Poslednjih nekoliko nedelja svi smo bili primorani da gledamo portparola „većinski potlačene“ Srbije Boška Obradovića i njegovu ekipu iz Dveri, litijaše i druge „ugledne intelektualce“, koji jednom nedeljno na ulicama Beograda, na protivustavan način, upražnjavaju svoje pravo na slobodu okupljanja. Njihovo litijanje ima za cilj da nadležnim organima skrene pažnju na to da je Prajd neustavan jer se kosi sa javnim moralom i podriva demokratiju i hrišćanske vrednosti. Pozivaju se na Ustav, pominju NATO, „gej ideologije“, Crkvu i ko zna šta još. Sve u cilja odlaganja i bože zdravlja zabrane Prajda na barem 100 godina.
Sve ovo je eskaliralo izjavama predsednika Srbije da se taj Prajd ili „kako li se već zove“ otkazuje, odlaže ili „kako god“, što je kasnije razvodnjeno u molbu ili sugestiju od strane Vlade RS. Danas više niko ne zna šta će se desiti, ali poslednja konferencija za novinare predsednika Srbije uliva malo više nade da će se celokupan program Prajda realizovati. Ipak, teško da ova konferencija za novinare može da ga oslobodi od odgovornosti za prošli nastup koji je dao vetar u leđa litijašima da narednih nekoliko nedelja kontaminiraju javni prostor amaterskim pravnim i činjeničnim interpretacijama ustavno-pravnog poretka Republike Srbije.
Ne treba zaboraviti ni Sinod SPC-a koji je zaokružio ustavnu raspravu u sekularnoj Srbiji podržavajući otkazivanje, odlaganje ili „šta god“ Prajda. Patrijarh Porfirije istakao je da je otkazivanje Prajda nužno i opravdano zbog toga što je „ova tema nama veštački nametnuta i potpuno je suprotna sistemu vrednosti našeg naroda, a isto tako i naše braće i sestara drugih vera i nacija sa kojima živimo“. Dalje Porfirije navodi da u potpunosti razume „suštinski opravdanu veliku zabrinutost našeg naroda“ koji se osetio dubinski i sistematski ugrožen u pogledu temeljnih vrednosti kojima je vekovima odan, a posebno svetinje braka i porodice. Ipak, u isto vreme je podsetio da crkva Hristova poštuje bogomdarovanu slobodu svakog ljudskog bića i zato je protiv svakog oblika nasilja, javnog žigosanja i progona bilo koga. Na uistinu bogomdarovan način, Porfirije dodaje da se ZLO (čitaj LGBTQI+ ljudi) ne leči i ne pobeđuje nasiljem, nego se na taj način samo umnožava, te se pomolio Gospodu molitvama Svetog Save srpskog da u vreme kada su pred našom otadžbinom i narodom različita iskušenja i problemi, liši ovog, štetno i bespotrebno nam nametnutog.
I zaista, građani izloženi nastupima likova sa litija, mešovitim porukama predsednika i premijerke, nenasilnoj borbi protiv zla patrijarha Porfirija i njihovoj interpretaciji najvišeg pravnog akta Republike Srbije – mogu da pomisle da će Nedelja ponosa biti nedelja protivustavnog delovanja, te bi je valjalo zabraniti. Još mi teže pada da slušam tekuću zvaničnu interpretaciju demokratije, koja počiva na premisi da šta odluči većina to mora da se poštuje. Tako olako izgovaranje ogromne količine netačnih činjenica, sumanute, ali pre svega amaterske i zlonamerne pravne interpretacije, samo su još jedan pokazatelj da je većina srpskih političara, bilo pozicionih ili opozicionih, razvila ekspertizu samo u jednom sportu – prodaje magle i plitkoumnog, primitivnog, jeftinog i opasnog populizma. Boško Obradović je tu apsolutni šampion, jer se već nedeljama ne skida sa radio-televizijskih programa i društvenih mreža gde EuroPride interpretira kao sudnji dan Srbije.
Bojim se da demokratiju i građansko društvo ne razume ni patrijarh Porfirije koji u svojim izjavama zaboravlja da živimo u sekularnoj državi koja podržava različite identitete, uključujući i one koji nisu nužno povezani sa SPC-om i braćom i sestrama iz tradicionalnih verskih zajednica. Možda su ti neki drugi identiteti značajna manjina, ali demokratija nije čista matematika, već složeni sistem vrednosti u kojem ima mesta i za većinsku SPC u Srbiji, ali i manjinsku SPC u, na primer, Australiji ili Nemačkoj.
Zamislite da se aboridžinska ili maorska zajednica u Australiji i na Novom Zelandu iz nekog (neopravdanog) razloga pobuni protiv ljudi koji idu u pravoslavnu crkvu u Melburnu ili Oklendu i da predstavnik tih naroda izjavi: „Tema pravoslavlja nam je veštački nametnuta i suprotna je sistemu vrednosti našeg naroda te razumem veliku zabrinutost koja je proistekla iz grubog promovisanja i nametanja politika i ideologija koje imaju za cilj da poruše stubove na kojima se vekovima gradi naš identitet“. Zamislite litiju Aboridžina i Maora koji pred objektima SPC-a u Australiji ili Novom Zelandu izvode haku ili borbeni plač protiv nametnute SPC ideologije. Međutim, u ovim zemljama postoje sve verske zajednice, postoji Prajd i uredno se izvodi haka, a kako su decenije pokazale, nijedna od ovih stvari nije ni najmanje ugrozila drugu. Niti se haka igra u SPC-u, niti izvođači aboridžinskog folklora umesto koplja nose kandila i sveće dok izvode svoj borbeni ples. Da je tokom svog pastirskog života u Australiji i Novom Zelandu pozvao na oružje protiv Prajda u Melburnu, Veljko Bogunović zaglavio bi tešku robiju, i to zasluženo.
