Novi kapitalizam

1.

2008. je bila godina krize. Prvo smo imali krizu hrane koja je bila naročito opasna za siromašne, posebno u Africi. Sa njom je došao i rekordni skok cena nafte, što je predstavljalo pretnju za sve zemlje uvoznice. Na kraju nas je prošle jeseni sve iznenadila svetska ekonomska kriza, koja sada uzima zalet zastrašujućom brzinom. Izgleda da će u 2009. doći do naglog pogoršanja krize i mnogi ekonomisti predviđaju pravu depresiju, možda čak i onakvu kakvu smo imali tridesetih. Iako su posledice ove krize osetili i najbogatiji, njome su ipak najviše pogođeni oni koji su već bili siromašni.

Sada se postavlja pitanje prirode kapitalizma i da li je treba menjati. Neki branioci nesputanog kapitalizma koji se opiru promenama tvrde da se prevelika krivica svaljuje na kapitalizam zbog kratkoročnih ekonomskih problema – za koje krive lošu upravu (Bušovu administraciju, na primer) i neprimereno ponašanje nekih pojedinaca (ili ono što je Džon Mekejn u predsedničkoj kampanji opisao kao „pohlepu Volstrita“). Neki drugi ipak primećuju ozbiljne nedostatke postojećeg ekonomskog uređenja i žele da ga reformišu. Zato tragaju za alternativnim pristupom, koji se sve češće naziva „novim kapitalizmom“.

Tema starog i novog kapitalizma bila je vrlo zastupljena na skupu pod nazivom „Novi svet, novi kapitalizam“, koji je u januaru održan u Parizu. Domaćini su bili francuski predsednik Nikola Sarkozi i bivši britanski premijer Toni Bler i obojica su vrlo argumentovano naglašavali potrebu za promenom. To je uradila i nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je govorila o staro nemačkoj ideji o „socijalnom tržištu“ – tržištu ograničenom raznim dogovorenim merama – kao mogućem modelu novog kapitalizma (iako se Nemačka u ovoj krizi nije mnogo bolje snašla od ostalih zemalja tržišne privrede).

Jasno je da su ideje o dugoročnoj promeni društvene organizacije potrebne, nezavisno od strategije borbe protiv sadašnje krize. Od mnogih mogućih pitanja, izdvojiću tri. Prvo, da li nam je stvarno potreban „novi kapitalizam“ ili „novi svet“, što je još jedan izraz koji se čuo na pariskom skupu.

Drugo pitanje se tiče vrste ekonomije koja je danas potrebna, posebno kada se ima u vidu trenutna ekonomska kriza. Kako da procenimo predloge raznih ekonomskih teoretičara – uključujući i novo interesovanje za kejnzijansku misao? Još konkretnije, kakve su nam institucije i prioriteti potrebni za suočavanje sa ovom krizom? Treće, uz traganje za dugoročnim promenama, moramo razmišljati – i to brzo – o tome kako da iz sadašnje krize izađemo uz što manju štetu.

2.

Koje su to karakteristike koje jedan sistem čine nesumnjivo kapitalističkim – svejedno da li se radi o starom ili novom kapitalizmu? Ako se sadašnji kapitalistički sistem reformiše, šta bi rezultat te reforme pretvorilo u novi kapitalizam, a ne u nešto drugo? Opšta je pretpostavka da je oslanjanje na ulogu tržišta u ekonomskim transakcijama neophodno da bi se jedan sistem mogao nazvati kapitalističkim. Isto tako, zarada kao motiv, lična dobit i privatno vlasništvo smatraju se ključnim odlikama kapitalizma. Ali ako su ovo neophodne pretpostavke, jesu li ekonomski sistemi u današnjoj Evropi i Americi zaista kapitalistički?

Sve razvijene zemlje sveta – evropske, SAD, Kanada, Japan, Singapur, Južna Koreja, Australija i ostale – već dugo u dobroj meri zavise od transakcija i drugih vrsta izvantržišnih plaćanja. U tu grupu spadaju naknade za nezaposlene, državna penzija, druge vrste socijalnog osiguranja, obrazovanje, zdravstvena zaštita i ostale usluge koje se pružaju kroz netržišne aranžmane. Ekonomska prava kod te vrste usluga nisu zasnovana na privatnom vlasništvu ili pravu na imovinu.

