Međunarodni dan podrške žrtvama torture i jedna polemika o „babama i žabama“ lošeg (ne)pravnika iz Beograda
„Da li sud može da odbije zahtev za izručenje pozivanjem na zaštitu ljudskih prava?“ naslov je teksta u rubrici „Lični stav“, u kome je vanredna profesorka krivično-procesnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. dr Vanja Bajović, objavila svoju „analizu“ i svoj stav u pogledu aktuelnih postupaka izručenja turskih i drugih političkih disidenata, koji se nalaze u rukama naših vlasti, a koji beže od zemalja u kojima su mučenje i drugi oblici zlostavljanja praksa koja se primenjuje „kao dobar dan“. Ovaj „Lični stav“ je bez ikakve sumnje i posledica mog komentara u Utisku nedelje, u kome sam nakratko, koliko je to koncept emisije dozvoljavao, pokušao da se osvrnem na gostovanje prof. Bajović u emisiji „Marker“ na Insajderu. „Lični stav“ prof. Bajović vidim kao odličnu priliku da produbim i šire kontekstualizujem problem izručenja i prakse koju sprovode sudije viših i apelacionih sudova u Srbiji, ali i ministri pravde (bez obzira iz kog perioda i koje vlasti dolaze – ovo o čemu danas pišem je sistemski problem koji „vučemo“ verovatno od samih početaka srpske države), od kojih su neki verovatno i bivši studenti prof. dr Vanje Bajović. I na kraju, „Lični stav“ prof. dr Vanje Bajović je odlična prilika da razgolitim postojanje „pravnika“ i „profesora“ koji su se domogli titula „doktora pravnih nauka“, „vanrednih profesora“ i ministara pravde (možda će i koleginica Bajović jednoga dana da dobije tu čast i privilegiju poput Maje Popović, Nele Kuburović i svih njihovih prethodnika, pa da i na sudbine živih ljudi primeni stavove koje je iznela, a sa ciljem „očuvanja dobrosusedskih odnosa“) i koji su zapravo početak i uzrok problema koji se okončava, kako je to Nela Kuburović sa osmehom na licu rekla, donošenjem, za manje od sat vremena, rešenja o izručenju begunaca kojima preti tortura.
I pre nego što nastavim dalje, jedna napomena: dobrano sam razmislio o tonu u kome ću napisati ovaj tekst (a koji je, već sada primećujem, povišen, možda i preko granica kolegijalnosti) i to ne zato što sam u „Ličnom stavu“ prof. dr Vanje Bajović stavljen u kategoriju „loših pravnika“, a novinari i drugi segmenti društva koji se s pravom brinu za sudbinu ljudi koji se šalju „pod mač“ u kategoriju „pravnih laika“, već zato što su reči koje je prof. dr Vanja Bajović izgovorila i napisala pogrešne, pravno neutemeljene, protivustavne, protivne međunarodnom običajnom pravu, opasne, štetne i, što je najvažnije, pogubne po sudbinu ljudi koji su i juče, na Međunarodni dan podrške žrtvama torture, u svojim ćelijama čekali odluku (možda) bivših studenata prof. dr Vanje Bajović (sudija i tužilaca koji postupaju u postupcima ocene ispunjenosti uslova za njihovo izručenje) o slanju u mučilišta i na pogubljenja. Zbog tih ljudi ću zaobići asertivnost, „kolegijalnost“, neću birati mnoge reči koje ću napisati, a pribegavaću (kao što na početku već i jesam) i sarkazmu, jer smatram da su ove metode nužno potrebne za odbranu civilizacijskih tekovina kao što je apsolutna zabrana zlostavljanja od „dobrih pravnika“ kao što su