„Ako ga nađete naći ćete ga. Ako ga ne nađete, nikada ga nećete naći.“ Iz filma „Kradljivci bicikla“
Zašto je sada obavezno reći da „Srbija nikada neće“, kada bi bilo dovoljno reći da „neće“, recimo, vlada, skupština ili predsednik Srbije? U demokratijama je mandat vremenski ograničen, a o tome šta zemlja hoće ili neće odlučuje se na izborima. To, naravno, znaju i oni, kod kuće ili u inostranstvu, kojima se ove poruke šalju, posebno nakon poslednjih izbora na kojima su glasači pokazali da umeju racionalno da izaberu upravo između onih alternativa za koje sada njihovi predstavnici kažu da nikada neće biti predmet izbora. Čemu onda to neprestano skandiranje rečju „nikada“?
Verovatno je najlakše na primeru jedne izjave predsednika vlade Mirka Cvetkovića videti koliko je, u najmanju ruku, neumesno neprestano koristiti reč „nikada“. On je u svom prvom obraćanju skupštini Srbije, još uvek kao mandatar, rekao da „ova vlada neće nikada priznati Kosovo“. Dovoljno je bilo reći da neće, nije bilo potrebno preterivati, mada je zaista tačno i da neće nikada, naprosto zato što neće vladati većno. Iz tog istog razloga, ograničenog trajanja, ta vlada neće nikada učiniti mnoge stvari, ali to ne govori ništa ni o efikasnosti niti o odlučnosti vlade. Mnogo više vladu obavezuje izjava da „neće priznati“, nego da „neće nikada priznati“.
Ova izjava se, bar, tiče samo ove konkretne vlade. Izjave drugih predstavnika vlasti, gde se po upotrebi reči „nikada“, pored radikala, posebno ističu Boris Tadić i Vuk Jeremić, više su od preterivanja. Recimo, pre neki dan je Tadić izjavio da „ova vlada ni po koju cenu neće odustati od članstva Srbije u Evropskoj uniji“. Ali to ne znači, dodao je, da će vlada pristati na bilo kakve ucene kada je reč o članstvu u EU, jer ona neće nikada odustati od odbrane državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji.
Ako se izostavi reč „nikada“, sve to naravno zvuči protivrečno. Jer, ako članstvo u Evropskoj uniji nema cenu, to jest ako je Srbija spremna da plati bilo koju cenu da postane njen član, tada je, naravno, besmisleno reći da se neće pristati na ucenu, jer za njom tada i nema potrebe, a besmisleno je reći i da se neće odustati od Kosova, jer se izričito kaže da bi upravo to mogla da bude cena. Postoji, dakle, cena. I zaista, kada se ne govori o tome šta se neće nikada uraditi, nego šta će se uraditi ako postoji izbor, tu je izjava Vuka Jeremića britanskoj teviziji da će vlada Srbije odbiti članstvo u Evropskoj uniji, ako je ono uslovljeno priznanjem nezavisnosti Kosova, a sličnu izjavu je pre toga dao i Božidar Đelić.
Ako se, međutim, želi izbeći izbor, a da to ne izgleda sasvim neuverljivo jer je naprosto protivrečno, tada može da pomogne reč „nikada“. Ako se kaže da vlada, čiji mandat ipak traje najviše četiri godine, nikada neće priznati Kosovo zarad članstva u Evropskoj uniji, to je zaista neprotivrečno, jer je uslov nemoguć, pa je sve što je njime uslovljeno naravno moguće. Pa je tako moguće da postoji spremnost da se plati svaka cena za članstvo u Evropskoj uniji, a i da se nikada neće platiti cena u vidu priznavanja nezavisnosti Kosova.