Tržišna ekonomija ne zavisi samo od težnje za većim profitom, već i od drugih aktivnosti kao što su obezbeđivanje javne bezbednosti i pružanje javnih usluga – od kojih neke sežu daleko izvan ekonomije vođene profitom. Kada su se stvari kretale u dobrom pravcu, dobro funkcionisanje takozvanog kapitalističkog sistema oslanjalo se na razne institucije – obrazovanje finansirano iz budžeta, zdravstvena zaštita i javni prevoz samo su neke od njih. Nijedna od tih stvari ne zavisi samo od tržišne ekonomije vođene željom za profitim niti od lične dobiti vezane za privatno vlasništvo.

Ove primere objedinjuje jedno suštinsko pitanje: da li je termin „kapitalizam“ danas primenjiv? Ideja kapitalizma imala je značajnu ulogu u istoriji, ali možda je danas istrošena.

Na primer, Adam Smit je u osamnaestom veku pokazao praktičnost i dinamiku tržišne ekonomije i pokazao je zašto – a naročito kako – ta dinamika funkcioniše. Smitova istraživanja rasvetlila su funkcionisanje tržišta upravo u vreme kada je ona dobijala na značaju. Njegovo delo Bogatstvo naroda, objavljeno 1776, dalo je ogroman doprinos razumevanju onoga što će se kasnije prozvati kapitalizam. Smit je pokazao kako oslobađanje trgovine često može biti od velike pomoći za generisanje ekonomskog prosperiteta kroz specijalizaciju u proizvodnji i podeli rada i kroz mudro korišćenje tehnike široke proizvodnje.

Te lekcije su važne čak i danas (zanimljivo je primetiti da je impresivno i vrlo sofisticirano analitičko istraživanje međunarodne trgovine za koje je Pol Krugman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju tesno povezano sa Smitovim dalekosežnim zapažanjima od pre 230 godina). Ekonomske analize koje su pratile ta rana proučavanja tržišta i korišćenja kapitala u osamnaestom veku uspele su da utemelje tržišni sistem u korpus ekonomske nauke.

Međutim, uz objašnjavanje i analiziranje pozitivnog doprinosa kapitalizma, njegove negativne strane su takođe postajale vidljive – često tim istim analitičarima. Dok su brojni socijalistički kritičari, Karl Marks pre svih, iznosili ubedljive argumente za ograničavanje, a na kraju i ukidanje kapitalizma, ogromna ograničenja sistema koji se oslanja isključivo na tržišnu ekonomiju i motiv profita bila su jasna čak i Adamu Smitu. Naime, rani promoteri tržišta, uključujući i Smita, tržišni mehanizam nisu smatrali jedinim uslovom dobrog funkcionisanja privrede, niti su mislili da profit dovoljan motiv.

Iako ljudi trguju zbog ispunjavanja sopstvenog interesa (čuvena je rečenica Adama Smita da je sopstveni interes dovoljno objašnjenje zašto pekari, pivari, mesari i potrošači trguju), privreda ipak može uspešno da funkcioniše samo na temelju uzajamnog poverenja. Kada preduzeća, uključujući i banke i druge finansijske institucije, uspostave poverenje da će izvršiti to što obećaju, tada odnosi između dužnika i poverilaca idu glatko i na obostranu korist. Po rečima Adama Smita:

Kada ljudi veruju da je njihov bankar razborit i častan čovek i da je uvek spreman da im unovči njihove menice, te menice dobijaju vrednost zlatnog ili srebrnog novca, jer ljudi veruju da ih uvek mogu zameniti za novac.^[1]

Smit je objasnio zašto se ovo ponekad ne dešava i nimalo ga ne bi zbunile današnje poteškoće sa kojima se suočavaju preduzeća i banke zbog rasprostranjenog straha i nepoverenja koji su zamrzli tržište kredita.

U ovom kontekstu takođe je važno spomenuti, posebno jer su „države blagostanja“ nastale dugo godina nakon Smita, da se u mnogim Smitovim delima može primetiti velika zabrinutost za sudbinu siromašnih. Najveći nedostatak tržišnog mehanizma jesu problemi koje tržište ne rešava. Smitova ekonomska analiza se ne ograničava samo na nevidljivu ruku tržišnog mehanizma. Ne samo da je branio ulogu države u pružanju javnih usluga poput obrazovanja, i u borbi protiv siromaštva (za one koji primaju pomoć zahtevao je i veću slobodu od one propisane tadašnim Zakonom o siromaštvu), već je bio i duboko zabrinut zbog nejednakosti i siromaštva do kojih bi moglio da dođe u inače uspešnoj tržišnoj ekonomiji.

