Uvažene kolege I. Marojević i N. Prokić, u iskrenoj želji da se nepodnošljivo stanje u našoj kulturu poboljša, predlažu, sa puno razloga, da za početak, kao prvi korak u jednom radikalnom zahvatu koji bi izlečio teško bolesnog pacijenta – srpsku kulturu – bude ukinuto Ministarstvo za kulturu. U celini i celosti, kako bi rekao korifej savremene srpske kulture Žika Obretković. Drugi, pak, ne manje radikalni muzički delatnici, predlažu da se Ministarstvu za kulturu i informisanje, doda, istine radi, još jedna ne manje kulturna delatnost – izrada sitnih kolača i žita sa šlagom; filmski umetnici se pitaju šta u Ministarstvu za kulturu rade isluženi policajci, a četvrti, estradni umetnici, tezgaroši sa nivoa 23 nekadašnjih nezaboravnih krčmi sa Ibarske magistrale, kolevke srpskog folka, gore od nestrpljenja – kad će nove podele nacionalnih pemzija, što im nekako dođe kao deljenje božićne česnice na Terazijma ili šarenih uskršnjih jaja o Vaskrsu.
(Inače, te folk umetnike sa njihovim muzičkim naoružanjem kalašnjikov, kalašnjikov, još u košmarnim snovima svojim, vidim kao Miloševićeve bojovnike. Ako se složite sa mnom da je svaki rat, što reče klasik teorije rata, nastavak politike drugim sredstvima, ja bih rekao, ubitačne politike ubitačnijim sredstvima, onda nastavak Miloševićeve porazne ratne kampanje nije ništa drugo nego agresivna, primitivna muzika koja okuplja hiljade sledbenika. Taj strašni neukus muzike i reči tih interpretatorki najsličnijih damama iz noćnih barova i njihov neprebolni patriotizam sa raspećem među silikonskim mlečnim žljezdama – estradne zvezde sa silikonske mlečne žljezde – kako bi rekao naš narod, to je sve opet, intermeco, predah do novog rata koji najavljuju bogoljubivi Risto, Matija s pelerinom i srpske demokrate sa Vojislavom koji nikad nikog u oči nije pogledao, a pogotovo notornu istinu. Nema mira među Balkancima dok je njima Tompsona a nama silikonskih jet set-ica, nema sve dok muzikalne a rodoljubive silikonsice ne bacimo na deponiju istorije kulture i dok Kosovoooo, tebi se vraćam ponovoooo… ne prestane da bude neprevaziđena folk tema, legitimacija rodoljublja.)
Ministarstvo kulture i informisanja, odista, treba ukinuti, ali pre nego se samoukine, pre nego što dođe do samodokidanja, kak bi rekel drug Kardelj, nadležno ministarstvo treba da predloži, vlada odobri, a uvažena Skupština usvoji Zakon o hitnom ukidanju kulture u Srbiji. Tek tako ćemo konačno priznati faktičko stanje u zemlji – štampa je slobodna, a kultura ukinuta. Istorijski je trenutak da jednu po jednu neospornu činjenicu našeg društvenog života prestanemo kamuflirati obrazloženjima viših nacionalnih interesa. U podzakonskim aktima najstrožim sankcijama mora se sankcionisati svaka i najmanja pojava kulturnih delatnosti. Muzeje smo uglavnom uspešno ukinuli, galerije zvrje prazne, bez programa, filharmonija ima muzičare, gotovo i čitavu zgradu, ali su instrumenti rashodovani, te će tako, ako ne ukinemo sve to, svi duvači duvati u jedan rog. Pozorištu, isto koliko daske, znače i krpice pa i kulise i šminka, pa i muzika, a sve to ne može živeti od mane božije. Pokušaj da nova kulturna politika sve pretvori u patriotske tribine na prvi pogled ništa ne košta, ali mnogo kvari. Jeftini patrotizam isto je tako loš kao i jeftina kultura. O operi i baletu nećemo ni govoriti, našeg izvornog čoveka, Srbendu, tamo ni sa batimom ne mož uterat, a i ako bi ga uterivali batinama, mnogi bi unutra načisto pocrkali od muke. Filmska umetnost se mora usmeriti ka tržištu, jedinom izlazu; pornići će uvek imati publiku, jer najzad, ne može se reći da kakvi god bili ne podstiču natalitet i obnavljanje osnovnih nacionalnih resursa.