Da bi se videlo šta se sve može reći, a ne obavezati se ni na šta, uzmimo drugi primer. Na internet stranici predsednika države može se pročitati da je „Tadić kazao i da Srbija nikada neće dozvoliti da se na bilo koji način dovede u pitanje opstanak Republike Srpske“. Ovo je, takođe, protivrečno ako se izostavi reč „nikada“. Naime „na bilo koji način“ podrazumeva i to da recimo građani Republike Srpske odluče da nisu za njen opstanak. Pod kojim uslovima i sa kojim ciljem, to je drugo pitanje. Jasno je da bi se vlasti Srbije mnogo više obavezale kada bi rekle da je samo sadašnji status Republike Srpske prihvatljiv. Bilo bi, najpre, jasno da se predsednik Srbije izjašnjava o stvarima koje nisu u njegovoj nadležnosti, a potom bi bilo potrebno reći zašto je upravo to njegova politika? No, ako se kaže da Srbija „nikada neće dozvoliti da se ni na koji način“ i tako dalje, jasno je da se time predsednik Srbije ne obavezuje ni na šta. Jer je to naprosto nemoguće.
Reč „nikada“ je potrebna kako bi se govorilo u ime Srbije, a ne u sopstveno ime. Ovde je zanimljivo uočiti razliku između načina na koji je u ime Srbije govorio Vojislav Koštunica i načina na koji to čini Boris Tadić. Prvi se pozivao na prošlost, a drugi govori u ime budućnosti. Za obojicu, Srbija se ne menja kroz vreme. Koštunica je imao običaj da kaže da je Kosovo vekovima, oduvek, bilo deo Srbije, a Tadić kaže da ono to nikada neće prestati da bude. Budući da se rečima „uvek“ i „nikada“ zaustavlja vreme, sve istorijske činjenice su beznačajne i bespredmetne. U ime te nepromenljive Srbije govore njene trenutne i prolazne vlasti. Ne u svoje ime ili u ime građana koje predstavljaju.
Jednu posledicu ovakvog shvatanja odgovornosti valja posebno istaknuti. Tadić je, kaže njegova internet stranica, poručio da „naša država i naš narod imaju svoje interese kao sve države i narodi sveta, i ako neko misli da će ova vlada proevropske orijentacije odustati od nacionalnih interesa zbog evropskih perspektiva, taj se vara”. Ovde, uz put, valja zapaziti da se ne koristi izričito reč nikada, pa je nešto jasnije šta se želi reći. Naime, ništa nema od Evropske unije ako su cena nacionalni interesi, kao što i izjavljuju svi članovi vlade kada ih se konkretno pita. To je, naravno, odluka te vlade, a šta će biti odluka građana o tome šta su nacionalni interesi Srbije, ne nikada nego, za nadati se je, relativno skoro, ostaje da se vidi.
U ovoj se izjavi, međutim, kaže da „vlada proevropske orijentacije“ sledi nacionalne interese, a ne volju glasača. Zapravo, ne samo da vlada nema drugi izbor, već ga nemaju ni glasači, građani čija je to vlada. Jer i oni imaju obavezu prema nacionalnim interesima. Ako je potreban razlog zašto nije moguće demokratski odlučiti šta je nacionalni interes, ukazuje se na to da sve države i svi narodi sveta imaju interese, koji su kvalitativno isti kao i srpski nacionalni interesi. Pa kako svi, tako moramo i mi.
U nauci o međunarodnim odnosima postoji jedno nepisano pravilo, koje glasi: „Svet je veliki“. Drugim rečima, kada god kažete da sve države na svetu imaju ovu ili onu karakteristiku, najverovatnije je da niste u pravu. I evo, u Evropi je teško naći državu ili narod koji je imao trajne interese onoga tipa na koji misli Tadić. Jer, ako se misli na teritorije ili na nacionalni identitet, šta god to bilo, to zasigurno nije nešto nepromenljivo. Da jeste, od Evropske unije ne bi ostala ni ideja.
Što ne znači da države nemaju ili ne bi trebalo da imaju trajne interese. Oni, međutim, nisu ni teritorijalni ni biološki. Interes države je interes njenih građana, a to su, u minimalnom smislu, bezbednost i pravda. U demokratijama je možda još i najvažnije blagostanje. U ispunjavanju tih interesa, vlasti odgovaraju građanima, ne onima koji nikada neće postojati, nego postojećim generacijama. No, to je druga tema, možda za sledeće izbore.
Peščanik.net, 05.08.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
