Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kakav prpošan, živahan naziv, takoreći tepanje za jedan od najsmrtonosnijih nervnih otrova u istoriji čovečanstva. A trovačka istorija nije bila nimalo siromašna. Novičok, nestašni novajlija, početnik, razvijen je i postoji u blagočestivoj majčici Rusiji.

Nemački lekari su utvrdili da je Aleksej Navaljni otrovan novičokom. Uprkos popularnom nazivu, on nije sasvim nov vremenski gledano: nov je po razornom dejstvu na ljudski organizam. Novičok označava seriju nervnih otrova, zapravo hemijskog oružja namenjenog masovnoj upotrebi, za koje se sa dosta osnova tvrdi da je razvijeno u SSSR-u i Rusiji od početka 70-ih do sredine 90-ih godina prošlog veka. Naučnici koji su ga sintetisali tvrde da se radi o najotrovnijem nervnom agensu dosad. Do pojave novičoka, najotrovnijim su smatrani Soman i tzv. VX, oba zvanično kvalifikovana kao hemijsko oružje za masovno uništenje ljudi. Gomilanje zaliha ovih otrova zabranjeno je Konvencijom UN o hemijskom oružju iz 1993. godine. VX je razvijen u SAD.

Novičok je, u odnosu na dva pomenuta, hemijsko oružje novije generacije. Dvojica ruskih naučnika koji su na njemu radila, obelodanili su u medijima šta je novičok, i to upravo u vreme kad je Rusija potpisivala Konvenciju. Jedan od njih dvojice optužen je za izdaju. Otrov je, po onome što se zna, izuzetno podmukao. I kad mu otrovani ne podlegne odmah, ostavlja teška oštećenja na brojnim organima. Jedan od naučnika koji je radio na novičoku bio je tom dejstvu izložen (nije izvesno da li slučajno ili namerno) – pretrpeo je teške posledice: nije više mogao da hoda, dobio je cirozu jetre, tešku depresiju i epilepsiju. Umro je pet godina pošto je bio izložen dejstvu novičoka.

Ruske vlasti su uporno odbijale da priznaju da se radi na ovom otrovu i da novičok uopšte postoji. Međutim iz razgovora sa Vladimirom Ugljevim za sajt The Bell, jednim od hemičara koji je radio u Državnom naučno-istraživačkom institutu za organsku hemiju i tehnologiju, proizlazi da novičok i te kako postoji, da je deo projekta „Folijant“ i da su tri od četiri vrste otrova razvijene u okviru tog projekta. Novičok je razvijan kao hemijski otrov radi takmičenja sa otrovom VX, sintetizovanom u Americi. Nema protivotrova za novičok: kogod dobije određenu dozu umreće brzo ili će patiti od disfunkcija ili bolesti, biće samo „tehnički živ“ kako je to živopisno formulisao Ugljev. Tj. imaće samo goli život pun jada, po Agambenu. Pravi novovekovni homo sacer.

Prva trovanja novičokom su u nama, brojnoj publici, izazvala nevericu. Ideja pojedinačnog trovanja nervnim otrovom namenjenom masovnoj ratnoj devastaciji, delovala je apsurdno. A takođe – mračno, srednjovekovno, imperijalistički podmuklo, štaviše mistično do same neverice. Nema li efikasnijih, čistijih, savremenom dobu primerenijih, svetlosnim efektima bogatijih sredstava za likvidaciju nepoželjnih?

Ali mistično-maglovite „čari“ trovanja se održavaju ne vekovima, već milenijumima. Ne zbog misterije, tajanstvenih smeša, bočica i prstenja, nego zbog krajnje racionalnog razloga primerenog trovačkim zločincima. Akteri se teško otkrivaju, dokaza uglavnom nema, može se delovati odloženo ili na daljinu. Ako trovač i bude osumnjičen, uglavnom ostaje takav, ne sa sigurnošću dokazan. Bude eventualno samo obeležen, ali nekažnjen ili će nestati u nekom novom identitetu. Za tako nešto novičok je, izgleda, izuzetno pogodan. Iako se za sad proizvodi samo u Rusiji, uvek se može pozivati na krađu i na neovlašćenu distribuciju u teško kontrolisanim područjima (Čečenija, Sirija), što otežava uverljivo dokazivanje odgovornosti države Rusije. Aleksej Navaljni i njegovi prijatelji mogu sumnjati i iznositi indicije, ukazivati na povezanost sa drugim slučajevima, a da se ipak ništa egzaktno ne može dokazati. I zato se država Rusija hladnokrvno pravi da sa tim nema ama baš ništa.

