Rasprava o kulturi nužno vodi do rasprave o moći.
Rejmond Vilijams
A moć ne voli da bude dovedena u pitanje, čak i ako bi uvažavanjem kritike, u nekim drugim srazmerama postala još moćnija.
Nedavno je gradonačelnik Novog Sada gospodin Vučević, ispred reklame za BIG tržni centar, izjavio da se u gradu dešava čudan fenomen. Da organizacije i udruženja koji nisu dobili za svoj rad onoliko novca koliko su očekivali, ucenjuju gradsku vlast potencijalnim izdavanjem javnih saopštenja. Te da će se dokle god on vrši ovu funkciju, novac iz gradske kase raspoređivati pravično i u skladu sa zakonom. I da je ova „pretnja“ deo politički orkestrirane kampanje.
Svaka od ovih rečenica nameće zabrinjavajuću nedoumicu.
Kakva je to vlast koja zazire od javnih saopštenja i doživljava ih kao ucenu. Zar to nije od građana izabrana i građanima na službi i građanima odgovorna vlast, čiji su uspesi i propusti javni i podložni hvali ili kritici onih kojima služi. Šta u javnom saopštenju može biti preteće: istina ili laž. Ako je laž, valjda je to moguće dokazati, a ako je istina, nije li to prilika za samokorekciju gradske vlasti na dobrobit njenih građana. Konačno, znamo kuda vodi kada se reči brane i kažnjavaju.
Druga rečenica, koja izveštava o pravičnom i zakonitom raspoređivanju novca, zahteva, barem kada se radi o novcu namenjenom kulturi, jedan pogled unazad. Možda vest o pravičnosti još nije stigla do koalicionih partnera iz Treće Srbije (ex Dveri), koji su zaposeli upravljanje gradskom kulturom.
Kada su u maju objavljeni rezlutati konkursa Gradske uprave za kulturu (dalje ГУК), nakon prve zabezeknutosti i niza napisa u dnevnoj štampi o „skandalu“ i tome da se novac dodeljuje vlastitim udruženjima ili političkim istomišljenicima (mahom iz Dveri i Treće Srbije), nije se dogodilo ništa. Nije to ništa novo ni originalno, ali čini se da nijedna prethodna vlast to nije uradila toliko ogoljeno i „nikada neka prethodna vlast nije iskazala toliki prezir prema sopstvenoj kulturi i stvaralaštvu“ (Goran Marković).
Jedino aktivno mesto otpora bila je Šok zadruga/ex Klinika u kojoj je priređena izložba Slučaj rezultata konkursa GUK-a 2013, koja je vizuelnim sredstvima analizirala ovaj događaj. Izložba se temeljila na pilot analizi ovih rezultata, koju je sprovela Ivana Inđin, i vizuelnoj opremi/dizajnu Jovane Budošan.
Šta se moglo saznati iz ove analize?
Novi ГУК ne razlikujući se mnogo od prethodećih: najveći deo novca opredeliо je za festivale (oko 60%). Već stara rasprava o tome da kultura nije isto što i estrada, da se kulturni identitet grada ne može utemeljiti na jeftinom pivu i dobroj zabavi te da novac za ovu potonju treba obezbediti iz nekog drugog izvora a ne od i onako skromnih sredstava namenjenih kulturi – i ovoga puta ostala je bez odjeka.
Najviše novca dodeljeno je Exitu (20 miliona/4 dana),
zavidno mesto zauzeo je i Tamburica fest (17,5 miliona/2 dana),
slede tradicionalne gradske manifestacije: Nomus, Zmajeve dečje igre, Motofest…
i niz najčešće jednodnevnih manifestacija festivalskog karaktera novih žanrova, kao što su:
Evropski praznik komšija udruženja Za druga Moba (1.000.000),
Veterničko poselo Centra za negovanje i očuvanje tradicije i običaja prognanih Srba iz Veternika (700.000),
i nešto skromniji: Zavičajni zbor-Kosidba Zavičajnog udruženja Manjača iz Bukovca (300.000),
Festival izvornog sviranja i pevanja na tradicionalnim instrumentima Srba u Vojvodini „Sabor u Vojvodini“,
Udruženja za negovanje i očuvanje srpske tradicije Zvuci s kamena (250.000),
21. festival guslara itd.