to prof. dr Vanja Bajović i drugi. Ove metode su po mom skromnom sudu nužne i zbog toga što su ljudi poput prof. dr Vanje Bajović u stalnom kontaktu sa studentima koji jednoga dana mogu da postanu sudije, tužioci i branioci u postupcima izručenja. Ove metode, a i malo ličnog, uneću u ovaj tekst i kako bih „otkopao hajku“ oko Dževdeta Ajaza, Narin Čapan, ali i naših ljudi kojima preti neljudsko i ponižavajuće postupanje u zatvorskim sistemima SAD-a (tzv. hakeri). Drugim rečima, nešto što prof. dr Vanja Bajović naziva „hajkom“, ja nazivam elektrodama koje su se kačile na penis, testise i bradavice Dževdeta Ajaza ili polivanje ledenom vodom šmrkovima pod najjačim mlazom tog istog čoveka – ljudskog bića. Nešto što prof. dr Vanja Bajović naziva „hajkom“, ja nazivam gušenjem slobodnog novinarstva koje je Narin Čapan pokušala da praktikuje, pa je osuđena na 3 godine zatvora; zato postavljam pitanje i novinarima koji su profesorku ugostili u svojom emisijama, kako je moguće da je nisu pitali kako, zbog „zastarelih zakonskih rešenja“, Srbija može da šalje njihove kolege „iza rešetaka“. Kada sam pomenuo lično, reći ću samo da ono što prof. dr Vanja Bajović naziva „hajkom“, ja nazivam nedeljama neprospavanih noći i mesecima psiho-terapije tokom kojih sam naučio da živim sa slikama i scenama mučenja koje su se odvijale u mojoj glavi svaki put kada bih zatvorio oči i video Dževdeta Ajaza kako visi sa grede sa povezom preko očiju (tehnika mučenja koja se zove Palestinsko vešanje i koje, kako prof. dr Vanja Bajović tvrdi, nije predmet interesovanja sudija i tužilaca u postupku izručenja) izgladneo i žedan, dok ga policajci udaraju kao džak. I na kraju, ono što prof. dr Vanja Bajović naziva „hajkom“, ja nazivam pozivom svim medijima, studentima, sudijama, tužiocima i braniocima da u svojoj glavi, u svojim spisima, u svojim skriptama, programskim šemama i pripremama za emisiju upišu jednom za uvek – ne postoji ni jedno opravdanje koje može da vam padne na pamet (npr. „zastarela zakonska rešenja“ kako to primećuje prof. dr Vanja Bajović) da jedno ljudsko biće iz Srbije ili bilo koje druge zemlje, bude poslato tamo gde će da ga pogube, da ga muče ili da prema njemu nečovečno ili ponižavajuće postupaju ili da ga na isti način kažnjavanju, da ga nezakonito i arbitrarno zatvore, da mu nepravično sude, da mu ne daju da se slobodno okuplja ili slobodno izražava, kao građanin, opozicionar, akademik, aktivista ili novinar i tako dalje i tako dalje.
Počnimo od naslova „Ličnog stava“ koji je zapravo pitanje koje prof. dr Vanja Bajović postavlja sama sebi: „Da li sud može da odbije zahtev za izručenje pozivanjem na zaštitu ljudskih prava?“. Da joj odmah pomognem i razrešim joj tu dilemu na samom početku, jer tek onda moram da dublje uđem u čitav niz drugih segmenata njene „analize“. Prvo, nije pitanje da li „može“ ili „ne može“, nego „mora li“ ili „ne mora li“. Odgovor je da MORA da odbije izručenje ako će se beguncu na bilo koji način povrediti ljudska prava. Dakle, valjalo bi promeniti naslov. Zbog čega MORA? Tužno je što sam primoran da to objašnjavam vanrednoj profesorki krivičnog prava, ali neko je to morao da uradi.