Ustav Republike Srbije, takav kakav jeste (a nije onakav kakvim ga poslanik Obradović predstavlja, niti daje za pravo predsedniku da otkazuje ili odlaže bilo kakav skup, niti je po Ustavu bitno šta SPC misli o Prajdu), dovoljno je dobar u formalnom smislu da osobe poput gospodina Obradovića i ekipe, kao i delove SPC-a koji pozivaju na ubistvo učesnika Prajda privede poznaniju prava, kako to naš predsednik voli da kaže. Drugim rečima, Ustav i zakoni proistekli iz njega ne zabranjuju događaje kao što su Prajd, protesti za zaštitu životne sredine, protesti poljoprivrednika, rudara, prosvetara i drugih. Ustav zapravo ne dozvoljava okupljanja koja Boško Obradović i ostali nazivaju litijama, iako ona to nisu. Litije su verske šetnje koje prožima molitva za druge. Ove litije ne sadrže molitve za druge, a ponajmanje molitve za naše LGBTQI+ sugrađane. Samim tim, ova protivustavna parada je poziv na diskriminaciju jedne manjinske i potlačene zajednice i sadrži jedino molitvu za kršenje njihovih ustavnih prava. Tužno je to što patrijarh Porfirije to nije primetio kao zlo, jer je upravo borba protiv zloupotrebe vere za potrebe gušenja sloboda drugih njegov jedini hrišćanski mandat, a ne odluka o uživanju ili ne ljudskog prava na slobodu okupljanja. Patrijarh je sam rekao da treba poštovati „bogomdarovanu slobodu svakog ljudskog bića“. Samo da je tu stavio tačku…
Da se vratim na nepoznavanje Ustava gospodina Obradovića i njegovu površnu, alhemičarsku i protivustavnu manipulaciju kojom obmanjuje građane Republike Srbije i ponižava svoje sagovornike u javnom prostoru izjavama koje su, koliko god se trudio da ih upakuje i naparfimiše, i dalje neustavne i samim tim zabranjene. Svidelo se to pobožnom Obradoviću ili ne, njegovo delovanje, pored toga što nije ustavno nije ni hrišćansko, jer posle višenedeljnih propovedi u javnom prostoru svaki akt nasilja nad LGBTQI+ ljudima se može pripisati njemu i sličnima. Zapravo, ako ovako nastavi, bez obzira da li je on toga svestan ili nije, pojaviće se neko, inspirisan njegovim uvijenim i domaćinskim manipulacijama i uradiće nešto strašno tokom Prajda. Tada će poslaniče Obradoviću biti kasno da Vi, Sinod SPC-a ili bilo ko drugi osudi bilo koji vid nasilja, jer neko je već stradao kao mučenik. Ta osuda nasilja gospodine Obradoviću biće isto što i pranje ruku Pontija Pilata, tako da prekinite dok ne bude kasno, ako već i nije.
Takođe, mislim da ne moram da dokazujem da Boško Obradović ne zna šta su ljudska prava, koliko god on živeo u iluziji da ima i najmanji pojam o tome. On je tipični primer kulturnog relativiste koji interpretira ljudska prava isključivo u skladu sa svojim viđenjem sveta i u punoj meri ih garantuje samo tradicionalnim, porodičnim, pravoslavnim i domaćinskim pripadnicima srpskog naroda. Drugim rečima, u Boškovom svetu nema mesta ni za LGBTQI+ ljude, ni za izbeglice i migrante, a verovatno ni za mnoge druge ugrožene kategorije čiji marginalizovani položaj u ovom trenutku nije podoban za bedno i jeftino budženje još bednijih 3 ili 4 odsto koje su Dveri u koaliciji osvojile na izborima.
Zbog spuštanja izbornog cenzusa, Boško Obradović, sakriven iza imuniteta narodnog poslanika, ali i nesposobnosti nadležnih institucija da stave tačku na njegovo neustavno ponašanje, truje javni prostor najtežim oblicima diskriminacije i mržnje, dokazujući time da ne poseduje ni džepno izdanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima – dokumenta koji je usvojen nakon perioda u kome su ljudi njegovih stavova i metoda krojili narativ nepostojeće kolektivne žrtve, stvarajući na takav način atmosferu koja je kasnije celu Evropu odvela u totalni rat. Ne, ne kažem da Boško Obradović zagovara treći svetski rat, već da se služi metodama manipulacije kojom produkuje veštačku ugroženost „većinskog srpskog, pravoslavnog i tradicionalnog naroda“ naspram opasnih „homoseksualnih lobista“ koji su došli da tom narodu uzmu obrazovanje, decu, veru i ko zna šta još, te je samoodbrana (čitaj nasilje, diskriminacija i marginalizacija) nužna. Isto se može reći i za deo izjave patrijarha Porfirija koji u svojoj objavi pominje „borbu protiv zla“, dodajući da odgovor na to nije nasilje. Da li to znači da je Prajd „zlo“? Ako je odgovor potvrdan, bojim se da ne doživljavaju svi vernici borbu protiv zla kao nenasilnu, što smo videli nebrojeno puta. Pitam se samo kako je moguće da ni poslanik Obradović, ni patrijarh Porfirije, nisu primetili čisto zlo u nacističkom govoru Viktora Orbana o mešanju rasa, već su njegov manifest okačili na svoj sajt (Dveri), to jest dodelili mu orden Svetog Save (SPC).
