Obama i Eliot

Nedavno sam pisao esej o T. S. Eliotu, pa sam listao nove i stare tekstove o njemu i posebno bio impresioniran dvojicom kritičara. Jedan je Frenk Kermod, koji je imao 90 godina kada je 2010. napisao jedan od svojih najboljih eseja “Eliot i drhtanje” (Frank Kermode, “Eliot and the Shudder“), neverovatno obuhvatan a opet strogo fokusiran rad o Eliotovoj jedinstvenoj reakciji na egzistencijalno iskustvo drhtanja. Drugi je 24-godišnji student Barak Obama koji piše o Eliotu u pismu svojoj devojci Aleksandri Maknir, koja treba da napiše seminarski rad o Eliotovoj poemi Pusta zemlja.

Ovo pismo se pojavilo u biografiji Barak Obama: priča autora Dejvida Maranisa (David Maraniss, Barack Obama: The Story), objavljenoj 2012. i već je izazvalo desetine komentara, i pohvalnih i potcenjujućih. Mene je zapanjilo to što jedan tako na brzinu i eliptično napisan rad zapravo ima sve odlike književne kritike u njenom najboljem izdanju – kao na primer esej Frenka Karmoda. Ovo pismo sadrži i neke uznemirujuće znake u vezi sa kasnijom Obaminom karijerom.

Evo šta je Obama napisao svojoj prijateljici (tekst je podeljen na pasuse da bi se lakše čitao na ekranu):

“Godinu dana nisam čitao “Pustu zemlju”, a nikada se nisam potrudio da proučim sve napomene. Ali rizikovaću da kažem sledeće – kod Eliota nalazimo istu onu ekstatičku viziju čiji razvoj možemo da pratimo od Mincera do Jejtsa. Međutim, on je utemeljuje na društvenoj stvarnosti/poretku svog vremena.

Suočavajući se s onim što opaža kao izbor između ekstatičkog haosa i beživotnog mehanicističkog poretka, on uspeva da očuva odvojenost između aseksualne čistote i brutalne seksualne stvarnosti. I pred tim nosi stoičku masku. Da bi shvatila o čemu govorim, pročitaj njegov ogled Tradicija i individualni talenat, kao i Četiri kvarteta, gde se manje bavi opisivanjem Evrope na umoru.

Verovatno se sećaš kada sam ti rekao da postoji izvesna vrsta konzervativizma koju poštujem više od buržoaskog liberalizma – Eliot pripada toj vrsti. Naravno, dihotomija koje se drži jeste reakcionarna, ali razlog za to je duboki fatalizam, a ne neznanje. (Postavi ga nasuprot Jejtsu ili Paundu koji su, iako potekli iz istog miljea, odlučili da podrže Hitlera i Musolinija.)

A taj fatalizam je proistekao iz odnosa između plodnosti i smrti, koji sam pomenuo u svom prethodnom pismu – život se održava zahvaljujući samom sebi. Fatalizam mi je ponekad blizak kao što je blizak i zapadnoj tradiciji. Čini mi se da te iznenađuje Eliotova nepomirljiva ambivalencija, ali Aleks, zar nisi i sama takva?”

Na početku odeljka, Obama uverljivo proniče u Eliotovu književnu i versku tradiciju i poseban odnos koji ima prema njoj: Eliot je jedan u nizu protestantskih vizionarskih i apokaliptičkih pisaca, nizu koji se proteže od Tomasa Mincera u 16. veku do Jejtsa u 20, ali se od njih razlikuje po tome što apokalipsu nalazi u postojećem svetu, a ne u vizionarskom. Obama zatim opisuje Eliotovu dvostruku impulsivnu sklonost ka vizionarskom carstvu “ekstatičkog haosa” i “aseksualne čistote” na jednoj strani i “beživotnom mehanicističkom poretku” i “brutalnoj seksualnoj stvarnosti” svakodnevnog života na drugoj strani. I shvata da Eliot prihvata taj dvostruki impuls kao tragični usud koji ne može da prevaziđe niti može da ga se oslobodi.

Obama uviđa da se Eliotov konzervativizam razlikuje od konzervativizma simpatizera fašizma koji žele da nametnu novi politički poredak neuređenom stvarnom svetu. Za razliku od njihovog, Eliotov konzervativizam je tragična, fatalistička vizija sveta koji se ne može reformisati onako kako se ne-liberali nadaju da može; to je pali svet koji nikada neće moći sâm da se popravi, nego će morati da se iskupi. Iza takvog sagledavanja Eliotovog konzervativizma stoji Obamino shvatanje da partijska politika ne treba da ima za cilj uspeh jedne ili druge partije, nego treba da bude sredstvo koje omogućava da privatna moralnost deluje u javnoj sferi. Zato liberalni Obama može da poštuje konzervativnog Eliota – obojica teže ka vrhunskim moralnim – a ne političkim – ciljevima.

Obama dalje kaže da Eliotov fatalizam, koji je samom Obami “ponekad blizak kao što je blizak i zapadnoj tradiciji”, proističe iz njegovog shvatanja da je životu potrebna smrt. Živa plodnost kojoj se nada u Pustoj zemlji mora da traži sopstvenu smrt kako bi nov život mogao da nikne; seme mora umreti. To je poruka odeljka “Smrt od vode” u Pustoj zemlji i stihova iz Četiri kvarteta koji kažu da svadbena igra neizbežno vodi u “gnojivo i smrt” (po prevodu Ivana V. Lalića). A fatalistički ciklus “rođenja, parenja i smrti” (Eliotove reči iz drame Svini borac) uvek je suprotstavljen neumirućem savršenstvu kojim Pusta zemlja nakratko blesne u “srcu svetlosti, tišine”.

Obama pita svoju prijateljicu: “Čini mi se da te iznenađuje Eliotova nepomirljiva ambivalencija, ali Aleks, zar nisi i sama takva?” Umesto da izdvoji Eliota u neku društvenu, etničku ili seksualnu kategoriju, umesto da u njemu čuje glas političke ili ideološke greške, Obama nalazi duboku ambivalentnost koju svi imamo, baš kao što Kermod u Eliotovom “drhtanju” vidi poseban slučaj nečega što je svako od nas osetio. I umesto da prijateljici dokazuje da je ambivalentna, Obama joj postavlja retoričko pitanje, jer niko ne može sa sigurnošću da zna kakav je nečiji unutrašnji život, mada nam simpatija omogućava da neke stvari pogodimo. I pošto je Eliota prvo smestio u istorijski i književni kontekst i zatim istakao ono što je kod njega jedinstveno, Obama na kraju pokazuje da se on obraća svakom ko zastane da ga čuje. A najbolja književna kritika oduvek čini upravo to.

Pretpostavljam da, kao i svi koji su posle izbora 2008. bili duboko uzbuđeni i puni nade, imam pomešana osećanja prema Baraku Obami u ulozi predsednika Amerike i sumnjam da je fatalizam koji mu je “blizak kao što je blizak i zapadnoj tradiciji” poželjan za praktičnog političara. Biti fatalista znači verovati da ništa ne može da se popravi, da je najviše što može da se uradi u vezi sa nesrećom u svetu što rečitije govoriti o njoj, i nadati se iskupljenju.

Edward Mendelson, The New York Review of Books, 04.01.2016.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 04.02.2016.