Pravo pojedinca da ne bude zlostavljan (mučen ili podvrgnut neljudskom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju) je apsolutna norma međunarodnog običajnog prava. U udžbenicima iz kojih je prof. dr Vanja Bajović polagala Međunarodno javno pravo (izgleda je imala sreće jer nije izvukla to pitanje koje se nalazi na početku samog udžbenika, u delu koji verovatno nosi naslov „Izvori međunarodnog prava“) koriste se još i termini peremptorne norme ili jus cogens norme. U prevodu, taj Evropski sud za ljudska prava (koji inače prof. dr Vanja Bajović u svom tekstu tretira kao redovnu pravnu instancu, amnestirajući naše pravosuđe, a ne onu koja je supsidijarnog karaktera jer, kako stvari po njoj stoje, „zastareo nam zakon pa tu rupu valja krpiti pred Strazburom“) opisuje jus cogens u kontekstu zabrane zlostavljanja (napomena za prof. dr Vanju Bajović da je u pitanju generički pojam koji obuhvata skalu zlostavljanja od ponižavajućeg, preko neljudskog, pa na kraju mučenja – ni jednom nije pomenula ponižavajuće postupanje u svom izlaganju) kao normu koja u apsolutnom smislu zabranjuje mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje, bez obzira na bilo koji interes (na primer, dobrosusedski odnos) ili bilo koju okolnost kao što je, na primer, ponašanje okrivljenog ili osuđenog u pitanju, borba protiv terorizma, ekonomska kriza, borba protiv transnacionalnog kriminala. Evropski sud za ljudska prava dodaje da je zabrana zlostavljanja jedna od najvećih vrednosti demokratskog društva i da se svaka povreda ili potencijalna povreda te zabrane mora pažljivo razmotriti. Član 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne trpi nikakva ograničenja („limitations“) ili odstupanja („derogations“) i u svojoj filozofskoj osnovi ne dozvoljava bilo kakve izuzetke ili opravdavajuće činioce ili odmeravanje interesa (Gafgen protiv Nemačke).
Da se vratimo malo na, što bi studenti rekli, „MJP“ (Međunarodno javno pravo) i na onaj deo koji stoji u svakom udžbeniku i koji nam pomaže da shvatimo kako međunarodni običaj nastaje. Običaj nastaje kroz jednoobrazno i dosledno ponašanje subjekata međunarodnog prava (država), koje su razvile svest da je takvo ponašanje obavezno (opinio juris cive necessitatis). Prema tome, bez obzira kako se ponašali danas u praksi i mi (Srbija), i SAD, i Rusija, i Izrael, i Saudijska Arabija, i Hrvatska i bilo koja druga zemlja, ne sme niko nikada da se podvrgne postupanju suprotno članu 3 Evropske konvencije, ili suprotno bilo kojoj odredbi UN Konvencije protiv mučenja i drugog surovog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. To je jus cogens.
U svetlu toga, da se osvrnem na još dva dela ličnog stava prof. dr Vanje Bajović koja citiram u celosti:
„A sledstveno tome pravni laici i loši pravnici mogu postaviti i pitanje da li bi kod nas tortura bila dozvoljena da nije zabranjena zakonom, odnosno mora li se sudija držati zakona kao ’pijan plota’“?
[…]
Vratimo se pitanju da li to znači da, „u slučaju da zakon ne propisuje da je dokaz pribavljen mučenjem nezakonit dokaz, da bi mučenje bilo u redu“. Nakon ovako postavljenog pitanja (ne)pravnik bi pomislio da se ne treba držati zakona kao „pijan plota“ i zdravorazumski bi došao do zaključka da tako nešto ne bi bilo „u redu“, zaboravljajući jednu bitnu činjenicu. Tortura je sama po sebi propisana kao krivično delo članom 137 KZ Republike Srbije, a dokaz pribavljen izvršenjem krivičnog dela nikada ne može biti zakonit dokaz.