Nedovoljno jasna razlika između neophodnog i dovoljnog upliva tržišta jeste razlog zašto mnogi koji tvrde da su Smitovi sledbenici pogrešno tumače njegove procene tržišnog mehanizma. Na primer, Smitova odbrana tržišta hrane i kritika državnog ograničavanja privatne trgovine žitaricama često su tumačene kao tvrdnja da će bilo kakvo mešanje države dodatno pogoršati problem gladovanja.

Ali Smit je svojom odbranom privatne trgovine dokazao i da prekid trgovine hranom neće smanjiti glad u zemlji. To nikako ne znači da nema potrebe za državnom intervencijom kako bi se dopunila delatnost tržišta kroz stvaranje radnih mesta i prihoda (npr. kroz programe zapošljavanja). Ako bi nezaposlenost naglo porasla zbog nepovoljnih privrednih okolnosti ili loše politike države, samo tržište ne bi moglo da usisa sve one koji su izgubili posao. Novi nezaposleni, pisao je Smit, „bi postali gladni ili bi morali da prosjače i možda počnu da čine zločine,“ i „uskoro bi došlo do oskudice, gladi i umiranja…“^[2] Smit odbacuje intervencije koje isključuju tržište – ali ne i one intervencije koje obuhvataju tržište, a istovremeno su usmerene na rešavanje važnih problema koje tržište ne rešava.

Smit nikad nije upotrebio termin „kapitalizam“ (koliko je meni poznato), a iz njegovih dela se ne može izvući teorija koja govori da je snaga tržišta jedini neophodan faktor, kao ni teorija da treba prihvatiti dominaciju kapitala. U Bogatstvu naroda govorio je o značaju vrednosti izvan okvira profita,  ali je u svojoj prvoj knjizi Teorija moralnih osećanja, objavljenoj 1759, pre tačno četvrt milenijuma, detaljno analizirao potrebu delovanja zasnovanog na vrednostima koje sežu daleko izvan težnje za profitom. Iako je pisao da je „štedljivost najkorisnija vrlina za pojedinca“, Adam Smit je tvrdio i da su „humanost, pravda, širokogrudost i odgovornost prema društvu osobine od najveće koristi za druge“.^[3]

Smit je verovao da su tržište i kapital svrsishodni u svojim sferama, ali da im je potrebna podrška drugih institucija – javnih službi poput škole – i ostalih vrednosti pored težnje za profitom, a kao drugo, da je neophodno njihovo obuzdavanje i korigovanje od strane drugih institucija – npr. dobro osmišljena finansijska regulativa i državna pomoć siromašnima – kako bi se sprečile nepravilnosti, nestabilnost i nepravda. Ako tražimo novi pristup organizovanju ekonomske aktivnosti, koji uključuje pragmatičnu kombinaciju javnih službi i dobro promišljenih pravila, treba da pratimo reformistički plan Adama Smita, koji je istovremeno branio i kritikovao kapitalizam.

3.

U istorijskom smislu, kapitalizam se pojavio tek nakon što su novi zakoni i ekonomska praksa zaštitili pravo vlasništva i omogućili funkcionisanje privrede zasnovane na vlasništvu. Trgovina se nije mogla odvijati normalno dok primena ugovora nije postala održiva i jeftina – na primer, da ugovorne strane koje ne ispunjavaju obaveze ne moraju stalno da se tuže. Investicije u produktivna preduzeća nisu mogle da se razvijaju dok korupcija nije stavljena pod kontrolu. Kapitalizam vođen težnjom za profitom uvek se oslanjao na druge institucionalne vrednosti.

Zbog ubrzanog razvoja sekundarnih tržišta koja čine derivati i drugi finansijski instrumenti, poslednjih godina sve je teže pratiti moralne i zakonske obaveze koje proističu iz takvih transakcija. Davalac subprimarnih kredita, koji svesno navede dužnika da se nepromišljeno upusti u rizik, takve hartije može da prenese trećoj strani koja nema veze sa prvobitnom transakcijom. Odgovornost je narušena i nadzor i regulacija postaju sve potrebniji.