Drugo, nedvosmisleno je strateško opredeljenje ГУК-а da svoju koncepciju kulturnih politika, na talasu već hronične retradicionalizacije društva, utemelji na radu različitih kulturno-umetničkih društava, koji neguju tradicionalno stvaralaštvo najrazličitijih vrsta i porekla – dok je savremena umetnička produkcija ostala van ГУК-ovog vidokruga. Tako ni projekat Šok zadruge, mreža Šok galerija koja in potencio osvaja grad i nudi savremen, provokativan izlagački program posvećen mladim umetnicima – nije naišla na ГУК-ovu podršku.
Treće, upadljiva je iznimna otvorenost ГУК-a za rad novoosnovanih organizacija koje su brzim tempom nicale sve do marta 2013, kada je objavljen gradski konkurs za finansiranje projekata u kulturi. Ili, kako je to formulisala članica gradskog veća zadužena za kulturu gđa Milanka Brkić: „Pa šta, dali smo pare mladima pa neka pokažu šta znaju“. Budući da se ne radi o privatnim sredstvima kojima čovek može da raspolaže kako god želi, i na svoju korist i na svoju štetu, nego o javnom novcu za koji odgovornost mora biti mnogo veća, pitanje je na čemu se temeljilo poverenje ГУК-a u ove novoosnovane organizacije, osim na činjenici da su to njihovi partijski istomišljenici.
U ukupnom broju finansiranih udruženja, novoosnovana čine 50%, a kada se radi o ukupnoj masi dodeljenih sredstava, taj procenat je još veći. Da navedemo samo najlukrativnije:
Forum za odgovornu politiku osnovan 27.10.2012, promena statuta mart 2013, zastupnici Goran Anđelković i Branko Radun, za svoj projekat „Evropska kultura – srpski interes“ dobio je 5 miliona,
Mađarsko kulturno društvo „Zrak“ osnovano 15.11.2012, zastupnica Teodora Paracki (dok se nije udala za Danijela Kulačina), 2,9 miliona,
Centar za razvoj Šajkaške skraćeno CRŠ osnovan 27.10.2012, zastupnik Danijel Kulačin, 4,5 miliona, a priča se o još dodatnih 4 iz budžeta,
Centar za istraživanje i promociju kulture Istar, osnovan 1.04.2013, 1,5 milion,
Dimart produkcija osnovan 10.10.2012, 740.000,
Centar za negovanje i očuvanje tradicije i običaja prognanih Srba osnovan 30.01.2013, zastupnik Mirjana Mileusnić, 700.000.
Veliko je političko lukavstvo i izbor sedmočlane ženske komisije, čime je vešto izvedena mimikrija poštovanja rodne ravnopravnosti – budući da se nijedan projekat koji se bavi ovom temom nije našao na listi finansiranh projekata.
Ali je prema rečima gđe Brkić, zaduženice za kulturu Novog Sada: „Zahvaljujući komisiji u kojoj sede samo žene, među kojima je i Ranka Srdić Milić, prepoznat značaj programa koji imaju za svest očuvanje tradicije Srba preko Drine”. Ranka Srdić Milić je inače legitimitet članice komisije za izbor projekata u kulturi zadobila svojim rodoljubivim pesmama, od kojih je najčuvenija ona posvećena majci Ratka Mladića.
A onda je gospodin Fajgelj, aktuelni direktor Културног центра zabranio izlaganje slike Danijele Tasić na master izložbi Akademije umetnosti u galeriji Културног центра. O tome se dosta pisalo i govorilo. Gospodin Fajgelj je dobio nezasluženi publicitet kroz koji je zdušno promovisao svoju ličnost, obrazovanje, porodicu, trud i uspehe, i nedvosmisleno pokazao gde se donosi konačna odluka o kulturnom i umetničkom programu Културног центра.
Kako se moglo pročitati i čuti, gospodin Fajgelj je doveo u pitanje autonomnost jedne kulturne institucije, stručnost vlastitih kustosa, inteligenciju vernika i konačno samog Boga, koji u svojoj svemoći zaista ne mora da zazire od tako neznatnih iskušenja (ako to ona uopšte jesu). Štaviše, poznato je da je On nemilosrdno iskušavao veru svojih sledbenika: setimo se šta je Jov morao neuzdrmane vere da preživi. Konačno, i ne manje bitno, gospodin Fajgelj je nastupio iz pretencioznog uverenja da je Bog upravo na njegovoj strani, što je upitan i opasan stav.
