Fotografije čitalaca, Ivan Božić

Fotografije čitalaca, Ivan Božić

U proteklih nekoliko meseci, otkako je usvojen “program odricanja”, po kome se načelno za oko 10 odsto smanjuju natprosečne penzije i plate radi finansijske konsolidacije države, na ovom mestu sam nekoliko puta iznosio utisak da ni ovu meru radi “nacionalnog finansijskog spasa” Vlada Srbije ne uspeva da sprovede “ni po babu, ni po stričevima”.

U stvari, sudeći po izjavi premijera Aleksandra Vučića u Privrednoj komori Srbije, uoči Uskrsa, nije reč o Vladinom prihvatanju određenih privilegija u pojedinim javnim preduzećima, da po sopstvenoj volji nešto od državne ekonomske politike sprovode ili ne sprovode – nego je, navodno, reč o nedostatku “snage” Vlade da mere štednje na platama dosledno sprovede i tamo gde ima “otpora” i “špekulacija” različitih vrsta.

Naime, premijer Vučić je 7. aprila priznao da Vlada u delu javnog sektora “nije najpravednije sprovela mere finansijske konsolidacije, jer deo svojim zaposlenima isplaćuje viša primanja nego prošle godine, tokom prva tri meseca. Upućujući jasno na koga misli, on je rekao da tu spada naše najveće javno preduzeće “pa nadalje” još neka. Pri tome, Vučić je naglasio da “ne mogu prosvetni radnici, policija, vojska i radnici u državnoj upravi da nose sav teret reformi, a da neki drugi gledaju i kibicuju sa strane i da zato što najglasnije kukaju uvek budu povlašćeni” (Politika, 8. april).

Istog dana kada je Vučić gotovo rezignirano naveo primere ove čini se nesavladive neravnopravnosti koja decenijama prati fazu sprovođenja srpskih zakona (za jedne važe, a za druge ne važe), takođe u Privrednoj komori, novinari su na promociji najnovijeg izdanja MAT-a, koji izdaje Ekonomski institut, dobili i nešto konkretnije pokazatelje koji potvrđuju Vučićeve ocene i glasine u javnosti. Pozivajući se na podatke Republičkog zavoda za statistiku, autori ove publikacije navode da su prosečne neto zarade u javnom sektoru u prva dva meseca (januar-februar) ove godine međugodišnje smanjene za šest odsto. U februaru su te neto zarade u državnoj administraciji bile manje za više od devet odsto, u obrazovanju i zdravstvu za osam odsto, u javnim državnim preduzećima za 4,5 odsto i u javnim lokalnim preduzećima za 2,3 odsto. Inače, međugodišnja vrednost prosečnih neto zarada u januaru i februaru je kod svih zaposlenih u Srbiji ostala ista kao u istom razdoblju prošle godine.

Mada nisam ljubitelj “programa odricanja”, a pogotovu nisam ljubitelj smanjenog plaćanja tehno strukture u Srbiji (ma šta to značilo), gore navedeni podaci upućuju me na zaključak da ni Vučićeva vlada nije toliko “moćna” kada treba da se suoči sa dugogodišnjim privilegijama u vodećim državnim preduzećima, a pogotovu kada treba da zaseče visoke plate rukovodećeg sloja u komunalnim preduzećima, koja, u najvećem broju slučajeva popunjavaju upravo “predstavnici” vladajućih koalicija političkih stranaka. Međutim, neravnopravnost u pogledu “žrtvovanja za zajedničku stvar”, u ovom slučaju ima ne samo ekonomske, nego i duboko negativne moralne posledice. Država u kojoj neki kolektivni ugovor štiti direktore i gornji sloj EPS-a, na primer, a neki drugi kolektivni ugovori u prosveti i zdravstvu ne štite zaposlene u tim oblastima – jednostavno rečeno nepravna je država. To jest, i nije ozbiljna država.

Neko će reći, pa Srbija može da izdrži da joj zbog štrajka advokata ne radi tri-četiri meseca pravosudni sistem ili da joj 700 škola pola godine ima skraćene časove zbog štrajka učitelja i nastavnika, ali ne može da izdrži štrajk električara, jer kakva bi to bila država koja nema struje? Ima u tome nešto istine, ali se na sve to mora odgovoriti i kontra pitanjem: da li struja treba da poskupi da bi se ispunio “kolektivni ugovor” sa onima koji imaju sreću da su zaposleni u EPS-u ili se EPS ne sme privatizovati da neki ljudi iz te firme ne bi bili otpušteni i da neki vlasnik ne bi zatečeni kolektivni ugovor obesio mačku o rep? Slična pitanja i kontra pitanja već se postavljaju i oko prodaje Telekoma.

Država koja može da prikrati primanja penzionera, lekara, učitelja, policajaca, vojnika i svojih činovnika, a ne može da prikrati zaposlene u državnim firmama ni kada je finansijska konsolidacija države u pitanju, u velikoj meri je talac državnog kapitala i onih interesnih grupa koje ga rentiraju. Zato taj kapital treba što pre privatizovati.

Novi magazin, 17.04.2015.

Peščanik.net, 17.04.2015.