Generacije trovača i njihovih pomagača vredno su pripremali teren za supstancu kao što je novičok, supstancu razornu, bolnu, osvetničku. Ma kako nepouzdani bili, postoje zapisi o trovanju među Sumerima još oko 4.500 godina pre nove ere. Izgleda da su ti najstariji dešifrovani zapisi dali povoda da se trovanje smatra ženskim umećem, ženstvenom veštinom. Gula, koja se u zapisima pominje, opisuje se misteriozno kao „gospodarica šarma i magije“: Gula, ta moćna žena, princ svih žena… Ipak, kao da je bila dvojno biće – žena, ali i princ, ne princeza. Ili možda tad i nije bilo reči za „princa“ u ženskom rodu (kao uostalom ni danas za brojne pojmove u muškom).

Tek od Rima zapisi postaju sigurniji. Lokusta, sudeći po Svetonijevim ozbiljnim zapisima, nesporna je rodonačelnica trovača i trovačica nove ere. Svoju delatnost razvijala je, koliko je poznato, beladonom, umela je da izračuna potrebnu količinu na osnovu telesne težine žrtve, a radila je po Neronovim naređenjima. Kakav trovački istorijski par! Otrovala je bar jednog imperatora, Klaudija. Istorija, književnost i mitologija razvile su opšti i zbirni lik tajanstvene podmukle trovačice – od Lakuste, preko Lukrecije Bordžije, madam de Vilfor Aleksandra Dime, pa do naših krajeva i baba Anujke, „banatske veštice“ iz Vladimirovaca, za koju se tvrdi da je otrovala desetine ljudi.

Izgleda da je baba Anujka posustala u poodmaklim godinama, ili je pak preterala, budući da je bila uhapšena i osuđena na 13 godina zatvora. Koristila je nešto što se nazivalo đavolskom vodicom, a dobijalo se iz đavolje trave.

Zapisana istorija trovača i trovanja pokazuje da je smrt trovanjem uglavnom bila namenjena onom društvenom sloju koji se mogao smatrati aristokratijom svoga doba – vladarima, imperatorima, plemstvu, vojnim starešinama, špijunima, opozicionarima u autokratijama i diktaturama, a običnim ljudima – onda kada je bilo dovoljno novca da se plati trovačima. Pored toga i domaće trovanje (u krugu porodice) bilo je zastupljeno ako je bilo veštog trovača u tom krugu.

Plebs je iskorenjivan u ratovima, kugama, kolerama i drugim zaraznim bolestima. Pored fizičkog trovanja bio je i ostao meta mentalnog. Ono se do plebsa probijalo dobošima, dimom od vatre, ogovaranjem, crkvenim zvonima, militarnim i civilnim objavama.

Danas mentalnu trovačku ulogu uspešno, masovno i munjevito delotvorno vrše tabloidni mediji. Novičok za ozbiljnu opoziciju, Informer za plebs. Istorija trovanja je, zahvaljujući tabloidima i tzv. društvenim mrežama, uistinu ozbiljno evoluirala. Da se neko istaknut ućutka dovoljna je tabloidna hajka kao na usamljenog vuka (vučicu), a tek ako se pokaže nedovoljnom, razmišlja se o eliminišućim metodama. Na primer, smrt u zatvoru od nepoznate bolesti posle „neprijateljskog“ tvita. Neprijateljskog, podvlačim, u očima autokrate i njegovih slugu.

Za plebs, uvereni su vlastodršci, dovoljan je duh tabloida. Možda nije đavolska trava ni đavolska vodica, ali zna biti mističan, nedorečen, neistinit, a uvek je razoran, širi se kao nervni otrov. Obavija stvarnost izmišljenim magluštinama, pretvara se da je progresivni i državotvorni duh, smrdi toliko da se mora zalivati tonama parfema čija je formula satkana od laži, obećanja, lepih slika ružne stvarnosti i, nužno, od rijalitija kao najstvarnijeg života. Teško je prodisati ako je čovek prožet tim duhom. A, disati se mora, ako treba i vazduh se mora krasti. I udisati. Kao da se boriš protiv korone. No maska, sama maska tu ne može pomoći. Naprotiv, samo izvorna, nemaskirana demokratija.

Peščanik.net, 04.09.2020.


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)