Šest dana pre prvog kruga predsedničkih izbora na kojima će među svojim omiljenim kandidatima – zvali se oni Velimir Ilić, Boris Tadić ili Tomislav Nikolić – odabrati najomiljenijeg i kosovski najpotentnijeg piona, srpski premijer Vojislav Koštunica, leden kao špricer, superiorno je ignorisao tzv. dileme srpskog društva (hoćemo li ili nećemo sa Evropskom Unijom potpisati ugovor o suradnji; hoćemo li ili nećemo pitanje Srpskog Kosova vezivati za Sporazum o pridruživanju EU; nećemo li ili nećemo u NATO) i čitav 14. januar ugodno proveo u kulturološkoj instalaciji na koju ga je obesio Nemanja (ex-Emir) Kusturica, fundametalni pravoslavni umetnik. Pomenuti filmadžija koji po racionalnim mentalnim potezima sve više duhovno, pa i fizički liči na kolegu-umetnika-reditelja Bin Ladena, na planini Mokra Gora, u selendri koju je nazvao Drvengrad – gde vlada svojom gvozdenom neglobalističkom rukom, naplaćujući vlastite poreze, birajuće televizijske kanale koje robovi smeju da gledaju, igrajući se arhitekte-amatera uveren da je samo pitanje dana kad će objaviti da je postao hirurg ili biolog, jer je Nemanji u ovakvoj Srbiji sve dozvoljeno – napravio je, uz logičnu pomoć ovdašnjeg Ministarstva kulture Festival pod hommage-imenom „Kustendorf“ što je kao melem na kosovsku ranu palo na ranjivu dušu Vojislava Koštunice koji nije sakrio oralno divljenje spram univerzalne Nemanjine izjave („Sve što se radi, od ishrane do filma, ako hoćemo da bude dobro, mora da bude selektivno i ne sme da se omasovi do one mere u kojoj postaje puko tržište“).
Ošamućen osebujnim ludilom koje u Drvengradu memljivo opstaje mirisom tamjana, Koštunica je pohitao da pohvali Nemanju i njegovo ognjište: „Drvengrad je verni odraz njegovih filmova, gde je vizuelna ideja pretočena u opipljivu stvarnost. Otuda nema ništa prirodnije nego da takav grad preraste u veliki kulturni centar, gde će se stvarajući i učvršćujući bratstvo po talentu okupljati afirmisani umetnici i oni koji su tek na putu uspeha, gde će se smenjivati i koncerti i izložbe i festivali”, dodajući da je “posebnost ove manifestacije njena okrenutost mladim stvaraocima i težnja da se kroz razmenu misli i ideja ostvari ukrštaj mladalačke svežine i izvornosti sa iskustvom dokazanih umetnika, jer iz tog ukrštaja treba da proistekne i neka vrsta zajedničkog osećanja za prave umetničke vrednosti, koje su suprotnost globalizacijskoj komercijalnosti i kiču”.
Kad se normalan čovek provuče kroz ovakvu Koštuničinu rečenicu i sačuva polni organ od dss-oštećenja, ostaje mu da praktično vidi šta su to Voja & Nemanja osmislili u Srpskom Drvengradu, što se, možda docnije, može upotrebiti kao Memento Mori srpske politike; recimo, retardirana Kusturičina ideja da se otvori Groblje loših filmova i da se ceremonijalom sahrane filma „Die Hard: 4.0“ otvori najnoviji srpski religiozni festival; uz dirljiv Nemanjin govor i muzičko prisustvo takvih budalastih prikaza kakve su „No Smoking Orchestra“ ili „Vrelo“. Simbolična sahrana filma „Die Hard:4.0“ sa sve rediteljem Len Wisemanom, uz glavnog junaka (John McClane) kojeg uvek maestralno igra Bruce Willis – onaj je delikatni trenutak Srpskog Društva kad zvanično počinje Državno Ludilo samoproglašeno Koštuničinim prisustvom na opelu holivudskog junaka po imenu John McClane kojeg, by the way, on nikad nije gledao, jer Voja gleda samo ruske filmove do 1953. godine (nakon Staljinove smrti postali su mu dekadentni), sa izuzetkom reditelja Nikite Mihalkova koji se, gle, lično pojavio u Drvengradu da na licu mesta odbrani Koštunicu/Kusturicu i lopatom udari u Die Hard-grob, valjda da nam se takav Hollywood više nikad ne uslika, Kusturica će sve to lično, sekirom ako treba, sprečiti!
