Ako hoćemo da ustanovimo u kakvom se stanju nalazi jedna nacija, onda treba da pogledamo u kakvom je stanju njen temelj – jezik. Po jeziku sudeći, kod nas je zlo i naopako i biće sve gore. Poslednjih dana, recimo, novine su prepune reči “moleban”. Lepa reč, jedna od mnogih koju je rodonačelnik vladajućih dripaca Vuk Stef. Karadžić svojevremeno izbacio iz Rečnika kao “neprostonarodnu”, pa je docnije vraćena u opticaj. Moleban, za razliku od molitve koja je lični čin, označava grupnu molitvu i obično se upriličuje u teškim vremenima i kriznim situacijama. U tom smislu, reč moleban je tačno upotrebljena za obred ispred hrama Svetog Save, mada je u Božijim očima donekle obezvređena time što su visoki molebnici, sve krsteći se, preko sveća pogledali ka vatrama u ulici Kneza Miloša. Nejasno je, međutim, zbog čega se moleban danima i nedeljama nasilno maskulinizuje, pa čitamo “molebana”, “molebanu”, “molebanom”, iako je moleban rođena sestra molitve, što će reći imenica ženskog roda i koja se menja: moleban, molebni, itd.
Sitnica, reklo bi se, ali “velika” i dramatična zbivanja nastaju kao posledica gomilanja niza naoko nebitnih sitninica. Naši ćepenački političari, listom oboleli od Napoleonovog sindroma, skloni su da vreme računaju od svog dolaska na vlast, a da prošlost (osim one pseudomitološke) smatraju za apsolutno ništa; bilo, pa prošlo; nema više; gotovo.
Jeste Crven Ban. Prošlost je utkana u neuhvatljivo tkivo sadašnjosti i presudno utiče na budućnost. U tom smsilu, uopšte mi nije jasno zbog čega Koštuničine čibukčije prilikom svaljivanja krivice na ovu ili onu ličnost ili državu aboliraju srpske komuniste koji su još daleke 1974. frenetičnim aplauzom i klicanjem na nekom plenumu ili kongresu postavili temelje kosovske nezavisnosti. Izgovor? Nisu komunisti bili dobri Srbi? Ne bi se reklo, sudeći po njihovoj današnjoj zastupljenosti u patriotskim strankama.
Da podsetim: ustavom iz 1974. godine SAP Kosovo je dobilo status konstitutivnog dela federacije i najdoslovnije amputirano iz političkog sistema Srbije. Iz takozvane i virtuelne “Srbije bez pokrajina” na zbivanja u Prištini moglo se uticati taman toliko koliko i na zbivanja u Sloveniji. Pa, kada je SFRJ počela da se raspada po šavovima federalnih jedinica, u Prištini su zdravorazumski zaključili da i oni imaju pravo na otcepljenje. To je, naravno, bio maksimalistički cilj; u to doba međunarodna zajednica nije to podržavala; Albanci su bili radi pristati na široku anatomiju, ali nešto užu od one koju im je, prekasno, ponudio Koštunica. Potom je na scenu stupio Milošević, čovek čvrste ruke, koji je secesionističke težnje pokušao da spreči unitarizacijom i zavođenjem permanentnog vanrednog stanja.
Nikoga nije bilo (ili niko nije smeo) da Miloševiću ukaže na politički aksiom prema kojem je stepen jedanput osvojenih sloboda nemoguće vratiti na pređašnji nivo. Tu ne pomažu borna kola i topovi. Mogu nešto da odlože na neko vreme, ali ne zadugo. To je odloženo do Rambujea, gde Milošević bahato odbacuje papir u kojem se suverenitet Srbije ne dovodi u pitanje. Posle toga je došlo bombardovanje tokom kojeg je Milošević naumio da protera Albance u okolne države. I – konačno – dospelo se u onaj šator u Kumanovu.
Pa kada Koštunica (sričući sa papira) zavapi: “Koji smo mi to ljudski ili božiji zakon pogazili”, on naglas otkriva ono što obavešteniji znaju – da se on poistovetio sa Srbijom, da je Srbiju (psihološki, naravno) usisao u sebe i svoju sektu i da sopstvenom i nespornom neumešanošću u Miloševićeve gluposti i nepočinstva nastoji da pokrije celokupnu noviju istoriju Srbije. Tu imamo posla sa diletantskom belom magijom, a ne sa racionalnom politikom. To što svaki ovdašnji režim briše svaki pomen i sećanje na prethodni, uopšte ne obavezuje okolni svet da srpsku istoriju ne posmatra kao celinu, budući da u tom svetu promene vlada ne doživljavaju kao kosmičke kataklizme.
To je pravi razlog Koštuničinog i radikalskog evroanimoziteta; Kosovo je tu samo izgovor. Integracijom Srbije u realni politički i ekonomski sistem Evropske unije, sistem u kojem je politika tehnologija, a ne mitologija i ideologija, Koštuničin populistički koncept gubi svaki smisao. Za njega i njemu slične, u EU zapravo ne bi bilo posla. Neulazak u EU, međutim, nije najveća šteta koja može proisteći iz Koštuničine meke tiranije utemeljene na jednocifrenoj podršci biračkog tela. Nije toliko bitno da Srbija bude članica EU. Ali je presudno bitno da bude slobodna i demokratska država. Koštunica, kako vidimo, sve otvorenije namerava da Srbiju vrati u totalitarizam, ovoga puta zasnovan na jurodivoj ideologiji patriotizma. Ako mu se na prvim sledećim izborima ne stane na put, biće još prilike za “molebane”.
Patriotizma što se tiče, to je prirodno, urođeno osećanje najmanje 99 odsto svake nacije. Njime se, međutim, često i opasno manipuliše. Zato ga još jednom treba definisati. Razgraničiti stvari. Jedno je nacija, drugo je država, treće su “državnici” i “državotvorci”. Ja, na primer, veoma volim svoj zavičaj, zemlju Srbiju, svoje prijatelje, srpsku neposrednost i – nadasve – srpski jezik. Državu, pak, Srbiju poštujem, sve manje, doduše, jer se ona sve češće upušta u proizvodnju umesto u regulaciju socijalnog haosa. Odnos države i građana striktno se temelji na pravima i obavezama. Nema emocija. Bar ne bi trebalo. Naši “državnici”, međutim, listom žele (i prečesto uspevaju) da konfiskuju patriotizam, da se zaogrnu njime, da njime prekriju mnoštvo opačina i budalaština, a da ih pri tom još i volimo. Što se mene tiče, nastavljam da volim sve ono što nabrojah, ali istovremeno, da budem otvoren, očima ne mogu da vidim sve te ćepenačke političare, sav taj jalovi, osioni i bahati šljam i polusvet koji gospodari našim životima.
Samo od nas zavisi – do kada.
Danas, 06.03.2008.
Peščanik.net, 05.03.2008.