U ovom delu ličnog stava prepoznajem osvrtanje na jedno od mojih pitanja upućeno prof. dr Vanji Bajović u Utisku nedelje. Ovo pitanje uputio sam na osnovu njene rečenice koju je izgovorila u emisiji „Marker“ na TV Insajder, a koja glasi ovako:
„[…] znači sud isključivo ispituje ispunjenost tih formalnih pretpostavki za dozvolu izručenja; zatim ako sud utvrdi da su ispunjene pretpostavke da se dozvoli izručenje, konačnu odluku o izručenju donosi ministar, između ostalog, treba da se vodi računa i o tome da se ne radi o političkom ili vojnom krivičnom delu, jer u tom slučaju izručenje ne bi bilo moguće, s tim što je sada široka tema šta predstavlja političko krivično delo. E sada da se vratim na Vaše pitanje. Ono što je interesantno i gde ja ne bi baš toliku hajku na sudove, već na zakonsko rešenje koje je u konkretnom slučaju loše, interesantno je da je Zakonik o krivičnom postupku po kome je svojevremeno bila regulisana ekstradicija, kao jedan od razloga zbog koga može da se odbije izručenje predviđao taj, ako licu čije se izručenje traži, u državi koja traži izručenje, preti opasnost od surovog i nečovečnog postupanja ili torture. To je bilo po Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine, koji je važio do 2013. godine, a danas se samo pitanje ekstradicije reguliše po Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i ovaj Zakon uopšte ne predviđa ovu odredbu. Znači, konkretno, ako bi sud hteo da se pozove na to da nećemo ga izručiti jer mu preti opasnost i ljudska prava su mu ugrožena, odnosno preti mu opasnost od torture, ja ne vidim zakonsku odredbu na koju bi se sud u konkretnom slučaju pozvao.“
Pošto vidim da moje pitanje nije bilo jasno, tj. da zamišljeni scenario koji je imao za cilj da dovede u pitanje poslednju rečenicu u kojoj prof. dr Vanja Bajović ne vidi zakonsku odredbu na koju bi se sud u konkretnom slučaju pozvao, i da kroz prostu analogiju joj ukažem da to što nema odredbe u Zakonu o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, ne znači da sud neposredno ne može da primeni jus cogens normu o zabrani mučenja, primoran sam da to pitanje i dopunim.
Pitanje glasi: „Da li bi mučenje bilo dozvoljeno kada ne bi postojala odredba o zabrani mučenja i drugih oblika zlostavljanja ni u Zakonu o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, ni u Zakoniku o krivičnom postupku, ni u Krivičnom zakoniku, ni u Ustavu Republike Srbije“? Ili da još malo oslikam: „Da li bi mučenje bilo dozvoljeno i kada ne bismo imali Evropsku konvenciju, niti UN Konvenciju protiv torture?“. Još slikovitije: „Da li bi mučenje i drugi oblici zlostavljanja bili dozvoljeni kada bi asteroid udario u Republiku Srbiju, unazadio nas nekoliko stotina godina i vratio nas u plemenske zajednice u kojima bi plemenska veća staraca odlučivala o izručenju Dževdeta Ajaza u Tursku gde mu preti mučenje?“.
Uvažena profesorka, ni u jednom od navedenih scenarija ne bi bilo dozvoljeno mučenje, pa samim tim ni izručenje nekoga tamo gde mu preti mučenje, jer se svet dogovorio da je tako nešto peremptorna norma koja može, ali i ne mora da bude sastavni deo konvencija, ustava i zakona i kao takva mora se neposredno primeniti i štititi i od strane Višeg suda u Beogradu, i od strane opštine Zvezdara (zamislite da poput građevinske dozvole može da se izdaje dozvola za mučenje), i od strane ministara u Vladi, i od strane profesora na predavanjima, i od strane novinara. Samim tim, Vaše perfidno bežanje u nesrećno definisani član 137 KZ o zlostavljanju i mučenju je alhemičarski pokušaj da izokrenete suštinu mog pitanja, a da sakrijete činjenicu da Vi ne znate šta je međunarodni običaj i šta je to jus cogens. Verovatno zato što to ne piše u nekom od zakona i drugih propisa koji uređuju krivično-pravnu materiju i kojih se „držite kao pijani plota“.
Ajmo dalje na „Lični stav“ prof. dr Vanje Bajović.
