Već godinama, daleko od takozvanih očiju javnosti, vode se u podzemlju stvarnog života ulične borbe za slavnu prošlost. U podnožju te neosvojene kote, ušančile se hrvatske i srpske budale, čvrsto držeći svoje položaje i danas, petnaest godina nakon što se Balkanom razbuktao mir. Znaju oni da samo najveće budale žive u slavnoj prošlosti, kao što znaju da je slavna prošlost uska i tijesna rupa u kojoj nema mjesta za dvojicu. Pa se sve nadvikuju i nadglupljuju, pobivši se dokazati tko je od njih veća budala.
– Niko nije veća budala od Srbina! – udario je tako šakom o stol srpski predsjednik Boris Tadić. Četiri i pol sata prošla su od početka proširenog kolegijuma Ministarstva odbrane i Glavnog štaba Vojske Republike Srbije, ali Tadić nije od onih koji priznaju poraz. – Mora da ima neki način. Da čujem. Miloje, tebe nismo čuli?
– Pa… – razmišljao je kratko načelnik Glavnog štaba Vojske Srbije general-potpukovnik Miloje Miletić – možda da nekako proglasimo Vojsku Srbije pravnom naslednicom JNA i javno priznamo učestvovanje Srbije u ratovima devedesetih. I ratne zločine.
– To je veoma glupo, bravo – zadovoljan je bio Boris Tadić. – Vidite, ljudi, kako vojni mozak razmišlja? Ispod šlema mozga nema, jel tako, Miloje?
– Tako je, predsedniče.
– Za čije babe zdravlje ja imam savetnike!? Krle?
– Izvolite, gospodine predsedniče – trgnuo se predsjednikov savjetnik Nebojša Krstić.
– Da čujem, kako da priznamo učestvovanje Srbije u ratovima na teritoriji Jugoslavije?
– I ratne zločine – dodao je general Miloje.
– Dabome, i ratne zločine – potvrdio je Tadić.
– Hm – počešao se po potiljku Nebojša Krstić. – Možda… možda neka skupštinska deklaracija? To je sad dosta popularno. Recimo, deklaracija o agresiji i ratnim zločinima razularene i pijane četničke bande na području bivše Jugoslavije?
– Ti se baš praviš glup, jel da? – pogledao ga je predsjednik Tadić ravno u oči.
– Hvala, predsedniče – zacrvenio se Nebojša u licu, pa se malo i ohrabrio. – Hteo sam ja i ranije to da predložim, ali…
– Dobro bre, Krle, jesmo li mi prave, ozbiljne budale ili se samo pravimo budalama? – prekinuo ga je ljutito predsjednik. – Jel treba sutra Hrvati da kažu: pusti Srbe, samo se prave budalama?
– Imam ja ideju – minutu-dvije kasnije teški muk prekinuo je ministar odbrane Dragan Šutanovac. – Da jednim udarcem promašimo dve muve.
– Da čujemo.
– Samo jedna reč – ustao je ministar Šutanovac, teatralno se isprsio, pa desnom rukom udario u grudi. – Odlikovanje.
– Šta sa odlikovanjem?
– Da delimo odlikovanja. Ordene za učestvovanje u ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, te Kosovu.
– Ne može Kosovo – pobunio se general Miloje. – To je zvanično teritorij Srbije, to uopšte ne bi bilo glupo.
– Pusti bre čoveka da kaže.
– Da podelimo dakle našim veteranima ordene za učestvovanje u borbenim dejstvima na teritoriji bivše Jugoslavije. Tako bi srpskim borcima priznali ratni staž, a ostatku sveta učestvovanje Srbije u ratovima u kojima Srbija nije učestvovala – završio je trijumfalno ministar. – Dve muve jednim udarcem.
– Znači – odmjerio ga je predsjednik Tadić, pa se okrenuo ostalima – ovo ja, gospodo, zovem budalom.
– Služim narodu – vidljivo ozarena lica salutirao je ministar odbrane i vratio se u fotelju.
– Sem jedne stvari – opet se javio general Miloje. – Šta ćemo sa ratnim zločinima? Ko je njih počinio, moj deda?
