U četvrtak uveče grupa pripadnika i simpatizera klerofašističke organizacije “Obraz” okupila se u Kapetan Mišinoj ulici da spreči otvaranje izložbe mladih likovnih umetnika iz Prištine, grada koji je neodvojivi deo Srbije i koji nam niko nikada neće oteti, razume se. Izložba je po sebi bezazlena i u Novom Sadu je održana bez problema, valjda zato što su tamo svoju bandu pohapsili. Policija je preko volje uredovala, ali otvaranje izložbe sprečeno je. Iz razloga “bezbednosnih”, je li.
Ono što je tu nadasve zanimljivo, međutim, jeste da su smerne sluge Božje nosile jednu ripidu na kojoj je u prirodnoj veličini živopisana cela figura Milorada Ulemeka Legije u onoj cirkuskoj svečanoj uniformi JSO. To je novost koja zaslužuje osvrt, korak napred koji navešćuje jednu od mogućih budućnosti, ukratko – predskazanije jedno.
Događaj ima retku kombinaciju simboličkih, psiholoških i političkih elemenata, sve na jednom mestu. Kao prvo, “Obraz” je, uz još neke slične skupine, jasno artikulisan izraz mrakobjesne crkveno-vojno-državne kamarile koja sebe vidi kao čisti i destilisani oblik “srpske duhovnosti”, “svetosavlja” i uopšte “oboženosti”, padajući tako u greh taštine i u izvesne jeresi. Ambicija te kamarile je da Srbiji nametne “simfoniju”, to jest “sabornost”, to jest savez oltara, sablje i krune. Jasnije rečeno: mantija, čizma i pendrek. Ta ideologija ima svoje simpatizere u onome što su komunisti zvali “crna reakcija”; danas je to “slavsko-salonska” frakcija “građanskog staleža” koja je nekada (osim za Slobu i Šešelja) glasala za SPO, a onda za DSS, jer su oni Vukovi bili malo previše prosti za njih, a ovi Vojini su svi fini. Nije, dakle, nikakvo čudo što je Koštunica Vojislav svojevremeno pisao bogougodne članke za “Obrazove” publikacije i što je Andreja Mladenović, vikarni episkop DSS i glas Vojin, jedan od osnivača “Obraza”, kako čujemo. To bi bio prvi segment događaja.
Drugi segment događaja likovne je prirode. Na javnim manifestacijama nosaju se razne slike: prvo su bili Vuk Karadžić, Njegoš i Filip Višnjić (ni krivi ni dužni); onda je bio Sloba “sa suncem u kosi”; pa Voja Šešelj, pa Ratko i Radovan, pa graždanin Putin, Vladimir Vladimirovič. Nosanje tih slika izraz je političkog stava, naravno: od Srpstva kao takvog (Vuk, Njegoš, Višnjić), preko već malo preciznijih političkih programa (Sloba, Šešelj), pa do sasvim jasnih stavova (Ratko i Radovan); Putin tu već ispada kao izraz očajanja. Odakle sad Legija – i to na ripidi, kao svetac? Pa valjda zato što je ubio Zorana Đinđića; drugi razlog niti se vidi se, niti se dade naslutiti. Naime, “patriotske zasluge” tog lica u najmanju ruku sumnjive su – ako ih uopšte ima. Do sada su se pojavljivali ljudi u majicama sa onim kurjakom sa značke JSO, čak i usred Specijalnog suda. Sliku Legijinog lika vidimo prvi put. Ko je sledeći? Zvezdan stradalnik vere? Blaženi Vlada Budala? Velikomučenici Duća i Kum? Sačekajte pa ćete videti.
Treći segment je kontekst u kome se taj slaboumni događaj uopšte zbio i koji je pružio povod: kosovska kriza. Jeste Kosovo navek srpsko, ali prištinski likovni umetnici neće majci u Beogradu izlagati svoje slike i instalacije. Tako “Obraz” na svoj način deklariše ono što svi oni misle, ali ne smeju da kažu: Kosovo je naše, ali bez kosovskih Albanaca. Uostalom, Voja Šešelj je to svojevremeno sasvim iskreno i objasnio, a Vojina je zadnja.
Šta se sada može zaključiti iz gornjih okolnosti?
Pre svega da je kosovska fikcija marljivim trudom naših kleronacionalista, njihovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika postala univerzalni izgovor za svaku gadost koja nekome padne na pamet. Sve “braneći Kosovo” da nam ga ne “otmu”, spremni smo na sve: da postanemo zaturena ruska gubernija; da prodamo NIS; da se odsečemo i izolujemo; da raskinemo odnose sa svima koji uvažavaju životnu stvarnost; da nosamo živopisanog Legiju na ripidama, jer da on svakako igra neku ulogu u “spasavanju Kosova”, čim “Obraz” to radi. Ah, da: i da se obračunamo sa “izdajnicima”, “evroslinavcima”, “građanistima”, “mundijalistima”, “rasrbljenima” i ostalom “anacionalnom” gamadi – kad već ništa drugo sa tim Kosovom ne možemo da svršimo. Liste za odstrel (ili za slovo “Z”; to je nekako srpskije) sastavljaju se i objavljuju godinama; to je isto nacionalna tradicija. Svako radi svoje: Velja Ilić “bezbožnike”, “sataniste” i “umobolne medije”; “analitičari” broje “misionarsku inteligenciju”; neonacisti broje Jevreje, nesrbe i ostale “izdajnike”; klerofašisti jeretike i otpadnike; Vojin kabinet “anacionalne” elemente i tako dalje. Sve to i nije neki problem (radi se oduvek) u okolnostima redovnim.
Problem je nešto drugo, kao što smo videli iz ovog simbolički i psihološki značajnog događaja od prošlog četvrtka. Problem je sistematsko podgrevanje i pumpanje pseudopatriotske histerije, ne bi li se veštačkom frustracijom prikrile vlastita nesposobnost i politička slabost. Neka bude što biti ne može, a ne može biti da Voja Koštunica sedi na vlasti iako je u manjini. E, pa biće što biti ne može i Voja ostaje premijer “spasavajući Kosovo”. Tu, pre ili kasnije, dolazimo do “saborne” i “patriotske” diktature ulične rulje koja se već drznula da na ripidama nosi jednog Legiju Ulemeka, sve “braneći Kosovo”. A onda nastaju noć i magla (Nacht und Nebel, kako kaže Nemac).
Danas, 11.02.2008.
Peščanik.net, 10.02.2008.