Međutim, nadzorna uloga vlade, posebno vlade Sjedinjenih država, bila je u tom periodu vrlo ograničena, delom zbog sve veće vere u sposobnost tržišta da samo sebe reguliše. Država je smanjivala nadzor upravo u vreme kada je bio najpotrebniji. Pitanje je bilo samo kada će katastrofa nastupiti, što se na kraju desilo prošle godine, a to je u velikoj meri doprinelo finansijskoj krizi koja sada hara svetom. Nedovoljna regulacija finansijskih aktivnosti nema samo uticaj na nelegalnu praksu već pospešuje i preteranu špekulativnost kojoj su, kako je tvrdio Adam Smit, podložni mnogi koji neprestano jure za zaradom.

Smit je promotere nepotrebnog rizika vođene profitom nazivao „rasipnicima i špekulantima“ – što je prilično dobar opis onih koji su proteklih nekoliko godina odobravali subprimarne kredite. Pišući o zakonima protiv zelenaštva, Smit se zalagao za državnu zaštitu građana od „rasipnika i špekulanata“ koji su nudili zajmove pod nerazumnim uslovima:

Tako se veliki deo kapitala u zemlji drži van domašaja onih koji bi ga najverovatnije mudro i profitabilno iskoristili, a daje se onima koji će ga verovatno protraćiti i uništiti.^[4]

Vera u sposobnost tržišne privrede da samu sebe koriguje, zbog kojeg su ukinuti već ustanovljeni propisi u SAD-u, dovelo je do toga da se postupci rasipnika i špekulanata ignorišu toliko da bi Adam Smit bio šokiran.

Za današnju ekonomsku krizu delom je odgovorna i precenjena mudrost tržišnog procesa, a kriza se produbljuje zbog nedostatka poverenja u finansijsko tržište i poslovanje uopšte – što se moglo videti u reagovanju tržišta na niz stimulativnih planova, uključujući i plan vredan 787 milijardi dolara koji je Obamina administracija usvojila u februaru. Ove probleme je još u osamnaestom veku identifikovao Adam Smit, iako su ih oni na vlasti, posebno u SAD-u, zapostavljali poslednjih godina. Bili su zauzeti citiranjem Adama Smita, braneći nekontrolisano tržište.

4.

Dok Adama Smita u poslednje vreme mnogo citiraju, iako ga ne čitaju, ponovo je aktuelan i Džon Mejnard Kejns. Sadašnja kumulativna kriza, koja nas približava depresiji, ima jasne kejzijanske odlike; smanjenje prihoda jedne grupe ljudi dovelo je do toga da oni manje troše, što je pak dovelo do opadanja prihoda drugih.

Međutim, Kejns nam samo delimično može pomoći, i da bismo razumeli ovu krizu moramo tragati dalje. Jedan ekonomista, koji danas nije cenjen kao Kejns, jeste Kejnsov rival Artur Sesil Pigu, koji je kao i Kejns takođe studirao na Kembridžu i na Kraljevskom koledžu u Kejnsovo vreme. Pigu se mnogo više bavio ekonomskom psihologijom, njenim uticajem na poslovne cikluse i njenom mogućnošću da pooštri ili ublaži ekonomsku recesiju koja može dovesti do depresije (kao što je to slučaj danas). Pigu je ekonomske fluktuacije delimično objašnjavao i „psihološkim razlozima“ , misleći na greške koje ljudi koji kontrolišu industriju čine zbog svoga neopravdanoga optimizma ili preteranoga pesimizma.^[5]

Ne možemo ignorisati činjenicu da se, uz kejnzijanske efekte uzročno-posledičnih prihoda,  ovde radi i o „greškama usled neopravdanog pesimizma“. Kada privredom ovlada preterani pesimizam, Pigu je preporučivao pokretanje tržišta kredita:

Tako će, ako drugi faktori ostanu nepromenjeni, preduzeća propadati u manjoj ili većoj meri u zavisnosti od toga koliko su bankarski kretiti dostupni.^[6]

Uprkos ogromnim vladinim inekcijama svežih likvidnih sredstava u američku i evropsku privredu, banke i druge finansijske institucije i dalje nisu spremne da ponovo pokrenu tržište kredita. Druga preduzeća takođe propadaju, delom zbog već smanjene potražnje (kejnzijanski proces), ali i zbog straha od još manje buduće potražnje (piguovski proces zaraznog pesimizma).

