Novi Sad je u žalosti, građani pale sveće na trgu Svetozara Miletića, policija hapsi vlasnika i zakupce diskoteke Kontrast, u kojoj se ugušilo šestoro mladića i devojaka, političari traže reči kojima bi opisali veličinu ove tragedije. Novi Sad je u poslednjih četiri godine, u kojima su se desila tri velika požara, u kojima je život izgubilo 17 mladih ljudi, dobio nove toponime prepoznavanja: kafić Laundž (osmoro izgorelih), hotel Putnik (troje izgorelih), diskoteka Kontrast (šestoro ugušenih).

Dan posle tragedije, normalno je da građani odaju poštu nastradalima, ali čim šok bude prošao, tuga bi morala biti zamenjena gnevom i zahtevom da se utvrdi odgovornost za ovu tragediju. Vreme je da prestanemo da se zadovoljavamo formulacijom “ljudski faktor”, jer to nisu samo vlasnici kafića, diskoteka, njiva ili šuma koje gore po Srbiji. “Ljudski faktor” su i ljudi zaposleni u gradskim i republičkim inspekcijama, ljudi u ministarstvu policije koje je, po zakonu, zaduženo za “planiranje, organizovanje i sprovođenje mera zaštite od požara”.

I dok porodice oplakuju svoju decu, a uplašeni mladi Novosađani polažu cveće za svoje vršnjake na Trgu Slobode, dotle ministar policije, gradonačelnik Novog Sada i ostali gradski funkcioneri, od izjave do izjave pojačavaju šum pokušavajući da skinu odgovornost sa sebe i svojih službi.

Nekoliko sati posle požara, ministar policije Ivica Dačić obišao je mesto tragedije i odmah nam, iz glave, saopštio da je taj “objekat bio redovno kontrolisan i da ranije nisu bile primećene neke tehničke nepravilnosti“. Ministar je time želeo da ukloni svaku sumnju da bi neki inspektor, kome je on nadležan, mogao biti odgovoran za tragediju. A zakon o zaštiti od požara, koji je usvojen pre dve godine, govori da MUP, na čijem je on čelu, vrši nadzor nad izvršavanjem odredaba ovog zakona i propisa, i to preko svojih inspektora koji imaju velika ovlašćenja: da nalože vlasnicima lokala da obezbede posebne izlaze za evakuaciju, da proveravaju da li su ugrađene instalacije u ispravnom stanju, da narede ugradnju posebnog uređaja koji omogućava blagovremeno otkrivanje požara… MUP je taj koji daje saglasnost na projektnu dokumentaciju, u delu koji se odnosi na zaštitu od požara, on je taj koji proverava da li su ugrađeni materijali otporni na požar…

Ministru policije nije u opisu posla samo da preti hapšenjem direktoru Narodne biblioteke, da hapsi Albance kao meru reciprociteta i da peva Miljacku – nego i da on i njegovi inspektori zaštite ljude od požara. Za to mu nije neophodan Centar za vanredne situacije u Nišu, Sergej Šojgu i ruski avioni i helikopteri. Potrebno je da proveri šta rade njegovi zaposlenici u MUP-u zaduženi za sprovođenje zakona o zaštiti od požara, da li uopšte rade svoj posao ili su za nekoliko stotina evra spremni da izdaju dozvole i zažmure na neispravne instalacije.

Ovo je izgleda pomislio i ministar policije, koji je juče naredio vanrednu inspekcijsku kontrolu svih lokala u Srbiji. Juče i noćas, hiljade vlasnika kafića, disikoteka, igraonica… sklanja kablove, nabavlja protivpožarne aparate, crta strelice za izlaz u slučaju požara. Bojim se da će se, kada prođu dani žalosti u Novom Sadu, sve vratiti u sumornu normalu.

U zakonu za čije je sprovođenje zadužen ministar policije, požar je definisan kao proces nekontrolisanog sagorevanja kojim se ugrožava život ljudi. Najnovija tragedija je još jedan dokaz da proces nekontrolisanog vladanja jednim resorom takođe može biti opasan po život.

I gradonačelnik Novog Sada, Igor Pavličić, pokazuje nameru da svu odgovornost prebaci na vlasnika i zakupce diskoteke: samo nekoliko sati posle požara utvrdio je da je u diskoteci bilo više od 350 mladića i devojaka i da je “zbog tog broja ljudi došlo do stradanja”. Možda je to tačno, ali ne isključuje odgovornost raznih gradskih inspekcija i službi za koje su on i njegovi koalicioni partneri nadležni.

Predsednik skupštine grada, Aleksandar Jovanović, iskoristio je priliku da nam kaže: “Nažalost, neke inspekcije, naročito protivpožarna, nisu u nadležnosti gradske uprave i treba videti da li su poštovana sva pravila”. Za četiri godine, u samo dva požara izgorelo je ili se ugušilo 14 Novosađana. Gde je bio da nas ranije upozori da bi bilo mnogo bolje da je protivpožarna inspekcija u njegovim rukama. Da li sada pokušava da nam kaže da bi Novosađani bili mnogo bezbedniji kada bi se deo nadležnosti iz Beograda preneo na Vojvodinu i grad?

Možda i bi, ali i on učestvuje u toj igri podele vlasti i moći po sadašnjim pravilima i ne može se tako lako osloboditi svoje odgovornosti za ono što se dogodilo.