Ponašanje Boška Obradovića i sličnih u kontekstu Srbije i Balkana jednako je ponašanju Sepaha u Iranu, koji takođe na izopačen način izokreće predivne persijske običaje i muslimansku veru, i vodeći se „demokratskim principima“ tlači različite manjine, pa tako i seksualne. Naravno, sve u ime javnog morala. Njegovi stavovi odgovaraju i onima koje zastupaju političke elite u Rusiji i Orbanove elite u Mađarskoj. Ono što je zajedničko Orbanu i Obradoviću jeste to što su geografski locirani na podneblju na kome ne mogu tako lako da olakšaju dušu i urade sve što im je na srcu, a u smislu daleko većeg tlačenja LGBTQI+ ljudi, izbeglica i drugih. Zapravo, Orban može dosta više, jer je Mađarska zemlja članica EU koja se pokazala neefikasnom u suzbijanu njegovog populizma i kršenju demokratije, dok Boško može malo manje, jer je Srbija zbog političkih elita i lidera, u koje i on spada, danas tepih kojim svako briše noge – i istok i zapad, i sever i jug. U ovom slučaju to ispada i dobro, jer se pozivi međunarodne zajednice na poštovanje ljudskih prava svih, pa tako i LGBTQI+ ljudi, doživljava kao packa sa Zapada zbog koje naša politička elita ne sme da talasa koliko bi htela.
Ono što je ipak problem u takvoj vrsti razumevanja i doživljavanja EU i procesa EU integracija jeste to što se poštovanje ljudskih prava svelo na poglavlja, akcione planove i indikatore, a ne na suštinsko razumevanje sistema vrednosti koji je stariji i od države i od crkve i od EU, i koji dozvoljava svakome, bez obzira na lična svojstva, jednak pristup svim generacijama ljudskih prava. U toj konfuziji, osobe poput poslanika Obradovića i njemu sličnih, imaju savršeni prostor za manipulacije koje ovaj već sluđeni narod dovode do ludila.
Gospodine Obradoviću, ljudska prava svih, pa tako i LGBTQI+ ljudi nemaju nikakve veze sa EU, niti sa SAD, niti sa Rusijom, niti sa Kinom. Ideal punog poštovanja, zaštite i ostvarivanja ljudskih prava je preduslov za slobodno, demokratsko i prosperitetno društvo u kome ima mesta i za Srbe pravoslavce, i za šiite Iračane; i za muslimane Čečene i za kineske Ujgure i za komuniste Kineze; i za vegetarijance, i za Jehovine svedoke, i za konzervativce, i za liberale, i za zelene, ali bogami i za LGBTQI+ ljude. Granica sloboda svih ovih, kao i mnogih drugih kategorija, prostire se do granica slobode drugih ljudi. Građanski protest za prava LGBTQI+ ljudi neće taj dan zabraniti Vama gospodine Obradoviću da odete u crkvu i zapalite sveću, niti će Vam te godine manje ljudi doći na slavu, niti će se iz škola izbaciti veronauka, niti ćete Vi ili bilo ko drugi sutra da se probudi drugačije seksualne orijentacije, ma šta pročitao na internetu ili u udžbeniku iz biologije, i ma koji film odgledao – Umri muški ili Milk.
U svakom slučaju, u shvatanju ljudskih prava poslanika Obradovića i (od skoro odlikovanog) premijera Orbana na jasan način se može videti da bi zabrana Prajda bila samo jedna od stvari koju bi uradili, to jest i jedan i drugi bi uradili mnogo više, verovatno poput Sepaha ili Putina, da mogu. Divljenje i ljubav prema Vladimiru Putinu je kod poslanika Obradovića nesporno, iako isti taj Putin gazi po opoziciji bez pardona i to na daleko teži način od onoga na koji se poslanik Obradović stalno, ali i opravdano, žali u Srbiji. U tome je njegovo licemerje i neprincipijelnost, koji se oslikavaju kroz različite interpretacije identičnih stvari, a u zavisnosti od potrebe. Isto bismo mogli da kažemo i za patrijarha Porfirija koji je odlikovao Orbana zbog odbrane hrišćanskih vrednosti, ali mu verovatno ne pada na pamet da odlikuje njegovog najvećeg sledbenika sa ovih prostora, Boška Obradovića, da ne bi navukao gnev političkih elita koje vode ovu državu, a protiv kojih ne sme ni da zucne.
E to ubija ovo društvo, ne Prajd. Više niko od nas ne zna ko se za šta zalaže, a kako stvari stoje svi se, pa tako i gospodin Obradović, zalažu za ono što im u tom trenutku najviše politički odgovara. U takvom sistemu, interesi nas građana, gej ili strejt, zavise od kalkulacije političkih elita, koje u svojoj jednačini nikada nemaju opšti interes, vladavinu prava i ljudska prava. I da podvučem, to što pominjem Putina ne znači da imam bilo šta protiv Rusije ili ruskog naroda. Niti je Rusija Putin, niti je Putin autentični predstavnik ruskog naroda. Moje želje za Rusiju i ruski narod iste su kao i moje, ali mislim i dobrim delom Vaše želje gospodine Obradoviću, za Srbiju i srpski narod – slobodni izbori, sloboda medija i vladavina prava – nema ih ni ovde, ni tamo.