Jedan od problema Obamine administracije jeste to što je prava kriza, proistekla iz lošeg upravljanja finansijama i drugih nepravilnosti, dodatno pogoršana psihološkim kolapsom. Mere za oživljavanje tržišta kredita koje se sada donose u Vašingtonu obuhvataju otkup dugova – uz oštre uslove koji zahtevaju da subvencionisane finansijske institucije počnu da odobravaju kredite – vladin otkup rizičnih dužničkih hartija, osiguranje za vraćanje kredita i nacionalizaciju banaka. (Poslednji predlog plaši mnoge konzervativce, kao što privatna kontrola javnog novca datog bankama brine ljude koji se plaše neodgovornosti.) Prema do sada slaboj reakciji tržišta na vladine mere može se primetiti da će svaka od ovih mera morati da se sagleda zasebno zbog mogućeg uticaja na psihologiju preduzeća i potrošača, posebno u Americi.

5.

Razlika između Pigua i Kejnsa je važna iz još jednog razloga. Kejns je bio usmeren na problem povećanja ukupnog prihoda i manje se bavio analizom problema nejednake raspodele bogatstva i problemom društvenog blagostanja. S druge strane, Pigu ne samo što je napisao antologijsku studiju o ekonomiji blagostanja, već je bio prvi u merenju ekonomske nejednakosti kao glavnog indikatora za ekonomsku procenu i politiku.^[7] Patnje najsiromašnijih u svakoj državi zahtevaju najhitniju reakciju i saradnja privrednika i vlade ne može biti ograničena na koordinisani privredni razvoj. U planiranju mera za rešavanje trenutne krize posebna pažnja mora se obratiti na one kojima je pomoć najpotrebnija. Najteže su pogođene porodice kojima preti gubitak radnog mesta, koje nemaju zdravstvenu zaštitu i koje se nalaze u nezavidnoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji. Mora se shvatiti da kejnzijanska ekonomija ne može da reši njihove probleme.

Kejzijanski pristup se mora dopuniti i kada je reč o ignorisanju socijalnih službi – a o njima je više od Kejnsa govorio čak i Oto fon Bizmark. Mnogi vodeći ekonomisti našeg doba, uključujući Pola Samjuelsona i Keneta Eroua, govorili su o činjenici da se tržišna ekonomija može jako loše pokazati u pružanju javnih usluga (poput obrazovanja i zdravstvene zaštite). (I Pigu je dao doprinos toj diskusiji, naglašavajući „spoljašnje efekte“ tržišnih transakcija, u kojima dobici i gubici ne pogađaju samo neposredne kupce i prodavce.) Naravno, ovo je dugoročni problem, ali mora se imati u vidu da kriza ima mnogo veće posledice kada ne postoji opšta zdravstvena zaštita.

Na primer, kada nema nacionalne zdravstvene službe, svaki gubitak posla znači manju pokrivenost osnovnom zdravstvenom zaštitom, zbog gubitka prihoda ili gubitka privatnog zdravstvenog osiguranja vezanog za posao. Stopa nezaposlenosti u Americi je sada 7,6 %, što je razlog za ogromna odricanja. Treba se zapitati kako su evropske zemlje poput Francuske, Italije ili Španije, koje decenijama imaju veću stopu nezaposlenosti, uspele da izbegnu potpuni kolaps životnog standarda. Delimičan odgovor leži u funkcionisanju evropskih država blagostanja uz veće osiguranje za slučaj nezaposlenosti od onog u Americi, i što je još važnije, uz osnovnu zdravstvenu zaštitu koju država obezbeđuje svima.

Nesposobnost tržišnog mehanizma da svima obezbedi zdravstvenu zaštitu je sramna, naročito u SAD-u, ali se ona očituje i u stagnaciji nivoa zdravlja i životnog veka u Kini nakon ukidanja univerzalne zdravstvene zaštite 1979. Pre ekonomskih reformi te godine, država ili zadruga je garantovala svakom kineskom državljaninu najosnovniju zdravstvenu zaštitu. Kada je u Kini ukinut neproduktivni sistem poljoprivrednih kolektiva, komuna i birokratskog upravljanja industrijom, bruto domaći proizvod je rastao brže nego igde drugde u svetu. Vođena novom verom u tržišnu ekonomiju, Kina je istovremeno ukinula sistem univerzalne zdravstvene zaštite i nakon reformi 1979. svako je sam morao da plaća zdravstveno osiguranje (osim u retkim slučajevima kada ga država ili velika firma obezbeđuje svojim zaposlenima). Brzi porast životnog veka u Kini je sa ovom promenom znatno usporen.