Šta ćemo s književnošću? Čitava književnost, sve stilske figure od metafore do metonimije nisu ništa drugo nego subverzivne delatnosti. Zato smo još za titoizma, po uzoru na stare trovačke škole stvorili savršenu političku policiju, pogledajte samo te savršene nikad penzionisane nac. penzionere, na jednog istinskog pisca imali smo uvek nekoliko budućih nacionalaca. I sad oni, hvala bogu, rade! Književnost je najopakiji vid kulture. Čitajte, recimo, danas našeg čednog Disa, čitajte njegovu pesmu Naši dani, videćete kakve sve analogije možete izvući. Tako je tu skoro i u njegovom rodnom gradu ta pesma, štampana kao veliki politički plakat, izazvala pometnju gradskih kulturnjaka, nekad komesara, sad monaha, jer je mogla uznemiriti javnost svojim aluzijama:
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigo se truli zadah propadanja
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Od pandura stvorili smo velikaše
Dostojanstvo podeliše idioti
Lopovi nam izgrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore…
Naravno da je treba suzbiti u najvećoj mogućoj meri, što se odavno i čini, treba i dalje razvijati političku policiju u vidu književnih poslenika kao što je bilo i do sada, te na kulturnim stranicama naše štampe favorizovati samo ono što se nikog ne tiče, instant poeziju i prozu, a la Pavić. Stimulisanje državotvornih pisaca, kad kultura bude i zvanično ukinuta, mora se strože kontrolistati nego dosad, a rodoljubiva proza i poezija moraju biti alfa i omega naše umetničke reči. I kad se potpuno ukine kultura, mi moramo kao i dosad imati jedno službeno izdavačko preduzeće koje će štampati sve što može biti propaganda, a ličiti na beletristiku. To, tek da se Vlasi ne dosete. Umetničke škole i katedre ne treba naprasno zatvarati, ali ih treba usmeriti ka nacionalnom preporodu i ekonomskoj propagandi. Kad svako dete od prvog razreda bude imalo kompjuter, a na velikoj maturi bude suštinski nepismeno, onda će sve izgledati drugačije nego sad. U tom smislu Ministarstvo za kulturu bi se vremenom transformisalo u Ministarstvo za rodoljublje i proveru nacionalog ponosa. Moderna kultura u klasičnom smislu reči nastala je po marksistima kao buržoaska predrasuda o lepom bez interesa, a u socijalizmu nije mogla prevazići pogubne interese fingirane klasne borbe. Naša antikultura u odnosu na današnju kulturu mora biti kao nekad futurizam, rušilačko-obnoviteljski, samo sa nacionalno-verskim predznacima, ona ne sme da uzima ozbiljno ono što nije duboko naše, naša kultura biće nebeska i neće koštati ništa i biće odveć lepa ili slepa da se sviđa ikom.
Novi zakon o kulturi koji bi predložilo Ministarstvo kulture mora sadržati samo jednu jedinu rečenicu: Kultura u Srbiji mora biti ukinuta jednom zauvek i strogo će se kazniti svako ko će javno ili tajno propovedati bilo kakvu istinsku kulturu i slične aktivnosti! Sve nadležnosti iz oblasti praćenja i kontrole eventualnih pokušaja bavljenja kulturom i procene zakonski zabranjenih delatnosti iz oblasti klasične muzike, likovne umetnosti i književnosti, preuzeće Ministarstvo za rodoljublje i druge nacionalne poslastice. Tako bi jedno Ministarstvo koje već desetleća radi na svom samodokidanju, najzad, što bi rekli marksisti, dokinulo samo sebe, a svi oni u Vladi i državi koje se bave SOS delatnostima bi odahnuli.
Tako bi siroti umetnici bez igde ikakvog sponzora, bez finansijskih izvora umirali žedni, ali svesni da se žrtvuju za jednu veliku buduću kulturu koja će nići iz pepela, iz vizantijskih i starorimskih pepelišta, a naših arheoloških čuda. Tako bi bogom dani umetnici imali vremena u tom kuturnom vakuumu, nukleusu možda neke buduće srpske renesanse i humanizma, da razmisle kakva je sve zla donela ova mediokritetska trka za ničim zasluženim privilegijama umetnika estrade, jer sve se pretvorilo u estradu, sve je estrada, masovna histerija mediokritetstva i odbrane loše pročitane i protumačene srpske epike. Najzad, kakvo bi moglo biti ishodište upornog decenijskog rada političke policije na opštenarodnom zaglupljivanju. Kažu da je Mihiz, ispovedivši se, rekao: Izvinjavam se što sam učestvovao u zaglupljivanju ovog naroda.
Lepo rečeno, istinito ali, istina, kasno. Čini mi se da je Mihiz bio jedini koji je to rekao sa kajanjem, a šta ćemo sa drugima, oni se prave ludi, oni uvek imaju istu priču: mi smo želeli najbolje ovom narodu. Sada kada se čupamo iz živog blata ćosićevske brige, treba reći da, nažalost, bez lustracije nema kulture, ta da će kultura biti definitivno ukinuta ili zamrznuta do nekih boljih vremena, objaviše da se i sam Gedža izvole zamrznuti kad je o političkim direktivama reč, ili je to samo finta.
Republika, br. 550-551, 01.06-30.06.2013.
Peščanik.net, 11.06.2013.