Takođe, teško je oteti se utisku da je poslanik Obradović sebi dao za pravo da odluči ko su porodični i pravoslavni domaćini, te samim tim i protivnici Prajda. Evo recimo, ja sam heteroseksualac koji slavi slavu u skladu sa pravoslavnim srpskim običajima i tradicijama, imam veliku porodicu i podržavam Prajd. Bacam sa tatom orahe u ćošak dok unosim badnjak, kršten sam i krstio sam druge. Šta ćemo sada? Jel mi treba zabraniti ulazak u crkvu, oduzeti slavu i izbrisati i moju i krštenicu svih koje sam krstio iz crkvenih evidencija? Verujem da ima još mnogo ljudi koji spadaju u ovu kategoriju sa mnom, ili sličnu kategoriju, ili potpuno drugačiju, ali koji sa Boškom Obradovićem ne dele ni jedan jedini stav ili su u krajnjem slučaju indiferentni, a život im prožimaju pravoslavni običaji i tradicije. Samim tim, dubina iluzije u koju je poslanik Obradović upao oslikava standardne karakteristike prosečnog sprskog političkog lidera – egocentrizam, populizam i iluzornost da ima legitimitet da priča ispred bilo koje grupe, pogotovo neke velike, ali i da definiše uslove da se bude član te grupe, ili što bi se reklo, da bude deo ekipe. Tužno je gospodine Obradoviću da je naš sistem vrednosti postao do te mere razoren da Vi možete predstavljati narodnog poslanika, domaćina i hrišćanina, jer živimo teška vremena u kojima je zavladala prosečnost, površnost, protivustavnost, ksenofobija i populizam koji se oslikavaju u Vašim javnim obmanama i nastupima.
Još mi je teže da svarim genezu „Boškove borbe“ u kojoj je sada počeo sebe javno da proglašava žrtvom napada mračnog i moćnog gej lobija koji je udario na njega, najhrabrijeg među svojim istomišljenicima i koji je odlučio da na svojim leđima ponese krst za narod i otadžbinu. Drugim rečima, ovo je još jedan primer obmane, manipulacije i izvrtanja činjenica u kojima su oni koji su se drznuli da odgovore na njegovo skaredno tumačenje Ustava, demokratije, pravoslavlja, ljudskih prava i porodičnih tradicija neki zli ljudi koji su skočili na njega jadnog, najglasnijeg i samog. Takve interpretacije reakcije na koju je naišao – oni me napadaju, ali ja se ne dam i spreman sam da se žrtvujem, iako niko ne želi da ga žrtvuje (zvuči poznato i može se čuti barem jednom mesečno u višečasovnim monolozima koji iz nekog razloga nose naziv „konferencija za medije“) – je i savršen primer njegovog razumevanja demokratije i debate. Drugim rečima, njegovi pozivi na protivustavnu zabranu Prajda su sloboda izražavanja, a kontra-argumenti njegovim stavovima okarakterisani su kao „mračni, soroševski, zapadni i homoseksualni lobi“. To je isto kao kada Đilas, kada kaže da je u Srbiji ugušena sloboda medija, kao odgovor dobije tvrdnju da je tajkun, ili kada poslanik Obradović kaže da su izbori pokradeni, a Đuka mu kaže da je fašista i da bije žene.
***
Svoju ustavno-pravnu analizu počeću sa jednom presudom Evropskog suda za ljudska prava, u narodu popularnog kao „sud u Strazburu“. Prema tome, nije sud u Briselu, niti je sud u Vašingtonu ili Moskvi, niti je Božiji ili strašni sud, već je Sud u kome sede sudije i iz Engleske, i iz Severne Makedonije i iz Grčke i iz Švedske, ali i iz Srbije. Drugim rečima, u tom sudu sede različiti narodi, vere, ateisti, a vrlo verovatno i LGBTQI+ ljudi.
Ovaj Sud je na jasan način istakao da su izjave koje promovišu nasilje ništa drugo nego pitanje krivične odgovornosti onih koji na tako nešto pozivaju i prebacuju teret na nadležne pravosudne organe da u takvim slučajevima reaguju. I zaista, pregršt je slučajeva u Srbiji u kojima su govor mržnje, pretnje smrću ili drugim zlom, pa i same uvrede, dovele do krivičnog gonjenja ili kažnjavanja. Tako su pravnosnažno i krivično osuđeni ljudi koji su pretili srpskom predsedniku i ministrima, koji su pretili opozicionarima i novinarima. Nisu možda sve kazne bile srazmerne težini učinjenih dela, ali je reakcija pravosudnih organa u velikom broju slučajeva postojala. Na primer, Evropski sud za ljudska prava je ruskoj Vladi u predmetu Alekseyev protiv Rusije (koji se odnosi na zabranu Prajda u Moskvi) na jasan način naznačio sledeće:
„Što se tiče bilo kakvih izjava koje pozivaju na nasilje i podstiču na krivična dela protiv učesnika javnog događaja, poput onih od muslimanskog sveštenika iz Nižnjeg Novgoroda, koji je rekao da homoseksualci moraju biti kamenovani do smrti, [takve izjave] su incidenti koji počivaju na pretnji nasiljem koji su se mogli adekvatno rešavati kroz krivično gonjenje odgovornih. Međutim, izgleda da vlasti u ovom slučaju nisu reagovale na poziv sveštenika na nasilje na bilo koji drugi način osim zabranom događaja [Prajda u Rusiji] koji je osudio.“
Ako premotamo film na Srbiju 2022. godine, i reči Veljka Bogunovića koji je pozvao protivnike Prajda da uzmu oružje i obračunaju se sa LGBTQI+ ljudima u Srbiji, a uzimajući u obzir stav Evropskog suda, jasno je da je Veljko Bogunović trebalo da istog trenutka bude krivično procesuiran, ma šta gospodin Obradović, njemu desna ruka Kostić i ekipa mislili. I ne, to ne bi bio napad na Crkvu, već krivično-pravni i ustavni napad na pravna ali, ako je suditi po rečima patrijarha Porfirija, i hrišćanska nedela Veljka Bogunovića (koji što se mene tiče i moje interpretacije hrišćanstva i pravoslavlja može da nosi i titulu Apostola – za mene je on samo Veljko Bogunović i to ime treba da mu stoji u presudi za krivično delo ugrožavanje sigurnosti) koji u sekularnoj državi kao što je Srbija ugrožava život i telesni integritet naših sugrađana krijući se pod velom upražnjavanja slobode veroispovesti. I jadno je kako poslanik Obradović stigmatizuje ljude koji pozivaju na Bogunovićevu individualnu krivičnu odgovornost kao pojedince koji napadaju celu Crkvu. Takvi jeftini trikovi su i odraz jednostavnosti i površnosti njegovih nastupa, i samim tim njegove politike. Te politike zapravo nema, kao što politiku nema nijedan populista koji je dublje ili pliće zagazio u autokratiju i populizam poput Putina, „branitelja hrišćanstva“ Orbana i drugih idola Boška Obradovića, desne mu ruke Kostića, ali i drugih. Zanima me i zašto patrijarh ili Sinod nisu osudili ovo nasilje, javno žigosanje i poziv na progon.