Ovaj problem je bio dovoljno ozbiljan i dok je ukupni prihod Kine rastao strahovitom brzinom, ali će postati još veći kada se uspori razvoj kineske privrede, što se sada dešava. Kineska vlada pokušava da postepeno ponovo uvede opšte zdravstveno osiguranje, što pokušava i vlada predsednika Obame u Americi. I u Kini i u Americi će to biti dug proces, ali bi on morao da predstavlja centralni element u borbi protiv ekonomske krize, ali i u dugoročnoj transformaciji obe države.

6.

Nova popularnost Kejnsa može mnogo doprineti ekonomskoj analizi i politici, ali moramo težiti nečemu mnogo važnijem. Iako se Kejns često smatra za neku vrstu „buntovnika“ u savremenoj ekonomiji, činjenica je da je on postao svojevrsni guru novog kapitalizma, pokušavajući da stabilizuje fluktuacije tržišne ekonomije (uz neznatni osvrt na njihove psihološke uzroke). Iako Smit i Pigu uživaju reputaciju prilično konzervativnih ekonomista, mnoga značajna zapažanja o važnosti netržišnih institucija i neprofitnih vrednosti dugujemo upravo njima, a ne Kejnsu i njegovim sledbenicima.

Kriza nije samo izazov koji se mora savladati. Za ljude koji žele da preispitaju utvrđene konvencije ona istovremeno predstavlja priliku za rešavanje dugoročnih problema. Zato je važno suočiti se sa dugo zapostavljanim pitanjima kao što su očuvanje životne sredine i nacionalna zdravstvena zaštita , kao i javni prevoz koji je poslednjih nekoliko decenija bio zanemarivan, pa čak i jedva pomenut u planovima Obamine administracije. Ekonomska pristupačnost takođe predstavlja problem, ali na primeru indijske države Kerale vidi se da država može da obezbedi zdravstvenu zaštitu za sve građane po relativno niskoj ceni. Otkad je Kina ukinula univerzalnu zdravstvenu zaštitu 1979, po faktorima kao što su prosečan životni vek i smrtnost novorođenčadi, ona značajno zaostaje za Keralom, iako ima mnogo viši dohodak po glavi stanovnika. Dakle, i siromašne zemlje mogu nešto da preduzmu.

Međutim, najveći izazovi čekaju SAD, gde su individualni troškovi zdravstvene zaštite najviši na svetu, ali gde su dostignuća u zdravstvu i dalje na relativno niskom nivou i gde više od 40 miliona ljudi nema nikakvu zdravstvenu zaštitu. Pristajanje javnosti na to čini deo problema. U javnim raspravama se mora ispraviti iskrivljena percepcija o tome kako funkcioniše nacionalni sistem zdravstvene zaštite. Na primer, često se pretpostavlja da u evropskom nacionalnom zdravstvu niko ne može da bira svog lekara, što nije tačno.

Takođe postoji potreba za boljim razumevanjem postojećih mogućnosti. U raspravama o reformi zdravstva u Americi u fokusu je bio kanadski sistem, u kojem je vrlo teško dobiti privatnu zdravstvenu zaštitu, dok sistemi u zapadnoevropskim državama pružaju osiguranje svima, ali dopuštaju i dopunsku privatnu praksu i privatno zdravstveno osiguranje za one koji imaju novca i koji žele da ga na taj način potroše. Nije sasvim jasno zašto se bogatima, koji slobodno mogu da troše novac na jahte i drugu luksuznu robu, ne bi pružila prilika da novac troše i na lekarske preglede. Ako pođemo od Adama Smita i njegovog zalaganja za raznovrsnost institucija i za zadovoljavanje različitih motivacija, pronaći ćemo praktične mere koje će značajno popraviti svet u kojem živimo.

Trenutna ekonomska kriza po mom mišljenu ne zahteva „novi kapitalizam“, ali traži od nas novo razumevanje starih ideja kakve su bile Smitove, ili još skorije, Piguove. Nažalost, mnoge od njih smo zapostavili. Takođe nam je potreban jasan uvid u to kako različite institucija zapravo funkcionišu, i kako razne organizacije – od tržišta do državnih institucija – mogu da doprinesu stvaranju pristojnijeg ekonomskog poretka.

 
Amartja Sen, New York Review of Books, 25.02.2009.

Autor je profesor Lamont univerziteta na Harvardu. Dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju 1998. Poslednja knjiga: Identitet i nasilje: Iluzija sudbine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.03.2009.