„Pravo pojedinca da ne bude izručen stranoj državi nije predviđeno Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava niti bilo kojim drugim instrumentom koji se bavi njihovom zaštitom. Suprotno tome, ekstradicija predstavlja izraz dobrosusedskih odnosa među državama, sprečavajući da izvršioci krivičnih dela prelaskom državne granice pronalaze ‘sigurnu luku’ od krivičnog gonjenja i kažnjavanja.“
Ovaj deo ličnog stava dodatno potkrepljuje moje strahove iznete na početku ovog teksta i prosto se pitam kako možemo da očekujemo da nam sudije i tužioci neposredno primenjuju jus cogens norme kada ovakve stvari slušaju na predavanjima kod prof. dr Vanje Bajović. Pravo pojedinca da ne bude mučen i podvrgnut nečovečnom i ponižavajućem postupanju stoji u članu 3 Evropske konvencije. Praksa Evropskog suda za ljudska prava koja je pravno obavezujuća za Republiku Srbiju, kako zbog činjenice da smo država ugovornica Evropske konvencije, tako i zbog već obrazloženog apsolutnog značaja zabrane zlostavljanja je jasna. Kroz stotine predmeta u kojima je razmatrano prinudno udaljenje ljudi iz jedne zemlje u drugu, bilo kroz readmisiju, ili mere proterivanja stranca, bilo kroz nama dragu ekstradiciju, sud u Strazburu je na jasan način stavio do znanja svima nama pravnicima, dobrim ili lošim, da jednostavna formulacija iz člana 3 upravo PREDVIĐA „pravo pojedinca da ne bude izručen stranoj državi“ ako mu preti rizik od kršenja ljudskih prava. To ste između ostalog i sami konstatovali u Vašem ličnom stavu:
„U dosadašnjoj praksi, Sud u Strazburu je usvajao ovakve predstavke kada se radilo o izručenju državama u kojima je, po izveštajima UN i drugih međunarodnih i nevladinih organizacija široko prisutna problematika kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao što su Uzbekistan, Kirgistan, Kazahstan i sl.“
Iz ovog citata pre svega proizilazi da ste u rubrici Danasa „Lični stav“, u 15 paragrafa alhemičarske analize apsolutne prirode zabrane zlostavljanja, koja predviđa i apsolutni princip zabrane vraćanja u zemlju gde zlostavljanje može da se dogodi (među nama „lošim pravnicima“ poznatiji kao princip non-refoulement), sami sebi protivrečili. I zapravo, ako sam gledajući „Marker“ i pomislio da za 7 minuta niste mogli sve lepo da objasnite, i da ste se zbunili, Vaš tekst u Danasu mi je odagnao svaku sumnju da je taj nastup bio jedan freestyle u kome je bilo svega, od mešanja „baba i žaba“ do već pomenutih opasnih, i po mučene ljude pogubnih konstatacija koje mogu da posluže kao alibi sudijama i tužiocima da šalju ljude na pogubljenja, mučilišta ili u politički montirane procese, ili u kombinaciju svih navedenih flagrantnih povreda ljudskih prava.
Idemo dalje, kaže prof. dr Vanja Bajović:
„Sudovi odlučuju po zakonu i prilikom donošenja odluke moraju uvek da se pozovu na određeni član zakona, jer zamislite samo kakvo bi bezakonje zavladalo kada bi sudovi odlučivali po ‘pravičnosti’ i opštim principima, što je uvek subjektivan pojam i zavisi od nahođenja postupajućeg sudije. Primera radi, dok bi određeni sudija opravdavao krvnu osvetu, saosećajući sa učiniocem, drugi bi je najoštrije osuđivao, više saosećajući sa žrtvom.“
Profesorka navodi dalje:
„Dok bi određen ’liberalni’ sudija imao više razumevanja za konzumiranje alkohola i nedozvoljenih opijata, drugi ’zadrti hrišćanski konzervativac’ najoštrije bi osuđivao i kažnjavao takvo ponašanje, a vaša sudbina, kao građanina, zavisila bi od poimanja pravde onog sudije kome, igrom slučaja, zapadne vaš predmet?!“
Kao poseban citat izdvajam i sledeći:
„Problem u celoj toj ‘ekstradicionoj priči’ pravi činjenica da opasnost od nečovečnog postupanja i torture uopšte nije predviđena kao razlog koji sud ocenjuje prilikom odlučivanja o izručenju ni po našem zakonu, ni po Evropskoj konvenciji o ekstradiciji, jer polazi se od toga da demokratska država neće ni zaključivati takve ugovore sa onim državama čiji su građani izloženi torturi.“
Analiza ovih paragrafa me tera u domen ustavnog prava. Nisam siguran šta je pisalo u Ustavu pre 2006. godine kada je profesorka studirala i polagala predmet Ustavno pravo, te ću se „kao pijan plota“ držati i dalje apsolutne prirode zabrane zlostavljanja da bih joj zatvorio taj deo prostora za manevar. Ipak, ova polemika odvija se u 2022. godini, kada, svideo se on nekome ili ne, važi Ustav Republike Srbije iz 2006. godine. I sama profesorka Bajović se dotakla ustavne materije u težnji da ne meša „babe i žabe“ i da nas podseti „da se naš Ustav i naši zakoni primenjuju na našoj teritoriji, a ne mogu se primenjivati na teritoriji strane države, kao što se ni naš državljanin pred našim sudovima ne može pozvati na V amandman američkog Ustava koji mu garantuje pravo na porotno suđenje.“ Članovi 18 i 142 Ustava na koje se sada pozivam nam barem malo približavaju stavove u pogledu važnosti primene „našeg Ustava“ na „našoj teritoriji“:
Član 18
„Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima.
Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.
Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.“
Član 142
„Sudija je nezavisan i sudi na osnovu Ustava, potvrđenih međunarodnih ugovora, zakona, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i drugih opštih akata, donetih u skladu sa zakonom.“
Dakle, i „pravni laik“ ili „loši pravnici“ i „nepravnici“ mogu da običnim i jezičkim tumačenjem prepoznaju nedostatke u izjavi prof. dr Vanje Bajović u onom delu koji se odnosi na to po čemu bi sud trebao da sudi. Jeste, sud sudi po zakonu (tu se profesorka i ja slažemo), ali i po Ustavu („naš Ustav i naša teritorija“ kako ona kaže, a ja dodajem i naša nadležnost u odnosu na begunce), koji prepoznaje međunarodni običaj („opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava“) i po Evropskoj konvenciji i praksi Evropskog suda koji je ništa drugo nego međunarodna institucija koja nadzire sprovođenje Evropske konvencije koja je u Srbiji ništa drugo nego potvrđeni međunarodni ugovor. To potvrđuje i prof. dr Vanja Bajović u još jednom dokazu kontradiktornosti njenog stava kada rizik od torture opisuje kao „kriterijum“ koji Evropski sud uzima u obzir. Samim tim, opet dolazimo do toga da i međunarodno pravo i članovi 18 i 142 Ustava obavezuju sudove da cene rizike od zlostavljanja i da kao „kriterijume“ prilikom te ocene uzimaju u obzir i Konvencije UN i Saveta Evrope, i praksu tela koja nadziru njihovu primenu.
Umalo da zaboravim… I član 25 Ustava, koji je u svom prvom stavu copy-paste člana 3 Evropske konvencije, može da posluži i prof. dr Vanji Bajović i sudijama i tužiocima prilikom ocene da li treba ili ne da se ceni rizik od torture ili ne. Ocenu rizika od torture shodno članu 25 cenio je i naš Ustavni sud, iako ni u tom članu ne stoji nigde eksplicitno „pravo pojedinca da ne bude izručen stranoj državi“. Dakle, ne moramo tako daleko do Strazbura i Ženeve da bismo razjasnili prof. dr Vanji Bajović da ne mora sve da piše onako kako je njoj najlakše da, kako stvari stoje, isključivo jezički protumači, već da nekada i drugi oblici pravnog tumačenja mogu da budu od koristi – na primer, ciljno ili sistemsko tumačenje. Moj savet je i da se ponekad koristiti pretraživač prakse Ustavnog suda u pogledu člana 25 da ne bi ispalo da ja izmišljam kada kažem da Ustavni sud često ceni nečije pravo da bude izručen ili ne, iako to ne piše u samom članu (piše doduše u članu 39 Ustava, što nije na odmet pomenuti).
