Čujem da je došlo do prepiske između LDP i Ambasade Rusije u Beogradu. LDP je, koliko sam shvatio, imao izvesne primedbe na spisak zvanica za diplomatski prijem povodom dana državnosti Rusije, kada je došlo do onog nezapamćenog skandala. Ambasada je odgovorila da se to njih u LDP ne tiče, da će zvati koga hoće, da se neće pravdati zbog toga i uostalom mogu da im pljunu pod prozor, pa da se klizaju. Zaista, građani diplomati su u pravu: oni stvarno mogu da zivkaju na prijeme i koktele koga hoće, pa i za kriminal pravosnažno osuđena lica, kao i lica kojima se upravo sudi za ne baš bezazlena krivična dela. To je njihovo pravo, kažu, pa su ga i iskoristili.
Pravo je gostiju i države kod koje je dato diplomatsko predstavništvo akreditovano da imaju o tome svoje mišljenje i da se shodno njemu ponašaju. To je sad već politika; i to ona politika koju u ovom slučaju – na našu žalost i još više sramotu – nismo videli. Evo kako.
Njegova Ekscelencija, ambasador Aleksandar Vasiljevič (o, komedijanta slučaja!), građanin Konuzin, izvoleo je pozvati na svoj zvanični prijem – između ostalih veličina, predstavnika svih staleža, Države i Crkve – i udovicu Ražnatović, Svetlanu, „Zezu Nazionale“ (na italijanskom), kao i „vojvodu“ Vučinić Sinišu (videti krim-evidenciju za detalje). Toliko sam razabrao iz internetskih izdanja dnevnih listova, jer sam se našao van domovine tada. Podatak koji sam grozničavo počeo da tražim nisam našao. Naime, hteo sam znati je li se i ko demonstrativno okrenuo i još demonstrativnije napustio svečani događaj. Izgleda da nije niko; čak ni građanin Čedomir Jovanović, koji je posle umeo da stavlja primedbe, što na televiziji, što u saopštenjima stranke LDP. E, to je već indikativno i bezbednosno interesantno.
Diplomatija je – to sam uspeo da naučim za sve ove godine – zanat dozlaboga istančan i složen, pa zato postoje diplomatske akademije, pa i instant-kursevi za novopostavljene ambasadore i slične šarže koje se imenuju po političkoj liniji. Da ljudi nauče s koje strane je nož, a s koje viljuška; da se ne useknjuju pod sto; da ne prde u društvu; da ne piju onu vodu s limunom za pranje ruku posle škampa; da ne žderu kavijar supenom kašikom (to mogu samo članovi Prezidijuma Politbiroa, ali ne i kandidati) i već to. Da kažu „izvolite“, „hvala“, „nemam komentar“ i razumete već. Diplomate od karijere, kako se to zove, završavaju te svoje škole mnogo temeljitije od ovih politički imenovanih. Njegova Ekscelencija Aleksandr Vasiljevič Konuzin, diplomata je od karijere, dakle neko kroz službu šlifovan i – očekivalo bi se – vičan diplomatskim finesama. U te finese nikako ne spada pozivanje na zvanični prijem lica koja prolaze kroz pravosudnu i kriminalističku evidenciju po očigledno nečasnim osnovama. Diplomatski rečeno, to je bio ne „faux pas“, što je već nedopustivi greh u diplomatiji, nego je bio prvorazredni skandal. To se – jednostavno – ne radi i tačka.
Pa kako se to onda desilo? Aleksandr Vasiljevič namerno je hteo da ponizi domaćine iz Srbije – i to mu je uspelo. To nije njegova krivica – mada je to bio njegov rizik – nego je to krivica naša. Mi smo se dali poniziti, na šta je Ekscelencija i računala – s pravom, kako vidimo. Nije njima to prvi put. Upoznao sam jednom kod zajedničkih poznanika lice po imenu Dziza, Oleg Aleksandrovič, savetnik u Ambasadi Rusije: taj se odmah pohvalio da je najbolji prijatelj sa Šešeljevim radikalima Nikolićem i Vučićem i na glavu nam se popeo hvaleći ih; čak se posle pojavljivao na njihovim stranačkim pres-konferencijama, za istim stolom; čujem da i dalje zuji okolo, mada je u penziji; ali, za takve penzije nema… Ovakav nivo arogancije nisu postigli ni Brežnjevljevi čuveni ambasadori, dakle. Da je za Titova života neki sovjetski ambasador na isti prijem pozvao njega, Tita i, recimo, Vladu Dapčevića – leteo bi kući prvim avionom sutradan; Tito se naravno ne bi ni pojavio, niti bilo ko iz vlasti. To se, dakle, ne radi.
Ovi naši političari i uglednici, „tout Belgrade“ i prateći sastav, međutim, dopustili su sebi da se nađu u istoj prostoriji sa jednom Cecom Ražnatović i jednim Sinišom Vučinićem, na osnovi ravnopravnoj, je li. Bila je to jasna poruka Njegove Ekscelencije: dogmizali ste mi pred noge, pa i po tu cenu da gledate Cecu i „vojvodu“ kao sebi ravne. To je, kao što smo rekli, Konuzinovo pravo – ali i rizik.
Šta sam ja očekivao? Ja sam – i ne samo ja – očekivao da se, kao prvi, Nosilac Narodnog Suvereniteta i Predsednik Republike Srbije Boris Tadić namršti, odbije da se rukuje sa Konuzinom i demonstrativno se udalji sa lica mesta. Očekivao sam da njegov svetli primer slede svi državni službenici, ali i svi ljudi od moralnog integriteta. Očekivao sam da Tadić sutradan uloži protestnu notu Ruskoj Federaciji i da naše Ministarstvo inostranih poslova građanina Konuzina, Aleksandra Vasiljeviča, proglasi za „personu non grata“ i savetuje ga da Srbiju napusti u roku od, hajde, 48 sati, zbog ponašanja nespojivog sa diplomatskim statusom u smislu odgovarajućih međunarodnih konvencija.
Ništa se od toga nije desilo. Njegova Ekscelencija uspela je da ponizi državu Srbiju, njene najviše predstavnike i ono što se – u nedostatku boljeg – naziva njenom „elitom“. Nije on za to kriv; oni su krivi, a mene je sramota zbog njih.
Danas, 26.06.2011.
Peščanik.net, 28.07.2011.
