„Animalni duhovi“ koje je opisivao Kejnz vrebaju širom Sjedinjenih Država. Loše su raspoloženi. Oprezni su i nervozni. Korporacije i pojedinci trpaju novac u slamarice, kada ga imaju, jer ne veruju u priče o oporavku.

Tokom jednonedeljne posete Americi primetio sam atmosferu duboke nelagode, koja se, po svemu sudeći, pretvara u tribalizam – ne etnički, već politički, ekonomski i socijalni. Preovlađuje osećaj nesigurnosti. Državno spasavanje Volstrita, u kombinaciji sa akutnim problemima srednje klase, koja se bori da preživi sa istim ili sve manjim platama – dodatno pooštrava ogorčenost.

Ovo nije privremeni fenomen. Niko ne veruje da će nezaposlenost u skorije vreme pasti mnogo ispod 9,6 procenata – što je nivo koji obično povezujemo s Francuskom. Navikavajte se na novu realnost.

Razgovarao sam sa jednim penzionisanim direktorom sa Volstrita, koji se povukao pre nekoliko godina i otvorio malu firmu. Sada sam plaća svoje radnike, ali se zato ratosiljao iscrpljujuće orijentisanosti na kratkoročne ciljeve, koja caruje u finansijskim institucijama. U toku njegove karijere, ove insitucije su preplavili berzanski trgovci „koji traže ekonomsku priliku a ne obaziru se na ekonomske uslove“.

Rekao mi je da je kap prelila čašu 2002. godine. Rukovodioci banke u kojoj je radio sastali su se da razgovaraju o svojim bonusima. Pitanje je bilo da li će zadržati iste bonuse u vreme ekonomske kontrakcije, jer bi za to trebalo otpustiti 5 odsto zaposlenih, ili će se odreći četvrtine svog bonusa, što bi ovim ljudima omogućilo da zadrže posao.

„Čovek koji je vodio sastanak zamolio je sve koji pristaju na smanjenje bonusa da dignu ruke“, kaže on. „Bilo nas je tridesetak u sali. Ruke je podiglo nas troje.“

Višak zaposlenih je otpušten, direktor je otišao, a ta banka danas još uvek pokušava da se izbori sa svojim nekontrolisanim troškovima.   

Amerika je zemlja udruživanja. Solidarnost nije nestala. Ali zato jenjava. Svi ovi ljudi koji nisu mogli da se rastave od svog slatkog novca bili su vrlo bogati.

Fragmentacija vlada. Berza je nekada bila dobar pokazatelj stanja ekonomije. Sada je to berza za trgovce, ne za investitore. Njih zanima današnja i sutrašnja marža; mogu da zarade kad berza raste i kad pada; ne interesuje ih mnogo SAD Inc.

Berza se kreće tako kako se kreće – u poslednje vreme raste, ali uglavnom nema nikakvih pravila (što otežava posao ovakvim trgovcima) – dok se običan svet i dalje bori da preživi od svoje plate. Ljudi rade duže, pokušavaju da svojoj deci obezbede ono što im treba, da se malo razduže – a od njih se ipak očekuje da „konzumiraju“, zarad rasta ekonomije. 

Jedan odsto udela najbogatijih američkih porodica u ukupnom nacionalnom dohotku udvostručen je poslednjih godina na 20 procenata. To je ogromna promena. Razgovarao sam sa Dagom Severansom, veteranom iz vijetnamskog rata, zaposlenom u jednom hotelu u Aspenu. „Kada sam se 1984. ovde doselio, svi smo bili kao jedna porodica“, kaže on. „Sada ili dolaziš privatnim avionom ili si sluga.“

Obamina nada je brzo raspršena. To nije isključivo njegova krivica, ali ni on nije nedužan. Mnogi ljudi širom zemlje se identifikuju sa Velmom Hart, crnkinjom i Obaminim biračem, koja mu je na nedavno održanom skupu rekla: „Dosta mi je da vas više branim“.

Kao posetiocu iz Britanije, na mene je najjači utisak ostavila ova nesigurnost. To je nešto najgore za jednu privredu. Kako mi je rekao jedan čikaški rukovodilac, kreativni ljudi mogu da se izbore sa pravilima koja se primenjuju redovno. Neizvesnost ubija.

I Britanija ima slične ekonomske probleme – individualnih i nacionalnih dugova i sve većih deficita. Ali konzervativni premijer Dejvid Kameron i njegovi partneri liberal-demokrate dobro sarađuju – da li su to republikanci primetili? Pokušavaju da novim zakonom obezbede petogodišnju stabilnost i da izguraju bolno smanjenje broja zaposlenih u džavnoj upravi.

Pet godina nije malo. U današnjoj Americi, kvartalni problemi mogu da budu nerešivi čak i za jednog vizionara.

Nije lako pohvatati konce u američkoj debati o budućim merama vlade. Niko ne zna da li će biti dodatnog fiskalnog stimulansa, nakon prvih 787 milijardi dolara, niti kako će se završiti rasprava o porezu. Prema Obaminom predlogu, Bušove poreske olakšice za imućne parove i mala preduzeća koja zarađuju preko 250.000 dolara godišnje ističu krajem godine. Republikanci se spremaju za obračun i tvrde da je sumanuto podizati porez u nestabilnim ekonomskim uslovima.

Nije sumanuto. Ukidanje poreskih olakšica za bogate je minimalni znak za jednu podeljenu zemlju, poruka da dve Amerike jedna drugu poznaju. Ali pošto Obamu, po svemu sudeći, čeka ubedljiv poraz na lokalnim izborima, izgleda da od toga nema ništa. Potrebni su pre svega utvrđeni ciljevi i fokusiranost – kakvu Kameron pokazuje u Londonu i kakve se Kina uporno drži.

Bez toga, možemo očekivati da će animalni duhovi i dalje stiskati svoj novac, da će Amerika i dalje pokušavati da smanji troškove i da će nova realnost dugo, dugo trajati.

 
Rodžer Koen, The New York Times, 27.09.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 01.10.2010.

Leave a Reply