Tu bih odmah mogao da ubacim i Komitet protiv torture koji nadzire primenu UN Konvencije protiv torture i čija praksa je po Ustavu Republike Srbije izvor po kome se ustavne odredbe o zabrani zlostavljanja tumače i neposredno primenjuju. Tu pada u vodu cela priča o obaveznosti privremene mere Komiteta protiv mučenja. Profesorka Bajović u „Markeru“ to opisuje kao „preporuku“ koja nema pravnoobavezujuće dejstvo. Čak i da je u pravu (a nije), i dalje je zabrana mučenja civilizacijska tekovina starija UN Konvencije i Evropske konvencije. Odluke Komiteta protiv torture su pravnoobavezujuće za Srbiju na osnovu člana 22 UN Konvencije protiv mučenja koji je Republika Srbija takođe ratifikovala i na taj način se pravno obavezala da će poštovati svaku odredbu Konvencije pa tako i onu kojom je u dobroj veri prihvatila mandat Komiteta da razmatra individualne predstavke Dževdeta Ajaza i drugih. Pored toga, to što ne postoji telo koje će da vrši politički pritisak na Srbiju da postupa po svojim slobodno preduzetim međunarodnim obavezama iz Konvencije protiv mučenja UN, kao što je to slučaj sa Komitetom ministara Saveta Evrope, i dalje nije argument u korist izručenja ljudi u mučilišta, već argument koji ide u korist rečenice Nemanje Rujevića da „Srbiju boli uvo za Konvenciju“, što je strašno i poražavajuće. Kako stvari stoje, izgleda i da prof. dr Vanju Bajović „boli uvo“ ili da se pravilnije izrazim „boli uho“ za Konvencije, međunarodno običajno pravo, Ustav Republike Srbije i samim tim i za Dževdeta Ajaza i Narin Čapan.
Ovome nema kraja, ali moram da završim ono što sam započeo. Ulazimo u domen „kalkulacija“ tj. u deo emisije „Marker“ u kome prof. dr Vanja Bajović kaže sledeće:
„S druge strane, ja mislim da država u ovom delu kalkuliše. Da li joj je bitno da održi dobre odnose sa Turskom ili drugom državom koja zahteva izručenje, ili joj je bitnije da ne bude pod osudom Ujedinjenih nacija, tj. pro forme, osudom Ujedinjenih nacija koje se svodi na deklarativnu preporuku da se ne dozvoli izručenje.“
Na ovo dodajem i delove iz ličnog stava u Danasu:
„Svojevrsnim ‘pravnim natezanjem’ došla bi u obzir direktna primena Konvencije UN o zabrani torture što opet nameće problem procene stranog sudskog poretka. Da je Srbija, primera radi, odbila da izruči srpske hakere SAD-u pozivanjem na ovu Konvenciju, odnosno na činjenicu da kazna od 60-70 godina zatvora koja im se u SAD može izreći za krivično delo za koje bi, u našem pravu dobili maksimalnih pet godina predstavlja ‘surovu i nečovečnu kaznu’, izbio bi skandal međunarodnih razmera. […] Kako ekstradicija po logici stvari podrazumeva odnose dve ili više država (one koja traži izručenje i druge u kojoj se ‘begunac’ nalazi) ona je primarno regulisana međunarodnim ugovorima a subsidijarno domaćim zakonom.“
I ponovo emisija „Marker“: „Ekstradicija nije isključivo pravno pitanje kao što je rekla bivša ministarka [Nela Kuburović, prim. aut] već se radi o pravno-političkom pitanju. To pre svega ne radi se, radi se, pored toga što poštujemo prava određenog lica, s druge strane gledamo da time održimo i dobrosusedske odnose sa određenim državama. Svi znamo koliko je naša javnost bila besna na Francusku, kada su Francuzi svojevremeno odbili da isporuče Haradinaja, e pa možete očekivati da takvu reakciju i u drugim državama sa kojima sa kojima mi nastojimo da održimo dobrosusedske odnose.“
Prvo, mislim da sam već razjasnio da direktna, ili preciznije rečeno neposredna primena zabrane zlostavljanja, koja može, ali i ne mora da ide kroz prizmu UN Konvencije protiv torture (zato što je zabrana zlostavljanja jus cogens), nije napor koji zahteva bilo kakvo „natezanje“, pa tako i pravno. Ono zahteva poznavanje pravila koja stoje, kako to Ustav kaže, u opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Samim tim, pošto to piše u našem Ustavu (a za zabranu zlostavljanja i da ne piše, nego da piše u kamenu ili da ne piše nigde), nije ovde reč ni o kakvom „stranom poretku“, već o domaćem pravu koje oslikava primat koji je teorija monizma uzela naspram teorije dualizma u domaćem poretku.
