Tek što je prošle sedmice na donatorskoj konferenciji u Briselu za otklanjanje posledica poplava u Srbiji i Bosni i Hercegovini za našu zemlju prikupljeno ukupno 995 miliona evra, u čemu su, po rečima predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji nas je tamo predstavljao, „nešto donacije, nešto povoljni krediti, a nešto preusmereni novac iz različitih fondova“, počela je u srpskoj javnosti prilično neumesna rasprava o tome – koliko je od tih velikih para doista čisti poklon Srbiji, jer ostalo se navodno ne može računati u pravu pomoć.
Tako se nesrećni predsednik Nikolić, inače sklon teškim gafovima, ovoga puta ni kriv ni dužan opet našao na udaru podsmeha – kao da mu se namerno ne dozvoljava da bilo koji uspeh zemlje bar delimično i sebi pripiše u zaslugu. Možda mu se zamera što je u Briselu rekao da je Srbiju i BiH nevolja naterala da sarađuju, pa će sada i Mile Dodik morati „preko Sarajeva“ da ište pare za pomoć poplavljenima u Republici Srpskoj, što valjda ne odgovara njegovoj „strateškoj viziji“?
U tom licitiranju oko toga koliko smo stvarno dobili, prvo je Marko Blagojević, direktor Vladine kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja, izneo da su „čiste donacije“ oko 115 miliona evra. Zatim je premijer Aleksandar Vučić procenio da su takve nove donacije za štete od poplava oko 120 miliona evra i da to nisu male pare. Zatim se u novinama pojavio zluradi komentar da su „nove donacije“ zapravo tek 29 miliona evra, a sve ostalo su „preusmerenja“ i „nova zaduženja“, itd. Iza takve zluradosti moguće da stoji ona stara luda iluzija da je svet dužan da nam pomogne u svakoj nesreći koju smo u ime čovečanstva baš mi Srbi uvek podnosili i da se ta pomoć mora dati „u kešu“ – da je trošimo „bez političkog uslovljavanja“, to jest kako hoćemo i za šta hoćemo.
Ne znam zbog čega me je ovo „kiselo“ dočekivanje rezultata donatorske konferencije u Briselu podsetilo na prastari vic u kome se kaže da su Crnogorci, kada im je posle Drugog svetskog rata poslata pomoć u kukuruzu u klipovima, uzvratili donatorima iz Vojvodine porukom – šaljite još, ali okrunjeno. Na taj vic verovatno me podseća „razočarenje“ što je, navodno, samo 29 miliona evra ona vrsta „okrunjene donacije“ sa kojom Srbija može raspolagati „kako sama hoće“ i bez angažovanja i sopstvenih resursa, i bez dugoročnog povrata povoljnih kredita.
Pa zar je i 29 miliona evra „čiste donacije“ malo, a pogotovu nije malo 115 miliona evra „novih donacija“. I prvo, a ne na kraju, pametnoj državi je spomenutih „ukupnih“ 995 miliona evra veoma veliki „poklon“, čak i kada bi se on morao vraćati u celini – jer nigde danas ne možete, na primer, dobiti kredit na 40 godina sa 0,01 odsto kamate (što nude Japanci). I ne gunđaju u MMF-u ili Svetskoj banci kada javni dug Srbije raste zbog Koridora 10, obnove željezničke mreže ili zbog nekih drugih infrastrukturnih projekata (pa neće gunđati ni zbog nadoknađivanja štete od poplava) – nego kada se spoljni krediti javnog sektora okolo-naokolo survavaju u klasičnu javnu potrošnju radi održavanja nepodnošljivog „postojećeg reda stvari“ u Srbiji.
U stvari, i ta „preusmerena“ sredstva od međunarodnih finansijskih institucija i banaka, preusmerena su za otklanjanje posledica poplava zbog toga što Srbija nije u stanju da iskoristi svu silu ranije odobrenih povoljnih zajmova iz različitih razloga, a najčešće zbog neznanja, nedostatka novca za sopstveno, čak i malo učešće u projektima ili zbog nečijih suprotnih, lokalnih interesa (a ponekad, verovatno, i zbog onih koji u takvim projektima nisu našli načina da se i lično „ugrade“).
Najveći problem je golo neznanje, u nekim slučajevima udruženo sa pukim primitivizmom, što zapravo razbija zabludu da Srbija ima dovoljno kvalifikovane elite. Evo, uzmite samo slučaj neispravne vode za Užice. Neko se može iznenaditi da baš jedan od najlepših brdskih krajeva Srbije, sa relativno povoljnim hidrološkim potencijalima, ima problem sa vodom za piće već duže od pola godine, navodno zbog nekih algi. Na rešavanju ovog problema učinjeno je dosta, ugrađene su neke nove cevi, preusmerene i na dodatna izvorišta, itd, ali je problem izgleda „rafiniran“ i potrebno je vrhunsko mikrobiološko i hemijsko znanje da se on reši. Gde su sada oni silni naučnici sa nekog Megatrenda, da priskoče i doktoriraju na jednoj važnoj stvari kakva je snabdevanje jednog grada vodom za piće?
Slično je, inače, i u ekonomiji. Za rešavanje nekih ekonomskih problema nije dovoljno samo političko znanje ili famozna „politička volja“, a nije dovoljno ni slušati ono šta priča „ekonomska čaršija“ – nego je potrebno i vrhunsko znanje.
Novi magazin, 25.07.2014.
Peščanik.net, 25.07.2014.