Oglasio se i čuveni Predrag Marić, načelnik MUP-a za vanredne situacije, koji je postao Avram Izrael demokratske Srbije. Izrael nas je upozoravao da dolaze NATO-avioni, palio sirene Šizelu i Mirelu, a Predrag Marić nas stalno upozorava na razne mirnodopske opasnosti; na sneg i hladnoću, na poplave, apeluje da ne palimo roštilj u šumama, da ne spaljujemo đubre po kontejnerima i korov na njivama…

Osim prava da apeluje, načelnik MUP-a ima i neka ovlašćenja, dužnosti i odgovornosti. Da li je to samo štampanje postera koji će se lepiti po školama, na kojima je deci nacrtano kako treba da se ponašaju u slučaju požara? Ni štampanje tih postera, kojima treba da zaštitimo najmlađe, država nije mogla da finansira sama, nego je tražila pomoć USAID-a.

Uvek će biti, naročito u ovakvom zoološkom kapitalizmu, pohlepnih vlasnika kafana, diskoteka, tržnih centara… koji će hteti da uštede na protivpožarnoj zaštiti, da prodaju više karata nego što je bezbedno – ali građani jedne zemlje svoje živote i živote svoje dece poveravaju na čuvanje državi koja od takvih ljudi treba da ih zaštiti.

U najnovijoj novosadskoj tragediji, to je glavno pitanje: koji deo državnog aparata nije radio ono za šta je plaćen. Da li će, osim uhapšenih vlasnika i zakupaca, još neko biti optužen da je “počinio teško delo protiv opšte sigurnosti”.

Zbog mladih i lepih lica dvadesetogodišnjaka koji su nastradali u Novom Sadu, biće zaboravljeno da je samo u prvih 15 dana marta, u Srbiji bilo 3.400 požara, u kojima je stradalo šestoro ljudi, a onda, kako je mart odmicao, skoro da nije bilo dana kada neko nije umro od vatre… U odnosu na prošlu godinu, broj požara se povećao za 300-400%, a kao najčešći uzrok navode se neispravne instalacije i neispravni seljaci.

Ali ljudi su stradali i u svojim stanovima, izgrađenim pre nekoliko godina, stanovima koje su gradili sumnjivi investitori, kojima su dozvole izdavali sumnjivi gradski službenici, a upotrebne dozvole još sumnjiviji inspektori.

Seljaci koji spaljuju korov na njivama su posebna tema. Nemoguće je proći Srbijom, a da pored puta ne gori nekoliko ari njiva. Njihovi vlasnici ponekad završe u pepelu, zajedno sa korovom koji su spaljivali. Da li su srpski seljaci sišli s uma ili to spaljivanje zemlje ima neke veze sa osiromašenjem i raspadom države kojima prisustvujemo?

Mnogi moji rođaci počeli su da spaljuju korov i strnjiku na njivama, i njihovo objašnjenje je sledeće: zemlju obrađujemo baš kad moramo, jer se ne isplati, a kako u međuvremenu njiva zaraste u veliki korov, za duboko oranje nam je potreban veliki i moćan traktor koji ne možemo da kupimo; lagani i mali traktori, kada uopšte i upale, ne mogu da savladaju taj korov i duboko zaoru i onda je najbolje spaliti njivu i tako je pripremiti za oranje. Ne znam koliko je ovo tačno, ali ne verujem da su srpski seljaci skloni ovakvoj vrsti harakirija samo iz obesti.

Knjaz Miloš je uveo prvu normu o preventivnoj zaštiti od požara. Dušanov zakonik je predviđao da se „onaj ko iz obesti nekome zapali gumno, slamu ili seno, sažeže na ognju“. Ne znam koji su bili efekti zakona naših predaka, ali efekti zakona o zaštiti od požara proevropske Srbije su tragični.

Srbija je još 1884. sagradila prvu železnicu, ali voz od Beograda do Niša i danas stiže za isto vreme kao i pre 130 godina. Srbija iza sebe ima 170 godina organizovane zaštite od požara, ali se danas stotinama procenata meri porast broja požara iz godine u godinu. Srbija je među prvima u svetu imala organizovane političke stranke, ali posle 130 godina, rezultat njenog višepartijskog sistema je nakazno državno ustrojstvo zbog koga ćemo ubuduće sve manje umirati od metka, bejzbol palice, ali i od starosti – a sve više od nekontrolisanog sagorevanja.

Kada budu sagorele sveće upaljene za duše dvadesetogodišnjaka ugušenih u diskoteci Kontrast, ugasiće se i naše interesovanje za ovu novu vrstu stradanja srpskog naroda. Neće biti rasprave o tome gde se toliko greši, pa umesto letine na njivama skupljamo ugušene starce, ali jedno od objašnjenja jeste političko ustrojstvo ove zemlje.

Ovih dana političari cinično potpisuju ciničnu inicijativu lista Blic o departizaciji državnih preduzeća i javne uprave; na stranačkim bilbordima besramno piše – Stop partijskom zapošljavanju. Ministarstva, opštine, njihovi inspektori i razni sekretarijati popunjavani su svih ovih godina armijom korumpiranog polusveta zaposlenog po partijskoj osnovi. Njima se danak više ne plaća samo u evrima, nego i u krvi.

 
Peščanik.net, 02.04.2012.