Izvedba najnovije predstave državnog vrha – patrijarhova smrt, pogodila je pravo u živac kolektivne histerije. U nedelju ujutru preneta je vest da je preminuo poglavar Srpske pravoslavne crkve. Iste večeri predsednik sekularne države Srbije Boris Tadić prisustvovao je zasedanju Svetog arhijerejskog sinoda, posle čega je proglašena trodnevna žalost. Četvrti dan od smrti patrijarha zakazana je sahrana. U ponedeljak uveče su kablovski operateri saopštili da će tokom ta četiri dana, bez novčane nadoknade, pretplatnicima biti ukinuto emitovanje dvadesetak kanala zabavnog sadržaja. Kablovski operateri su selekciju pravili odvojeno, ali svi su procenili da treba ukinuti oba hrvatska kanala. U utorak je država svojim zaposlenima podelila dnevnice za odlazak u Rakovicu na sahranu, oslobađajući ih radne obaveze. Nezaposlene, mlade i penzionere država nije posebno motivisala – valjda se računa na to da oni i onako nemaju pametnijeg posla nego da dođu na sahranu.

Kako na prosečnog građanina deluje ovakav odnos države prema crkvi i šta im mediji preporučuju kao društveno prihvatljiv oblik ponašanja? U utorak uveče, kolona građana koji su hteli da obiđu telo pokojnog patrijarha izloženo u Sabornoj crkvi protezala se preko Trga republike, duž cele Knez Mihailove, do ulice Kralja Petra i ulaza u crkveno zdanje. Opšti muk i prinudna tuga zavladali su glavnim gradom. Ljudi druge veroispovesti i ateisti su na par dana izbrisani sa spiska građana i postoje na nivou statističke greške.

Istraživanja javnog mnjenja iz godine u godinu pokazuju da građani Srbije najviše poverenja imaju u crkvu i u vojsku. To nije slučajno – te dve institucije su blisko sarađivale u ključnim trenucima naše novije istorije – tamo gde je uniforma vršila operacije, gazila je, pre ili kasnije, i neka od svetih nogu SPC. Zbog čijeg mrtvog tela građani satima stoje u redu?

Pokojni poglavar Srpske pravoslavne crkve je sa manjim prekidima podržavao režim Slobodana Miloševića sve do 1999. godine, da bi mu konačno okrenuo leđa nezadovoljan ratnim porazima. U Prebilovcima u Hercegovini u avgustu 1991. patrijarh je pred 30.000 ljudi rekao: “Ako je božja volja da vodimo rat, svaki Srbin se mora viteški i herojski boriti, veran istorijskom duhu srpskog naroda“. Patrijarh nije imao ništa protiv toga da ga Željko Ražnjatović – Arkan zove svojim  „vrhovnim komandatom“, a u Sokolcu pored Sarajeva 2. jula 1995. blagosiljao je Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Opsadu Sarajeva nazvao je slučajem u kojem „Srbi samo malo granatiraju“. Projekat stvaranja velike Srbije podržao je u Glasu Crkve iz 1991: “Novo, dopunjeno Načertanije mora postaviti jasne i nedvosmislene granice nove srpske države i mora odbraniti naš narod koji živi u drugim državama“.

Patrijarh je imao mišljenje i o ulozi žene u ratnim pohodima: “Mnoge majke koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece, da im ostanu kao uteha.“

U beogradskom mimohodu (reč koja se poslednji put pominjala na Titovoj sahrani) hiljade žena čeka da uđe u Sabornu crkvu, pusti suzu i poljubi mrtvog patrijarha. Izvesno je da su neke od njih u menstrualnom ciklusu. Koliko njih je upoznato sa mišljenjem poglavara SPC iz njegove knjige Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje“. U istom delu, pokojni patrijarh poručuje ženama: “Pokrivanje glave je simbol pokornosti žene mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti.“

Patrijarh je mrtav. Bira se sledeći.

Dugo se govori o mogućnosti da mitropolit Amfilohije bude “patrijarh umesto patrijarha”. U tom slučaju, na to mesto bi došao čovek o kojem oni koji o Pavlu govore kao o skromnom i poniznom čoveku, verovatno ne bi mogli da kažu ništa slično. Ipak, mitropolit crnogorsko-primorski se sa patrijarhom Pavlom slagao u mnogo čemu, naročito u vezi sa stradanjem Srba u bivšoj Jugoslaviji.

One koji su se, milom ili silom, našli na linijima fronta, Amfilohije je tešio rečima da je bolji rat uz crkvu nego mir bez nje: “Truli mir… upravo i jeste suština cjelokupnog novog svjetskog poretka, savremenog sekularizovanog usmjerenja evroameričke civilizacije. Takav mir u stvari nije mir već privid mira, zasnovan na otuđenju od izvora mira i pravde. Kao takav on će biti uvijek iznova uzrok stravičnih krvoprolića.”

Mitropolit platonovski veruje da se ratnički zanos najbolje budi muzikom, pa je tako 1991. na dubrovačkom ratištu guslama hrabrio crnogorske rezerviste. 1992. je u sličnoj prilici citirao reči vladike Radeta, poznatijeg kao Njegoš: “Neka bude što biti ne može, nek’ ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje.”

Amfilohije je poznat i po poređenju majke Radovana Karadžića sa majkom Jugovića, ali i po metalnoj crkvi koju je uz pomoć helikoptera vojske SCG prkosno postavio na vrh planine Rumije. Zapamćena je i njegova odbrana prava crkve da se bavi politikom: “To zamjeranje je nasleđe titoističko-brozovske ere. I tada je bila na snazi stroga zabrana crkvenim ljudima da se bave politikom. Crkvi, međutim, saglasno njenoj prirodi i svečovečanskoj misiji, ništa što je ljudsko nije tuđe.”

Pre samo nekoliko meseci, baveći se smislenošću uključivanja Crne Gore u Evropsku uniju, Amfilohije je rekao: „Integrisati se u Evropu, koja je sve više Evropa bez Boga, Evropa protiv Boga, čiji ustav izbegava da zapiše da se ona temelji na hrišćanskim vrednostima, to znači gubiti svoj kompas, svoj mir duhovni, svoj smisao, znači odreći se svega onoga na čemu je sagrađeno sve što jesmo i što imamo kroz našu istoriju”. I dalje: “Ako ulaskom u Evropu izgubimo osećanje za živo prisustvo Božje u svakidašnjem životu, u našim ljudskim delima, onda ni sami sebi ne trebamo, onda nam ne treba ni Evropa. Onda ćemo ličiti na slepce koji padaju u istu jamu.“

Ovih dana prisustvujemo najvećem zbližavanju države sa crkvom u poslednjih nekoliko godina. Ubrzo ćemo videti da li to znači da je vlast promenila svoje prioritete i na neko vreme odložila evropske integracije ispod mantije Srpske pravoslavne crkve.

 
Snežana Čongradin / Matja Stojanović

Peščanik.net, 19.11.2009.

Leave a Reply