U istoj presudi Evropski sud se osvrnuo i na reči gradonačelnika Moskve (koje neodoljivo podsećaju na neke od stavova našeg novog gradonačelnika), a koje je podržala i Vlada Rusije, koja je istakla da bi ove događaje iz principa trebalo zabraniti, jer je propaganda koja promoviše homoseksualizam nespojiva sa verskim doktrinama i moralnim vrednostima, kao i da je štetna po decu. Ni taj argument Vlade Rusije nije prihvaćen od strane Evropskog suda za ljudska prava. Umesto toga, Evropski sud je rekao Vladi Rusije da se garancije člana 11 Evropske konvencije primenjuju na sve skupove osim na one gde organizatori i učesnici imaju nasilne namere ili na drugi način negiraju načelo „demokratskog društva“. Evropski sud je dalje naveo da „sve mere koje ometaju slobodu okupljanja i izražavanja, osim u slučajevima podsticanja na nasilje ili odbacivanja demokratskih principa – koliko god da vlasti izgledaju šokantno i neprihvatljivo, uključujući i stavove ili reči koje se na skupu koriste – čine „medveđu uslugu“ demokratiji, a često je čak i ugrožavaju”. To je ta bogomdarovana sloboda.
Možda bi ova interpretacija demokratije pomogla poslaniku Obradoviću da prestane da priča o stvarima o kojima pojma nemaju ni on, ni desna mu ruka Kostić, niti bilo koji drugi ekspert za ustavno pravo, demokratiju i ljudska prava koji litija sa pojedincima poput Veljka Bogunovića, Ljubomira Kačavende i Tomislava Gačića koji se od krivične odgovornosti kriju iza Crkve. Po ovom stavu Evropskog suda, skup koji je organizovao Veljko Bogunović je morao da bude zabranjen jer poziva na nasilje – oružje. I samo da preciziram još jednom, ovaj stav nije napad na Crkvu, već na Veljka Bogunovića koji krši Ustav i koji, po stavu Boška Obradovića i ostalih, treba da bude amnestiran za krivično delo koje je počinio jer pripada SPC-u. Niko nije iznad zakona u sekularnoj državi, pa tako ni crkveni pedofili i nasilnici i sramno je što Sinod ćuti, a što poslanik Obradović i desna mu ruka Kostić relativizuju i opravdavaju bilo koju osobu koja nosi pravoslavnu mantiju, ali lako lepe etiketu pedofilije LGBTQI+ ljudima. Još jedan sraman i transparentan primer dvostrukih aršina.
Sud dalje podseća rusku Vladu, a ja ovim putem poslanika Obradovića, da je nespojivo sa osnovnim vrednostima Konvencije da je ostvarivanje prava manjinske grupe uslovljeno njenim prihvatanjem od strane većine. Evropski sud dalje kaže da ako bi to bilo tako, prava manjinskih grupa na slobodu veroispovesti, izražavanja i okupljanja postala bi samo teorijska, nepraktična i delotvorna, kako to zahteva Konvencija. Drugim rečima, nije demokratija kada većina tlači manjinu, niti je demokratija ugrožena kada se manjina bori za svoja ljudska prava ne ugrožavajući većinu. Iz ovog paragrafa gospodine Obradoviću treba da učite šta je demokratija, iako je žalosno da za sve ove godine za koje ste bili poslanik to niste uspeli da shvatite.
I na kraju, moji omiljeni deo presude:
„Ne postoje naučni dokazi ili sociološki podaci koji su na raspolaganju Sudu koji bi sugerisali da bi samo pominjanje homoseksualnosti ili otvorena javna debata o društvenom statusu seksualnih manjina negativno uticali na decu ili „ranjive odrasle osobe“. Naprotiv, samo kroz poštenu i javnu debatu društvo može da se pozabavi tako složenim pitanjima kao što je ovo pokrenuto u ovom slučaju. Takva debata, potkrepljena akademskim istraživanjem, koristila bi društvenoj koheziji tako što bi osigurala da se čuju predstavnici svih stavova, uključujući pojedince o kojima je reč. To bi takođe razjasnilo neke uobičajene tačke konfuzije, kao što je da li se osoba može obrazovati ili namamiti u homoseksualnost ili iz nje, ili se dobrovoljno odlučiti za ili odustati od nje. Upravo je to bila vrsta debate koju je podnosilac predstavke u konkretnom slučaju pokušao da pokrene.“
Polazeći od ovog zaključka Evropskog suda, mislim da Boško Obradović, kao veliki ustavobranitelj, koga bih na satiričan način svrstao u „ranjive odrasle osobe“, konačno može mirno da spava sa svim svojim istomišljenicima. Kako kaže Evropski sud, ne postoje naučni dokazi ili sociološki podaci koji ukazuju da su Prajd ili okrugli sto o LGBTQI+ pravima ili (porno) film ili dokumentarac, promenili nečiju seksualnu orijentaciju. Da je to tako, kako on ili ruska Vlada u predmetu Alekseyev tvrde, onda bi Boško Obradović odavno doživeo transformaciju u svoju najveću fobiju, te bi obukao kožno odelo, uzeo bič i udarao po zadnjici Ivana Kostića na Pride kamionu Dveri, dok Miša Vacić pored sparinguje sa vazduhom u kupaćim gaćicama. Naravno, ovaj satirični primer (koji je inspirisan amsterdamskim Prajdom na primer) polazi od Boškove premise da višegodišnje konzumiranje „gay ideologije“, koja se oslikava kroz njegovo neumorno skrolovanje kroz gej sajtove, a sa ciljem skupljanja dokaza lascivnosti i nemoralnosti sprskog Prajda, dovodi do transformacije u seksualnoj orijentaciji. Ipak, ta transformacija je realna kao i njegovi strahovi od masovnog naseljavanja izbeglica, ali i poput njegovog „dobrog“ poznavanje izbegličkog i međunarodnog prava koje je na nivou Orbana, Salvinija i njemu omiljenog bivšeg populističkog ministra unutrašnjih poslova Austrije, Herberta Kickla. Drugim rečima, poslaniče Obradoviću, prekinite da pričate gluposti. Što više pokušavate da dokažete da Prajd ugrožava bilo koga na bilo koji način, to sve tužniji ispadate, ma koliko se ljudi u našoj zemlji slagalo sa Vama ili ne – to nije merilo u građanskoj demokratiji.
