i društvene institucije, koje omogućavaju da veliki segmenti stanovništva dobiju pristup pravim kvalifikacijama i pravim poslovima.
Ali iako je obrazovanje izuzetno važno, ponekad ono nije samo po sebi dovoljno. Kako bi se najvišim platnim razredima i najbogatijim grupama onemogućilo da se otcepe od ostatka raspodele, to jest da rastu mnogo brže od ostatka društva, potrebno je i progresivno oporezivanje prihoda i progresivno oporezivanje bogatstva – kako nasleđenog tako i godišnjeg. U suprotnom, ne postoji prirodan mehanizam za sprečavanje onakve ekstremne koncentracije dohodaka i bogatstva kakvu smo imali u prošlosti.
Iznad svega potrebna je finansijska transparentnost. Moramo efikasno da pratimo dinamiku svih platnih razreda i grupa, kako bismo prilagodili mere i poreske stope onome što vidimo. Nedovoljna transparentnost je zapravo najveća pretnja – može se desiti da završimo u mnogo nejednakijem društvu nego što nam se čini da ono jeste.
Social Europe Journal, 18.06.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.06.2014.