Kulturna i umetnička javnost (plišano) je bojkotovala rad Културног центра, ali ubrzo su se pojavili oni koji su otvorenu i praznu galeriju iskoristili za vlastito predstavljanje. Kako to uvek i biva.
Kada su u decembru objavljeni rezultati drugog ovogodišnjeg konkursa, niko više nije komentarisao, ni reagovao, niti je imao razloga da očekuje nešto različito od prethodnog.
Ipak, budući da se godina bliži kraju, valja pogledati kako je izgledala novosadska kulturna sezona leto/jesen/zima i koji su se od navedenih programa odista odigrali i kako. Izvor su veb stranice i informacije o događajima u elektronskim medijima.
Festivali su se odigrali, a verujem i da se sviralo, pevalo i plesalo po KUD-ovima. Međutim Forum za odgovornu politiku u okviru projekta „Evropska kultura – srpski interes“ vrednog 5 miliona do sada je održao samo jednu tribinu u Kulturnom centru pod nazivom „Kriza u Siriji i globalna nestabilnost“.
O aktivnosti Mađarskog kulturnog društvo „Zrak“ nije moguće naći nikakav znak, ni zrak.
Centar za istraživanje i promociju kulture Istar na svom sajtu saopštava da uz podršku ГУК-а sprovodi projekat „Kulturna budućnost“, ali se o sadržaju i aktivnostima tog projekta ne može saznati ništa više.
Centar za razvoj Šajkaške osim izložbe i promocija u mnogim vojvođanskim mestima napravio je trejler za film. Od najavljenih knjiga pojavila se samo jedna.
Dimart produkcija nije prikazala nijedan od najavljenih projekata.
Ne vidi se ni koje je projekte ralizovao Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić“ za dobijenih milion dinara.
O filmu Gorana Vukčevića u produkciji Atos-production (1.750.000) „Čujte Srbi“ nema nikakvih podataka.
Čak ni o tako benignim organizacijama kao što je Amatersko kulturno umetničko društvo „Milica Stojadinović Srpkinja“ i projektu Okreni se kolo moje malo (oko 500.000) nije moguće naći nikakav trag.
Već i ova nasumična analiza, koja se rukovodila samo veličinom dodeljne sume i očekivala kvalitetne programe ili bar informacije na vlastitim veb stranicama – pokazala je da su ta očekivanja uzaludna, da najčešće čak ni te stranice ne postoje (valjda nije preostalo novca za njih), a kamoli nekakvi uzbudljivi i značajni programi. I konačno, dokazala je da se uvek kada se radi o idejama pravde, boga, nacije, vere i istine – radi i o moći i pohlepi kojom se ta moć nezasito hrani.
U jednom od svojih eseja, pitajući se šta je pesnik ili uopšte umetnik, Robert Muzil piše da ma koliko ta reč malo znači u istoriji duha našeg vremena, „dolazeće generacije neočekivano će pronaći njen trag u istoriji ekonomije!“ Jer mnogo je onih koji od umetnika žive, počev od ceokupnog univerzitetskog pogona, preko izdavača, knjižara, biblioteka, galerija i muzeja sa svim svojim osobljem, kulturnih centara i njihovih direktora, štamparija, fabrika boja i papira, pošte, poreznika, medija… do negde na samom kraju resornih funkcionera pri ministarstvima i gradskim upravama.
I upravo ovi poslednji, koji su tu samo zato što oni prvi postoje, najmanje su važni, teško međusobno raspoznatljivi, efemerni i lako promenljivi nošeni političkim vetrovima. A to ne znaju. Jer iako bi, kad su već tu dospeli, mogli da budu bitni, nezaboravni, izuzetni ili bar različiti, svi oni lako tonu u isti poslušnički i interesni politički glib, bez obzira na to na koje se ime on trenutno odaziva.
I što je od svega najlepše, isti taj Novi Sad, grad bez gradske galerije i koncertne dvorane, grad čija uprava za kulturu nemilosrdno guši samu umetničku scenu koja ionako već posustaje, grad, prema tome, sve sličniji palanačkom domu kulture, hteo bi da bude ni manje ni više nego Evropska prestonica kulture 2020. Pa s kim ili s čim – kako to pita трећи падеж српскога језика.
Peščanik.net, 30.12.2013.