Kada je reč o „dobrosusedskim odnosima“, ponovo bih se vratio na onaj balans interesa kada je reč o apsolutnim normama međunarodnog običajnog prava i koji je prilično jasan. Nema te fabrike čarapa koju Turska može da otvori, ni investicija iz Bahreina, koji mogu da budu jači PRAVNI interes od interesa zaštite civlizacijskih tekovina kao što su zabrana genocida, zabrana piraterije, zabrane ropstva i položaja sličnog ropstvu i već više puta pomenuta zabrana mučenja. Može Srbija da se ljuti ili ne ljuti što Haradinaj nije izručen, može da bude u najboljim odnosima sa SAD, Kinom ili Rusijom, ali ne sme da im izručuje ni Ujgure, ni Navaljnog, ni bilo koga drugog koga bi mučili po dolasku. To bi trebalo da znaju i pravnik i „nepravnik“, ali pre svega vanredni profesori Pravnog fakulteta. Neću se ponavljati zašto, piše gore. Da oslikam to kroz neku drugu apsolutnu normu, na primer, zabranu ropstva. Da li iko može da zamisli da naša zemlja proda tri migrantkinje iz Burundija nekom bliskoistočnom autokrati šeiku, i to po povoljnoj ceni, kako bismo uspostavili ili produbili „dobrosusedske odnose“. Naravno, podrazumeva se da u ovom zamišljenom scenariju to nigde ne piše.
Da zaključim, kako god prof. dr Vanja Bajović doživljavala ovaj svet, „idealan“ ili „ manje idealan“, kao globalizovan ili suverenistički, sa granicama ili bez. Šta god da piše ili ne piše u Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, ili čak i našem Ustavu, svaki državni organ, bio to sud, tužilaštvo ili ministar, ili predsednik ili Narodna skupština, ili opštinski organ ili organ autonomne pokrajine, svaki od njih mora da se „kao pijan plota“ drži apsolutnih normi međunarodnog običajnog prava jer je to domaće pravo, a ne nekakav „strani sudski poredak“. To je civilizacijsko dostignuće sve više posrnulog čovečanstva.
Da ponovo ilustrujem, da smo se na ovom prostoru na kome živimo organizovali u plemensku zajednicu i da nemamo ni zakone ni institucije, već veća staraca, bili bismo u obavezi da poštujemo zabranu zlostavljanja i princip non-refoulement koji iz nje proističe. Sami tim, veće staraca ne bi smelo da donese odluku da, zarad dobro-plemenskih odnosa vrati nekog nesrećnika u pleme koje bi ga zlostavljalo.
Drugim rečima, nema tu profesorka nikakvog „pravnog natezanja“, niti „dobrosusedskih odnosa“, niti smemo mi kao pravnici da mešamo politiku sa civilizacijskim tekovinama jer to vrlo lako može da se doživi kao „mešanje baba i žaba“. Naš je zadatak da ovu državu i ovo društvo stalno podsećamo zašto je praksa mučenja i drugog surovog, neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja zauvek i apsolutno i uvek bez obzira na bilo kakve okolnosti i interese ZABRANJENA. Vaš zadatak je da to radite na svojim predavanjima na kojima danas sede buduće sudije i tužioci koji će jednoga dana odlučivati da li će ili neće, čoveka koga su izgladnjivali, uskraćivali mu san, pržili strujom po intimnim delovima tela, simulirali pogubljenje, polivali vodom iz šmrkova, vratiti u ruke istih tih ljudi koji su mu to radili. Uvažena profesorka, ako Vaša predavanja izgledaju kao i Vaš „Lični stav“ u Danasu, ili kao Vaše gostovanje u „Markeru“, onda ona jednoga dana mogu nekoga da koštaju života. Možda već i jesu. S druge strane, ako prošetate do Vaših kolega sa katedre za Međunarodno pravo ili Ustavno pravo, prilično sam ubeđen da bi Vam, možda na više kolegijalan način nego ja, skrenuli pažnju na opasnosti reči koje sve češće izgovarate u javnom prostoru, neke čak i dan pre suđenja ljudima kojima preti možda čak i pogubljenje u državama moliljama.
Autor je nezavisni pravnik za ljudska prava iz Beograda, dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen (Nansen Refugee Award) za pomoć izbeglicama 2021.
Peščanik.net, 27.06.2022.
IZBEGLICE, MIGRANTI