Satiru na stranu, i da se vratimo na ustavnu raspravu i razlogu zašto sam krenuo od prakse Evropskog suda za ljudska prava. Ovo gore je samo jedna od desetina presuda koje se odnose na ljudsko pravo na slobodu okupljanja. Ono je zajemčeno Evropskom konvencijom koju Evropski sud štiti kroz pojedinačne presude. Evropski sud je međunarodno telo za zaštitu ljudskih prava koje nadzire primenu Evropske konvencije, najlepšeg i najefikasnijeg međunarodnog instrumenta kojim se nama Evropljanima, i sa istoka i sa zapada, i sa severa i sa juga, jemče različita ljudska prava, kao nikome na svetu, pa tako ni tim „zlim“ Amerikancima. E sada, Boško, Ivane i ostali… otvorite novi tab pored svih tih Google pretraga LGBTQI+ protesta širom sveta i ukucajte „Ustav Republike Srbije“.
Kaže Ustav u članu 1 da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Dalje u članu 3 stoji da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Mislim da je zanimljivo da se pomene i član 11 koji kaže da je Republika Srbija svetovna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države. Član 108 stav 2 kaže da predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, te je konačno došlo vreme da prestanete da koristite i taj argument jer ne može se odlučivati o pravu na slobodu okupljanja na referendumu.
Ipak, moji omiljeni članovi za sve „pravne eksperte“ koji vole da relativizuju snagu i neposrednu primenjivost ljudskih prava su članovi 18 i 19 koji glase ovako:
„Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju.
Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.
Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18).
Jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19).“
E sada, da malo uprostimo stvari za poslanika Obradovića, desnu mu ruku Kostića i ostale litijaše. Onaj gore pomenuti Evropski sud za ljudska prava je međunarodna institucija iz člana 18 stava 3 Ustava koji nadzire Evropsku konvenciju, koja je međunarodni ugovor iz člana 18 stava 2. Shodno tome, naš Ustav je direktno i kao pravnoobavezujuću prepoznao praksu Evropskog suda za ljudska prava i njegovo tumačenje Evropske konvencije čiji član 11 je identičan članu 54 srpskog Ustava koji jemči pravo na slobodu okupljanja. Dodajmo na to i presudu Alekseyev i evo vam odgovora o tome šta je ustavno, a šta nije i šta je moralno, a šta nije. Drugim rečima, Prajd kao manifestacija kojom se mirnim putem ukazuje na probleme LGBTQI+ zajednice je savršeno ustavni, ali i moralni način borbe u modernom demokratskom društvu koje nije onakvo kakvim ga poslanik Obradović zamišlja.
Sa druge strane, litije u kojima hodaju Velja, Ljuba i Toma, Narodne patrole, poslanik Obradović, desna mu ruka Kostić i ostala ekipa, su protivustavne jer pozivaju na zabranu ustavom zagarantovanog prava na slobodu okupljanja i na nasilje. Sve što gospodin Obradović i ekipa propovedaju danima u javnom prostoru, bez da ih nespremni novinari pitaju da li su normalni, već je izgovoreno od strane nekih ruskih, mađarskih ili iranskih obradovića, kostića i drugih. Njihovi argumenti, ali kako stvari stoje i argumenti gospodina Porfirija (gej ideologija, demokratija i tako dalje) su pred Evropskim sudom za ljudska prava, čije odluke su pravnoobavezujuće za sve, a pogotovo narodnog poslanika Boška Obradovića i desne mu ruke Kostića, odavno osporeni pravnim, naučnim, sociološkim i svim drugim argumentima. To što je Sud rekao u jednoj od presuda na koju sam se pozvao u ovom tekstu predstavlja i Ustav i zakon za poslanike Obradovića i Kostića koje moraju da poštuju.