Detalj da je film „Die Hard: 4.0“ pojedinačno profesionalniji i bolji od svega što je Nemanja sa svojim letećim ćilimima napravio (svoje poslednje „delo“, film „Zavet“ povukao je iz bioskopa, jer mu se kritike nisu dopale; a kritike u Kanu su, recimo, bile takve, da je bilo vrlo tužno čitati ih – sa porukom da je Kusturica uspešno pokazao svoju debilnu stranu na superiorno trijufmalan način da je napravio jedan od najglupljih filmova ikad snimljenih u Evropi poslednjih pedeset godina), takav detalj je tek vrh ledenog brega u ovoj priči koja sa filmom – usred predizborne kampanje – tobož nema nikakve veze.
„Kustendorf“ je, u stvari, javno pokazivanje srednjeg prsta čitavom svetu; poruka „Ko vas jebe“ prepoznaje se ne samo u 300 ekskluzivno pozvanih posetilaca, ne samo u samoizolaciji straha od Holivuda, ne samo u naznakama Srpske Vlasti i tobožnjeg Srpskog Ponosa – već u poremećenoj potrebi da se Nemanja Kusturica danas obračunava sa civilizacijom na isti način kao što je to radio Slobodan Milošević 1999. godine, s tom razlikom što ni Miloševiću nije palo na pamet da sahranjuje Bruce Willisa!
Iz ove Koštuničino/Kusturičine filozofije (isti nježnik, drugo filmsko pakovanje) da se poseremo na komercijalu, na hitove, na akcione blockbustere, a usput se pokenjamo na njihovu politiku sile jer hoće da nam uzmu Kosovo a ostave B&H u celini i celosti, dolazimo do suštine čitave priče: „Kustendorf“ je šifra za buduće zdravstveno ponašanje Srbije, nervozne na Ameriku, Europu, a posebno fucking Hollywood koji nije digao glas na pokušaj otimanja čitavih petnaest odsto naše suverene forever teritorije! Šta je sledeći korak: da sahranimo „Titanic“ u centru Beograda i da se Vojislav Koštunica popiša na grob Leonarda De Caprija?
Iz filmskog svetla poludelog Drvengrada gde se ekskluzivno vraća XIV vek – ozbiljno se razmišlja da se ukinu toaleti, kako bi ljudi u prirodi Mokre Gore prirodno radili one smrdljive stvari, što bi ekološki nivo podiglo na neslućeni nivo, ne zove se slučajno ovo Mokra Gora – eho predsedničkih izbora udara svojim sahranjenim „Die Hard“ zaklinjanjima. Nesrećni Boris Tadić koji sve više liči na najlošijeg glumca u lažnim replikama gde večito kasni za stvarnošću ( „Ljudi, mi moramo da nastavimo da okrećemo pedale“) izgleda kao totalni gubitnik; njegova patetika sukladno prevedena na svaku špansku tv seriju uverljivo je bljutava, što je, pretpostavljam, bio i vrhunski cilj fanatične ispraznosti njegove totalno šuplje partije; s druge strane, retko odvratni Tomislav Nikolić čini sve ne bi li nam se uvukao u dupe – ta vrsta ljigave radikalske korektnosti u koju niko, prvi Nikolić, ne veruje, s tezama da su mu svi ljudi jednaki, da on neće u rat, da mu je EU velika ljubav… izgleda kao vrsta klistira, još samo da crevo dobijemo uz glasački listić!
Velimir Ilić bio bi glavni junak filma „Die Hard:4.1“ kad bi ga režirao Nemanja Kusturica: nije isključeno da će se tako desiti kao Tribute To Velja nakon spektakularnog poraza koji se Iliću kao predsedničkom kandidatu sprema; nedovoljno radikalan da se suprostavi Tomi Nikoliću, dovoljno glup da nema šanse pred Čedomirom Jovanićem, dovoljno neartikulisan da uđe u borbu sa empty-blagoglagoljivim Borisom Tadićem, nedovoljno inteligentan da shvati koliko je vaistinu retardiran, ali zato bahat i drzak jer iza sebe ima logističku podršku novca kojim se jedino može ponositi Mlađan Dinkić – Velimir Ilić viđena je žrtva predsedničke nedelje. Konačno: nešto lepo da se u Srbiji desi!
A što se drugog kruga tiče, da malo pričekamo: John McClane je tek sahranjen! Treba malo vremena da nam se Bruce Willis vrati sa osvetom u „Die Hard:5.0 – Serbia Aloud“, digne Drvengrad u vazduh, Koštunicu nagog veže u centru Prištine, Kusturicu priloži na tihu vatru, Srbiju privede k svesti, Ljiljanu Smajlović svuče do golih grudi i stavi na lomaču, natera svakog Lukovića da prizna da mu je „puszi“ najuzbudljivija riječ koju je čuo godinama, ukratko: ništa nije gotovo dok Hollywood ne pokori Srbiju!
BH Dani, 18.01.2008.
Peščanik.net, 19.01.2008.