– Da, ratni zločini, to uvek zaboravim – udario se po čelu predsjednik Tadić.
– To je lako: da ordene damo onima koji dokažu da su počinili ratni zločin – sjetio se Dragan Šutanovac. – To su već tri muve.
– Šule, dete – javio se tada s kraja stola i Dobrica Ćosić. – Prvi bi im čika Dobrica dao orden, ali mi ovde treba da dokažemo da smo budale, a ne ratni zločinci. Ja sam star čovek, ali da se mene pita, ordene bi trebalo da dobiju samo oni koji dokažu da nisu počinili nikakav ratni zločin.
– Ti si bre Gedžo potpuno prolupo – prekinuo ga je general Miloje. – Jel se praviš glup ili šta? Kako to, molim te lepo, ordeni za srpske vojnike koji nisu počinili nikakve ratne zločine dokazuju da je srpska vojska činila ratne zločine?
– Ja se, Miloje, ne pravim glup, ja jesam glup, ali ti si previše glup da to razumeš – odbrusio mu je Dobrica Ćosić. – Ako bismo podelili ordene ljudima koji su počinili ratne zločine, to bi značilo da smo ratni zločinci, a ne budale.
– Ja nisam budala – dobacio je netko.
– A kako mi nismo budale da radije budemo ratni zločinci nego budale – pogledao ga je strogo stari akademik, pa se okrenuo generalu – pravilnikom po kojemu bi kandidati za orden morali da dokažu da su učestvovali u ratovima, ali da pri tom nisu počinili nikakav ratni zločin, mi bismo faktički priznali da u ratovima na teritoriji SFRJ, u kojima Srbija nije učestvovala, pripadnici srpske vojske ne samo da su učestvovali, nego su i činili ratne zločine. Samo što ne mogu da dobiju orden! Razumeš? Što pokazuje da nismo ratni zločinci, nego budale.
– Veličanstveno – zacaklila se suza u oku Borisa Tadića. – Vi ste, čika Dobrice, neverovatno glup čovek.
– Nije to glupost, sine, to starost, mudrost i srpska istorija iz mene govore. I ti ćeš da budeš budala u mojim godinama.
– Ja ga ništa nisam razumeo – lecnuo se general Miloje, pa uvrijeđeno prekrižio ruke i otpuhnuo. – Ali dobro, biće da sam ja glup.
Tako je prije koji dan Uprava za tradiciju, standard i veterane Ministarstva odbrane Republike Srbije objavila da je, vraćajući tradiciju i ugled srpskih vojnih odlikovanja, Ministarstvo ustanovilo spomen-medalje za učešće u borbenim dejstvima na teritoriju SFRJ, SRJ i Republike Srbije, koje će prvi veterani zakačiti o svoje revere već krajem proljeća.
Valjalo je, naime, budalama požuriti da sudjelovanje Srbije u ratovima i zločinima na teritoriju SFRJ dokažu prije nego na Međunarodnom sudu u Haagu završi suđenje bivšem šefu Generalštaba Vojske SR Jugoslavije Momčilu Perišiću, koji se živ slomio dokazati kako Srbija nije sudjelovala u ratovima i zločinima na teritoriju SFRJ.
– Koji carevi, ti Srbi – uzdahnuo je zavidno mnogi hrvatski ministar.
– A mi davali odličja palikućama i ubojicama! – dodao je drugi.
– I osuđenim ratnim zločincima – podsjetio je treći, pa pljunuo o pod.
– Da – rezignirano je zaključio četvrti. – Kakve smo mi budale!
– Velike.
– Tolike, da bi i na svjetskom prvenstvu budala bili drugi – zaključio je prvi. – Iza Srba!
– Nitko nije veća budala od Hrvata! – udarila je šakom o stol hrvatska premijerka Jadranka Kosor. Četiri i pol sata prošla su od početka izvanredne sjednice Vlade povodom presude generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, ali premijerka nije od onih koji priznaju poraz. – Mora biti neki način!
Peščanik.net, 23.04.2011.
OLUJASLUČAJ GOTOVINA