To što je rekao sud u Strazburu nema veze sa NATO bombardovanjem Srbije, nije Evropska unija i njena pregovaračka poglavlja, nije američki imperijalizam, niti britanski ili francuski kolonijalizam. Starije je to od svega nabrojanog, kao i od ruske agresije na Ukrajinu, zločina počinjenih od strane azovaca nad Rusima, kineskog tretmana Ujgurua i iranskih šerijatskih pravila kojima se LGBTQI+ ljudi mogu osuditi na smrt. To što piše u presudi suda u Strazburu starije je i od hrišćanstva i od SPC-a jer proističe iz ideje „prirodnog prava“, tj. seta urođenih prava koja treba da ograniče državnu moć i čiji koreni se pronalaze još u antičkoj Grčkoj, ali i mnogim hrišćanskim učenjima, poput onog Tome Akvinskog. To što piše u presudi Alekseyev jeste ljudsko pravo na slobodu okupljanja koje je svrstano u prvu generaciju ljudskih – političkih prava, baš sa idejom da se kroz okupljanja slobodnih ljudi ograniči državna vlast, koja se stalno podseća na obavezu da se stara o demonstrantima i njihovim problemima. To pravo na slobodu okupljanja je upražnjavala ta ista SPC tokom litija u Crnoj Gori.
Zapravo, ovde se otvara jedno drugo i ne nužno pitanje poštovanja Ustava. Ovde se postavlja pitanje da li u svom javnom delovanju Boško Obradović promoviše politiku koja podrazumeva kršenje Evropske konvencije i da li bi on, kada bi bio u poziciji da odlučuje, doneo odluku da Srbija izađe iz Saveta Evrope, najmodernije i najefikasnije organizacije za zaštitu ljudskih prava na svetu svih, pa tako i LGBTQI+ osoba, izbeglica, migranata i drugih. Da li bi to bio njegov odgovor na pravnoobavezujuću odluku suda u Strazburu pošto se, kako stvari stoje, ona neće promeniti, te dok je Srbija članica Saveta Evrope moraće da je poštuje i da po njoj kroji i zakone i praksu. Gospodin Obradović to nikada nije javno izgovorio, kao što ne izgovara ni mnoge druge stvari za koje je sasvim jasno da ih misli. Međutim, koliko je zapeo da se Prajd ne održi, mislim da ne bi trepnuo da Srbija izađe iz Saveta Evrope i time zatvorio put do pravde srpskim radnicima, žrtvama policijske torture, majkama nestalih beba, vojnim rezervistima i drugima koji nisu pronašli pravdu pred nadležnim organima Srbije, a o čijem teškom položaju ćute i pozicija i opozicija, a bogami i Crkva. Da Boško Obradović brani Ustav nad kojim se zakleo, on ga ne bi kršio svaki dan kroz pogrešnu interpretaciju i onih odredaba koje svako, bez obzira na stepen i vrstu obrazovanja, može da razume – odredbe o referendumu na primer su toliko jasne da je prosto neverovatno kako više ne batali taj argument.
Prema tome, dana 17. septembra 2022. godine u 17:00 časova održaće se savršeno ustavna šetnja osoba koji žele da ukažu na probleme sa kojima se suočavaju LGBTQI+ ljudi. Na taj način, upražnjavaće svoje pravo na slobodu okupljanja, na miran način, bez da će ugroziti bilo koga da bude to što želi da bude, pa tako i Boška Obradovića da bude svoja verzija porodičnog, pravoslavnog, tradicionalnog čoveka. Tog dana će na ulicama Beograda živeti Ustav Republike Srbije, Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, demokratija i vladavina prava. Tog istog dana neće nestati crkve i hramovi u Beogradu, niti će prestati sklapanje crkvenih brakova, krštenja i veronauka u školama. Oni koji su slavili nastaviće da slave slavu, da organizuju litiju za beogradsku slavu Spasovdan i tako dalje.
I na kraju, imam potrebu da još malo začinim diskusiju oko dobra i zla. Drugim rečima, ne mogu a da ne pomenem nekoliko nalaza Evropskog suda za ljudska prava u predmetima protiv Mađarske, a u pogledu načina na koji su tretirane izbeglice R.R i drugi i H.M. i drugi u pritvorskim centrima opasanim žilet žicom Reske i Tompa na granici sa Srbijom. To ću učiniti ne da bih razvodnio centralnu temu, Prajd, već da bih napravio paralelu sa nekim događajima koji se odnose na dve marginalizovane grupe u odnosu na koje se primenjuju isti argumenti, metode i manipulacije kako bi im se negirala ljudska prava – LGBTQI+ ljudi i izbeglice.
– U H.M. i drugi., Iračani, majka sa trudnoćom visokog rizika sa učestalim komplikacijama, četvoro dece i njen suprug, držani su u kontejnerima na granici sa Srbijom. Svaki put kada bi otac pratio majku sa decom u bolnicu, mađarska granična policija bi ga vezala povodnikom, poput psa ili druge životinje, i pred decom. Takođe, i u bolnici bi pred decom, medicinskim osobljem i ženom koja je usled komplikacija bila u bolovima i patnji, bio vezan lisicama, što je sve ocenjeno kao degradacija njegove roditeljske slike u očima dece i povreda člana 3 usled neljudskog i ponižavajućeg postupanja. Divan tretman jedne porodice sa malom decom.
– U R.R. i drugi, Avganistanci, trudna žena sa malom decom, držana je u kontejnerima i uskraćivana im je hrana kako bi ih odvratili od traženja azila u Mađarskoj. Drugim rečima, izgladnjivani su, a Evropski sud za ljudska prava je kroz institut privremenih mera naređivao Mađarskoj da trudnici i njenoj deci budu obezbeđeni obroci u kalorijskoj vrednosti potrebnoj za biološki opstanak, što je nezabeležen slučaj u gotovo 70 godina Evropske konvencije. Divne li tradicije i običaja tretmana jedne žene i majke.
Obe presude su samo kap u moru strahota koje se dešavaju izbeglicama i migrantima od septembra 2015. godine u susednoj Mađarskoj, a kroz politiku „odbrane hrišćanstva“. Ona počiva na sledećoj rečenici Viktora Orbana, „velikog čuvara hrišćanstva“:
„Postoji svet u kome su evropski narodi pomešani sa onima koji dolaze izvan Evrope… Sada, to je svet mešovitih rasa. U Karpatskom basenu, međutim, ljudi nisu mešani… Mi smo jednostavno mešavina naroda koji živi u našoj sopstvenoj evropskoj domovini… Spremni smo da se mešamo jedni sa drugima, ali ne želimo da postanemo narodi mešane rase.“
Dana 25. maja 2022. godine, Dveri su postavile na svoj sajt Orbanov plan od 12 tačaka za pobedu konzervativaca odakle izdvajam tačku 2.
„Nacionalni konzervativizam u domaćoj politici… Razlog zašto treba podržati crkvu i porodicu, jeste zato što su one temelj jedne nacije. To takođe znači da moramo zauzeti stranu naroda“. Prema mađarskom premijeru „odlučili smo da stopiramo migraciju i sazidamo zid na našoj južnoj granici jer su Mađari rekli da ne žele da žive sa ilegalnim migrantima. Oni su rekli: „Viktore, napravi taj zid“. Tri meseca kasnije, zid je podignut.“
Dana 5. septembra 2022. godine, Viktoru Orbanu je uručen orden Svetog Save I stepena, sa propratnim rečima patrijarha:
„Suočeni smo, međutim, danas sa talasima novih sistema vrednosti koji se ne retko agresivno globalno nameću s ciljem da uruše svaki postojeći prirodni i civilizacijski poredak, da uspostave novu paradigmu. U tom vrtlogu, namera je da se poruše identitetski temelji i stubovi pojedinaca i zajednica, da sve postane relativno, krhko i fluidno… Vi se, pak, zalažete za hrišćanski sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja, koji je Bog ustanovio. To su vrednosti koje su sazdale kako mađarski, tako i srpski narod, vrednosti koje su sazdale Evropu kakvu smo do juče poznavali, u kakvoj smo do juče živeli.“
Pokušao sam da nađem jevanđelje u kome je propovedano izgladnjavanje trudnica, dok se njihovi muževi, pred malom decom, okolo šetaju na povodniku. Nisam uspeo. Možda u nekoj narodnoj pesmi da pogledam, ili postoje neki drugi izvori koji pričaju o ovoj „hrišćanskoj“ tradiciji. Možda će neka osoba koje pominjem u ovom tekstu moći da mi pomogne. Međutim, sumnjam da će Biblija, srpski običaji i tradicija, jevanđelja ili bilo koji drugi kanonski izvori ponuditi opravdanje da se ljudi izgladnjuju, šetaju na lancu pred malom decom i drže u metalnim kontejnerima. Možda bi ipak tretman hrišćana od strane Rimljana i Helena mogao da nas podseti na to kako se danas opisuju izbeglice od strane „čuvara tradicije i vere“. Na isti način se opisuju i LGBTQI+ ljudi. Ako je ova verzija hrišćanstva postala prihvatljiva, onda izgleda da je i hrišćanstvo postalo „relativno, krhko i fluidno“. Drugim rečima, uvaženi gospodine Porfirije, najbolje bi bilo da se izvinite svim LGBTQI+ ljudima, a ja verujem da će Vam oni oprostiti jer praštati je ljudski, a ja verujem i hrišćanski. Sa druge strane, pre nego što sledeći put zalepite nekome etiketu „zla“, dobro promislite, pogotovo kada planirate da dodeljujete odlikovanja osobama koje 77 godina posle II svetskog rata propovedaju rasne ideologije, razvlače žilet žicu i izgladnjuju decu i trudnice u metalnim kontejnerima. Podsetio bih Vas i na jednu od Vaših omiljenih pesama Led Cepelina, Immigrant Song, i način na koji ste doživeli njene stihove:
„Reči te pesme su proročke. Oni pevaju o nordijcima koji beže od rata i drugih teškoća, što potvrđuje da smo pred ratom i strahotama stradanja svi jednaki. Mnoge teme za razmišljanje donosi ova pesma imigranata i na neki način nas opominje.“
Strahote ljudi izbeglih od rata u Siriji, Avganistanu i drugim delovima sveta nastavljaju se u metalnim kontejnerima opasanim žilet žicom koje „čuvar hrišćanstva“ Orban, nosilac ordena Svetog Save, šeta kao pse i izgladnjuje. Ti Iračani i Avganistanci su zapravo „braća i sestre“ iz muslimanske tradicionalne verske zajednice u čije ime je patrijarh takođe pozvao na otkazivanje Prajda. Baš se pitam kako se ta „braća i sestre“ osećaju kada jednog od najvećih islamofoba, Viktora Orbana, odlikujete kao branitelja hrišćanstva. Iskreno gospodine Porfirije, nadam da će Vas ova pesma Led Cepelina navesti na dodatno razmišljanje i da ćete nakon toga malo bolje praviti razliku između dobra i zla. A možda i ne, možda je ipak Viktor Orban Vaša verzija „dobra“. U tom slučaju, duboko verujem da je poslanik Obradović zaslužio barem orden Svetog Save II stepena. Prvi stepen ga čeka kada opaše žilet žicom celu Srbiju i napravi metalne kontejnere u koje će da trpa žene i decu i pride zabrani Prajd, na 100, ma i na 200 godina, čisto da bude siguran da će i njegovi čukununuci biti zaštićeni i od naseljavanja migranata i od „gej ideologije“. Naravno, za bilo kakav orden poslanik Obradović bi prvo trebalo da dođe na vlast. Ne deli se ordenje tek tako…
Autor je nezavisni pravnik za ljudska prava iz Beograda, dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen (Nansen Refugee Award) za pomoć izbeglicama 2021.
Peščanik.net, 12.09.2022.
LGBTQIA+